Krokodil Engaging Words

14/05/2026

Nije bajka ali… u Centru kulture Ribnjak

U ponedjeljak 25. svibnja u 20:00 sati, u Centru kulture Ribnjak (Park Ribnjak 1, Zagreb) nastavljamo seriju regionalnih događanja koja kombiniraju razgovore, naraciju i multimedijske postave pod nazivom Nije bajka, ali… Pridružite nam se u pripovijedanju četvrtog poglavlja Nije bajka ali… je Zicer, čiji je fokus Duhovna republika Zicer, nesvakidašnji oblik antiratnog prosvjeda u Trešnjevcu, pograničnom mjestu na sjeveru Vojvodine.

U razgovoru u prvom dijelu događanja sudjeluju suradnice četvrtog poglavlja Nije bajka ali…: Aleksandra Panić, autorica priča četvrtog poglavlja; Vesna Teršelič, aktivistica za ljudska prava, suosnivačica inicijative za REKOM; Mina Vidaković, predsjednica i programski direktor SENSE Centra za tranzicijsku pravdu u Puli. Razgovor moderira Vladimir Arsenijević. Prisutni će imati priliku i obići konceptualni prikaz manifesta Politike ženske solidarnosti Lepe Mlađenović u formi prostorne instalacije, kao i pročitati i/ili poslušati dosad objavljene priče svih četiriju poglavlja Nije bajka ali…
Urednica programa je Milena Berić.

"Tokom proleća 1992. godine, svakodnevno su do nas stizale razne priče o spasavanju muškaraca od odlaska u rat. Jedna je došla preko babine prijateljice iz Kanjiže, koja je telefonom ispričala šta se dešava u jednom selu na samom rubu Vojvodine. Kako nam je baba dalje prenela, neke spretne žene, Mađarice, morale su nešto hitno da urade da bi spasile muškarce svog mesta od preteće mobilizacije. Na teritoriji lokalne picerije osnovale su svoju republiku kako bi u nju sakrile sve muškarce iz sela i onemogućile vojnoj policiji da ih nasilno odvede na front. Priču je završila, ponavljajući ono u šta je najviše želela da veruje: da taj rat nije bio njihov, vojvođanski, a kamoli mađarski, i da Mađari iz Vojvodine zaista nemaju šta da traže u sukobima u Baranji."

O Nije bajka ali…:
Kroz pet mjesečnih poglavlja, u različitim formatima – audio, video, tekst – donosimo istinite priče o onim pravim heroinama devedesetih: aktivisticama, mirotvorkama, feministicama i borkinjama koje su se suprotstavile ratu, nacionalizmu i političkoj represiji tijekom raspada Jugoslavije, koje su odbile biti neprijateljice jedna drugoj bez obzira na to na kojoj su se strani zatekle jer su razumjele da sestrinstvo ne poznaje naciju te da su ljubav i briga za druge jedini lijek protiv mržnje.

Namjera nam je mapirati i analizirati nasljeđe ženskog mirovnog pokreta devedesetih, u kojem se borba nije vodila s puškom u ruci već na ulicama, u institucijama kulture, na SOS telefonima i u skloništima. Mirovni aktivizam bio je siguran put do optužbe za „izdaju nacije“, ali i izravni nasljednik ženske antifašističke borbe.

Pripovijedajući, istražujemo kako današnje mlade aktivistice i studentice preuzimaju i preoblikuju ove prakse u borbi protiv suvremene političke represije: koje taktike, simbole i etiku otpora biraju, kako povezuju feministički pristup miru s radnim, socijalnim i drugim građanskim pravima, te kako danas čuvaju sjećanje i inzistiraju na pravdi u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu.

Ovaj projekt financira Britanski program međunarodnog razvoja i realizira se u partnerstvu s Britanskim vijećem.

13/05/2026

Danas je pred Višim sudom u Beogradu održano ročište po tužbi Vladimira Arsenijevića za naknadu štete zbog povrede dostojanstva, odnosno časti i ugleda u emisiji na televiziji Informer koja je emitovana 27. juna 2025. Godine, naime prvog dana prošlogodišnjeg Festivala KROKODIL. U emisiji je Dragan Vučićević u svom dobro poznatom vulgarnom i optuživačkom maniru izrekao niz neistinitih i uvredljivih tvrdnji kako o Festivalu KROKODIL, tako i o samom Vladimiru Arsenijeviću.

