02/27/2026
Travel Journal for GIFT OF JOY VISIT – JANUARY 2026
Letter from Mira Gusic – received February 3, 2026
To: Chicago Office
Chicago Office
Dear friends,
Here we are back from a trip to our Kosovo and Metohija.
On the second day of St. Sava, January 28th, we went to the cradle of our faith.
We went on this trip with Father Radivoje Panic, the priest of the Temple of St. Sava in Vračar. He is also the spiritual director of the organization "Our Serbs" and I have no words in which to thank him for all his efforts, prayers, advice...
We went on the journey in our car and I have to say that Zoran endured a lot during thuis drive since he was somewhat ill; nothing dangerous, but the sinuses know how to make a person miserable.
Our first stop, where we spent the night, was the Patriarchate of Peć. Always renewed joy, always such happiness to be in that holy place and among those dear sisters.
The next morning, after the liturgy served by Father Radivoj, we set off on the road of Zubin Potok to the Elementary School "Jovan Cvijić".
Currently, there are 420 students in Zubin Potok for whom we have provided St. Sava packages.
The office "Our Serbs" in Chicago transferred needed funds to the Dečani Monastery, in care of our father Isaija, and he organized the purchase of packages through his contacts.
As you know, it is no longer possible, at least for us, to buy packages in Serbia and transfer them to KIM.
The packages were very nice and the children were very satisfied and happy.
We went from classroom to classroom distributing packages and everywhere I would explain the ‘Gift of Joy’ undertaking and the generosity of the children of the "Holy Resurrection Cathedral“.
A visit to that school saddened all of us, because right in front of the school, literally a few meters away, a huge police station is being built. (It is not necessary to say whose.)
After distributing the packages, we headed to the home of father Isaiah's right-hand man, the Obradovic family. They prepared the imperial table, the true Kosovo hospitality.
We spent the next night in Raška, at the accommodation facility ’Karavan’. There we met with catechist Nikola. He is the president of the society "Friends of Končul Monastery", indispensable man to the sisters in that monastery, and catechist at five schools in Novi Pazar and Raška.
He was our contact for the whole project and did a great job (I'll send a video soon). Of course, the sisters of the monastery also played a huge role. Catechist Nikola asked us if we could acquire four tablets for the children from the first to the fourth grade, which we provided.
And so, already at 7 a.m. this wonderful person came to pick us up to go visit the two schools; one with 3 students and the other one with one.
I wondered why so early, since the ceremony at the monastery was supposed to start at half past two in the afternoon.
However, it was Rogozna Mountain (1,500 m above sea level). A lot of fog, a winding road, mud, some rain and a large part of the road is macadam.
When a catechist goes to class once a week, the villagers tell him what to buy at the store, especially bags of flour, concentrate for tle livestock, etc. When it's snowing, you can't get by car out there all the way. So then he continues on foot. Grubetići was the first village we visited; three pupils, two first grade and one fourth.
In front of the school we found two men; a janitor and a parent who drives his daughter to school and waits there until school is over to drive her home. Simply unimaginable... Tears were constantly brimming in my eyes. Some people have a really hard time. These children do not have a computer and were very, very happy. However, they have internet in the village... How? God alone knows. Possibly because of the phones...
Teacher Bojana has been working here for 17 years and still does not have a computer, and the ministry has started the so-called digitalization?...We immediately promised the teacher a computer and bought it the next day in Belgrade, and Father Radivoj will bring it somewhere along the way when he goes to Kosovo and Metohija for Sretenje.
The first elementary school in the municipality of Novi Pazar was founded 170 years ago. It seems that the building is abandoned, and then the catechist tells us that memorial services are being held there since across the street from the school is a cemetery.
The people of the village mostly get money by cutting wood, therefore they are not hungry, but it is difficult to get any money.
The younger women in the village are mostly Albanians married to Serbs, and as it seems that in at least another ten years, the school will be active.
The second village that we visited was Žunjevići, with just one child, a girl named Ivana. The girl is beautiful and smart. Her teacher, Ferid, has a computer and says there used to be 130 students. Since more Albanian women married to Serbs have come to this village, the school will be open for at least a few more years since several children have been born in the meantime.
Serbian girls, who are very few in these villages to start with, do not want to stay here and they move on. Our young men are forced to go and mary Orthodox Albanian women from Albania. As the catechist said, there are already about twenty such couples.
At about 11:00 a.m. when we got down to the main road, our car looked as if it had taken part in the mud races!
With eyes full of tears and sadness but joyfull that we have made someone happy, we continued to the Končul Monastery.
Packages for children were already waiting for us there, along with products for the monastery and all the delicacies and juices that the company "Prehrana" brought a week ago from Požega to Raška without the compensation. Gift packages were excellent and of high quality. The packages contained good quality products inside. The teaching staff approached us and said "congratulations on the packages, they are of great quality". Since it was Friday sisters brought out only fasting cookies.
Well now, not everything went smoothly. Since the children came from all areas, mostly scattered, they had to be put together, coordinated to arrive at the same time.
We needed transportation, a bus. Neither the city nor the largest school would pay for it. Zoran and I were ready, and offered to pay. However, then the owner of a private bus company showed up to do it without compensation.
He brought the children in four tours and brought them back in as many tours, all in different directions. The monastery prepared a suitable gift for his efforts, as well as a letter of thanks.
The children would first enter the monastery, take a bow, then come to pick up their packages, and then to be served. Then they held an appropriate program.
When the fourth group arrived, we took a picture together. I regret that we also didn't do that in Zubin Potok...Too much to explain..
It's already four o'clock in the afternoon and we haven't even had breakfast. Admittedly, we had something served with a cup of coffee at the monastery, but it was time for a normal meal.
We decided to stop by "Kod Mira" in Bogutovac. As we just ordered the meal, the waiter came and said: ’The dinner is paid’. Since neither Father Radivoj nor I knew anyone at the café, we wondered who had done it. At that moment a family with two children from Zubin Potok approached us. The children recognized us when we entered and told their parents... and as I write this sentence, I am in tears.
Their father had so many thanks, and I didn't dare to open my mouth; if I dared to