Neke od izrečenih kvalifikacija možete čuti u videu u kom govore naš advokat Miloš Janković i sam Vladimir Arsenijević - “ludački, zločinački antisrpski festival”, “ustaša Vladimir Arsenijević, šef tog festivala… sa dna kace”, “hoće da unište Srbiju... da sve Srbe osude za genocid… i našu decu i decu naše dece…”, “ustaški pir”, “ustaški bal vampira” i sve u tom stilu i tome slično - ali mi smo sigurni, da ukoliko živite u Srbiji svakako znate na kakve su sve nebulozne i toksične izjave spremni zaposleni redakcije Informer a posebno njihov glavni urednik. Prošle godine, u toku trajanja sedamnaestog Festivala KROKODIL Informer i brojni drugi mediji slične tabloidne provenijencije pokrenuli su histerično intoniranu harangu protiv samog festivala, njegovog programskog urednika, pojedinih učesnika i našeg udruženja uopšte. Kako smatramo da Festival KROKODIL u svakom smislu donosi samo dobro društvu kako u Srbiji, tako i u regionu, čak i kad on u celosti nike spremno ili sposobno da to uvidi te da ova praksa agresivnog proganjanja ličnosti u našem javnom prostoru mora da se privede kraju, jako je važno da se svaka buduća ovakva kampanja pravilno sankcioniše i na taj način spreči.

U tom smislu je naša tužba protiv Informera način na koji reagujemo na ovaj pojedinačni slučaj govora mržnje, ali zapravo učestvujemo u široj borbi, kako za odgovoran rad instituticja pravde u našoj zemlji, tako i za slobodan i pristojan medijski prostor u kojem možemo i moramo da očekujemo istinite i proverene informacije, koje neće podsticati na netrpeljivost u bilo kojem smislu.

Sledeće ročište zakazano je čak za 7. oktobar - to su te dinamike i ritam našeg pravosudnog sistema. No mi ćemo biti tu i nastavićemo borbu za civilizovan javni prostor u kojem razlike u stavovima i vrednostima neće rezultirati ovakvim mržnjom, lažima i insinuacijama do vrška ispunjenim kampanjama targetiranja.

12/05/2026

U subotu 16. maja nastavljamo sa akcijom vraćanja našeg zajedničkog prostora u njegov prvobitni izgled!

Pridružite nam se tako što ćete:

- Izaći na ulicu u svojoj lokalnoj zajednici/ kraju/ komšiluku,
- Prekrečiti poruke mržnje i grafite bojom koja odgovara fasadi vaše zgrade/kuće,
- Poslati nam fotografije uklonjenih grafita na [email protected]

Svake druge subote u mesecu uklonićemo barem jednu poruku i tako kontinuirano raditi na dekontaminaciji zajedničkog javnog prostora od mržnje, nasilja i netolerancije!

Briga za javni prostor povezuje sve društvene grupacije i generacije, osnažuje lokalne zajednice i estetski unapređuje okruženje u kojem živimo. Pridružite nam se u ovoj akciji tako što ćete organizovati sopstveni komšiluk!

Tagujte nas na fotkama ili prosto putem oznake

11/05/2026

U petak 8. maja, u KROKODILovom centru imali smo zadovoljstvo da, u saradnji sa Pro Peace-om, organizujemo celodnevnu konferenciju povodom obeležavanja Svetskog dana slobode medija i Dana Evrope. U punom KROKODILovom Centru, sa prominentnim govornicima/ama i preko 30 učesnika i učesnica, uključujući lokalne medije, diplomate i predstavnike/ce organizacija civilnog društva, razmena je bila ne samo dinamična, već i izrazitno kvalitetna.

Konferencijou smo otvorili nizom tema vezanih za medijsku scenu u četiri različite zemlje: Mađarskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Razgovarali smo o ulozi medija tokom nedavno okončanih izbornih kampanja u Mađarskoj i dugogodišnjoj borbi protiv represivnog sistema, o regulaciji medija u Crnoj Gori u kontekstu ubrzanih integracija u EU, o održivosti medija, i dobili smo dublji uvid u medijsku scenu u Bosni i Hercegovini. Takođe smo diskutovali o nedavno objavljenom izveštaju Reportera bez granica i okupili kolege iz cele Srbije da otvoreno razgovaraju o profesionalnim pritiscima, granicama izdržljivosti i o tome šta ih i dalje motiviše u ovom pozivu.

Renomirani predavači izneli su svoje analize — prof. Gábor Polyák (Mađarska), Boro Kontić (Bosna i Hercegovina), Željka Zvicer (Crna Gora), prof. Dinko Gruhonjić i prof. Snježan Milivojević (Srbija) a usledila je kvalitetna diskisija pa je dan bio ne samo konferencija; već jedinstven prostor za otvoreni dijalog, razmenu i učenje u bezbednom okruženju.

Pozivamo vas da zapratite KROKODILov youtube kanal za snimke svih predavanja i diskusija sa konferencije!

11/05/2026

11/05/2026

Prva priča majskog poglavlja Nije bajka ali… vas čeka na KROKODILovim platformama. Klik na linkove u komentarima da je pročitate i/ili preslušate.

📖,,Rat i rak”

✍️Piše: Aleksandra Panić
🗣Čita: Marija Drndić

(...)
Odrastajući, raspuste sam provodila s babom i dedom u njihovoj vikendici nadomak Novog Bečeja, na samoj obali Tise. Tamo sam imala drugaricu, Simonidu, dve godine stariju od mene. Jednog dana došla je da se igramo, tužna zbog vesti da njena baka ima rak. Rak se širi telom, objasnila mi je, izjedajući organe; kada pojede onaj bez kog ne možemo, gotovo je. Mogu li ga izvaditi, upitala sam je. Ako je mali, da, objasnila mi je Simonida. Ali bakin je već porastao. S devet godina zamišljala sam biće iz horor filmova koje kleštima rovari po našoj unutrašnjosti i odgriza komade pluća, creva, srca.

Iste večeri, brat i ja smo se igrali u spavaćoj sobi dok su baba i deda, uz večeru na poslužavnicima, gledali Dnevnik. Napolju se zalazeće sunce još uvek petljalo kroz krošnju moje vrbe i dedinog oraha. Baba nam je rekla da budemo malo tiši, vesti su važne. Radoznala, prekinula sam igru da čujem glas žene s televizije. Nisam razumela gotovo ništa. Počelo je, rekao je deda. Treba sakriti Miću, rekla je baba. Nisam znala šta je počelo, ni od koga treba sakriti mog tatu, ali sam odlučila da to veče ćutim. Dovoljan mi je bio prizor crvenog bića s kleštima koje polako, ali nepovratno, odgriza organe Simonidinoj baki.

U danima koji su usledili naučila sam i druge, nove reči i fraze: proglašenje nezavisnosti, oružani sukobi, mobilizacija, borba za oslobođenje. Nisam razumela geografiju, nisam razumela istoriju, nisam razumela ko se od koga oslobađa i zašto to oslobađanje zahteva pušku, kamion, poziv za vojsku, skrivanje muškaraca po kućama i vikendicama. Ali sam vrlo brzo razumela ton. Razumela sam kad odrasli govore u šiframa. Kad izgovaraju nečije ime oprezno. Kad je ton na televizoru glasniji nego obično. Kad se nešto važno dešava, ali nije za moje uši. Rat je za mene najpre bio promena u temperaturi porodičnog jezika.

Više na krokodil.rs

11/05/2026

2026. PUTOPIS KROZ UKRAJINU 12DO8 #4 Dispatch No. 4

SUBOTA/NEDELJA, 9. i 10. maj

I eto, tako.

Naše četvrto humanitarno putovanje u Ukrajinu brzo se približilo kraju. Sve je ovog p**a zaista bilo kako se samo može zamisliti – divno, praktično letnje vreme koje je došlo kao nagrada ljudima koji su morali da pregrme jednu izuzetno tešku zimu uz bogato toplo sunce pod čijim se zracima iscrpljeni Kijev s uživanjem kupao i pokazivao u svom najlepšem svetlu. Čak ni Rusija tokom ovih dana ispunjenih različitim praznicima (Dan pobede / Dan Evrope / Dan majki) nije izvršila svoju pretnju i granatirala samo središte Kijeva. Umesto toga usredsredila se na patetičnu egzibiciju svoje upitne vojne moći, jedine koja joj je uopšte preostala, na Crvenom trgu u Moskvi, pred diktatorom izobličenim od prevelike doze botoksa (ili možda pre od čistog, akumuliranog zla?), praćena podsmehom širom Evrope izuzev one tuge od ‘marša’ koji se odvio u – a gde bi drugde? – Beogradu, glavnom gradu wannabe moskovske gubernije Srbije pod nazivom Besmrtni puk.

Besmrtni, my ass.

Ove redove pišem na aerodromu Frederik Šopen u Varšavi čekajući na let za Beograd. Do ovde sam putovao prepunim autobusom punih četrnaest sati. Zadržavanje na ukrajinsko-poljskoj granici, i to s obe njene strane u gluvo doba noći proteglo se sve do svitanja. Količina poniženja koja sleduje Ukrajincima prilikom svakog izlaska iz zemlje i napor koji treba da ulože da bi otišli bilo kuda plus količina dokumentacije u slučaju muškaraca predviđenih za vojnu službu samo su još jedan element života ovde koji zahteva deset p**a više energije, volje i, u ovom konkretnom slučaju, strpljivosti nego što je to slučaj s drugim evropskim zemljama. Ali Ukrajina se bez obzira na to sprema za bolje dane i održava dobro raspoloženje – širom Kijeva nalaze se pravougaoni stojeći bilbordi sa stilizovanim likom arhanđela Mihajla, sveca zaštitnika ovog grada i njegovog zvaničnog simbola, na kojima piše: “Kyiv is waiting for you after the victory!”

Ceo dispatch pročitajte na krokodil.rs

10/05/2026

2026. PUTOPIS KROZ UKRAJINU 12DO8 #4
Dispatch No. 3, petak, 8. maj
Kolege iz hrvatske humanitarne organizacije Dobro dobrim nisu uspele da stignu na svečanu primopredaju električnog agregata koji smo zajedničkim snagama obezbedili predškolskoj ustanovi Kapitoška u Buči. Vozilo kojim su Radovan, Mario i Nikolas putovali iz Zagreba sve do Kijeva (razdaljina između ova dva grada je oko 1500 kilometara) već je u Zakarpatju počelo da prokuvava na svakih sat vremena pa su, u nedostatku odgovarajuće servisne stanice, morali da prave česte pauze kako bi se motor dovoljno ohladio da bi mogli da nastave dalje. Tako su, umesto u jutarnjim satima kako su planirali, do Kijeva stigli tek u sredu uveče i tako, na žalost, propustili svečanost koju su nam deca i njihovi vaspitači priredili u znak zahvalnosti za pruženu pomoć. Stoga smo se dogovorili da se i u petak u jutarnjim satima još jednom zaputimo prema Kapitoški kako bi zajedno s prijateljima iz Dobro dobrim predali još neophodne opreme koju su oni doneli svojim vozilo - novu mašinu za veš industrijskih dimenzija, desktop kompjuter (za koji sam ja dan ranije u Kijevu kupio odgovarajuću, ukrajinsku tastaturu; ovde se to, inače, zove klavijatura) kao i popriličnu količinu konzervirane hrane.
Do Buče me je iz Kijeva već ujutru dovezao Samir Ibišević, naš čovek, Sarajlija. Zajedno sa suprugom i kćerkom, on živi ovde, u Kijevu, već tri godine i odavde rukovodi bosansko-hercegovačkom organizacijom PROI koja se, između ostalog, bavi i humanitarnim radom i takođe je bila naš partner u ovom regionalnom poduhvatu. S klasičnom bosanskom kombinacijom relaksiranosti, humora i pronicljivosti, Samir mi je tokom čitavih četrdeset pet minuta vožnje, koliko je potrebno da se iz Kijeva, u najboljim uslovima, stigne do Buče, pričao o svojim ranijim aktivnostima ali i o njegovom odnosu spram ovdašnjih osobenosti koje doživljava kao neuporedivo racionalnije i pragmatičnije od onih koje su prisutne kod praktično svih naroda i društava u našem regionu.
U Buči smo se susreli s hrvatskim kolegama i tako se naša mala regionalna humanitarna koalicija prvi put našla na okupu (...)
Ceo dispatch pročitajte na krokodil.rs (link je u komentaru)

08/05/2026

2026. PUTOPIS KROZ UKRAJINU 12DO8 #4 Dispatch No. 2

ČETVRTAK, 7. MAJ

U četvrtak, 7. maja, tačno u tri sata popodne, u Buči, ispred glavnog ulaza u vrtić Kapitoška, okupila se poprilična grupa ljudi. Neki od njih bili su u tamnim odelima i svilenim kravatama a neki, opet, s foto aparatima i kamerama u ruci. Ja sam stigao zajedno s ambasadorom Sapundžijem nakon brzog zajedničkog ručka u sjajnom turskom restoranu nedaleko od ambasade RS u središtu Kijeva. Svečana primopredaja našeg električnog agregata ovoj ustanovi za najmlađe mogla je da počne. Održani su pripremljeni govori, uz prigodne aplauze i fotografisanje a onda smo svi zajedno prešli na drugu stranu zgrade gde je ovaj važan komad opreme bio već unapred instaliran.

(...)

Na kraju, kad su svi svečani govori održani a foto-reporteri snimili i govornike i agregat i akumulacione baterije, prešli smo u svečanu muzičku dvoranu obdaništa gde su nam deca i njihove vaspitačice pripremili dirljiv program. Mislim da su svi okupljeni bili ganuti zahvalnošću s kojom smo se susreli. I kad smo ponovo izašli na snažno majsko sunce i ozelenelu Buču koja je vešto prikrila gotovo sve rane i tragove razaranja i masovnog stradanja civila iz 2022. godine, delovalo nam je, barem na kratko, i to upravo ovde, u Ukrajini, da život ima smisla, da je sreća opipljiva, solidna stvar i da stvarnost nije baš toliko gadna koliko nam se prečesto čini.

No, da stvari nisu baš toliko jednostavne, upozorilo nas je obaveštenje da je tokom naredna dva dana, osmog i devetog maja kada se Dan pobede slavi širom Evrope a potom u Rusiji, moguć koordinisan napad dronovima na Kijev te da je izvesno da bi u tom slučaju glavna meta bila Vrhovna Rada Ukrajine. Utoliko bi, naglašeno nam je, trebalo da budemo spremni na evakuaciju ako do napada zaista dođe kao i da preduzmemo uobičajene mere predostrožnosti.

Ceo dispatch pročitajte na krokodil.rs (link je u komentaru).

07/05/2026

2026. PUTOPIS KROZ UKRAJINU 12DO8 #4

SREDA, 6. MAJ: ALBA – MILANO – KIŠINJEV – PALANKA – ODESA – UMAN – KIJEV

Odakle god da kreneš, stići na predviđenu destinaciju u Ukrajini uvek je izazovno. Ovog p**a moje putovanje od Albe preko Milana, Kišinjeva, Palanke, Odese i Umana sve do ukrajinske prestonice Kijeva proteglo se na punih dvadeset pet sati vožnje najpre vozom pa avionom i konačno autobusom. Ali sad sam, evo, tu. Tu sam, tu sam, tu sam, bubnja u meni kratka rečenica ritmično dok u pet sati ujutro po lokalnom vremenu s prozora sobe na jedanaestom spratu Hotela Stari Rus posmatram veliki grad kako se lagano budi.

Da će se ovo naše četvrto humanitarno putovanje u ratom zahvaćenu Ukrajinu značajno razlikovati od prethodnih, u to nisam imao ni najmanje sumnje čak i pre nego što je otpočelo. Pre svega, prvi put u ovu zemlju ne dolazimo konvojem teretnih vozila s robom i opremom koju nosimo iz Srbije. Takođe, prvi put u nju ne ulazimo sa zapadne strane preko trojne mađarsko-slovačko-ukrajinske granice i pograničnog grada Užgoroda. I, last but not least, prvi put ovaj poduhvat ne sprovodimo u delo s Andrijem Ljubkom, piscem, prevodiocem, aktivistom i našim prijateljem i saradnikom koji se od početka godine nalazi u vojsci na krajnjem istoku zemlje odakle se nadamo da će se vratiti zdrav i prav kada se ovo ludilo u kom Ukrajina opstaje već pune četiri godine i nekoliko meseci pride napokon privede kraju.

No, ipak bi s ovom pričom trebalo krenuti kako valja, tj. od početka.

Ostatak pročitajte na krokodil.rs

Sledeći dispatch stiže već sutra.

06/05/2026

Danas smo sa nekoliko građana i građanki čistili stakla na autobuskim stanicama koja su prethodnih dana u potpunosti bila išarana mrziteljskim porukama. Prijatno smo se iznenadili da danas nismo bili jedini koji čiste na ulicama u samom centru Beograda. Vidimo se svake prve i treće subote u akcijama čišćenja! Šaljite nam šta ste uradili na lokalu kao i do sada a mi polako pravimo mapu "oslobođenih" zidova!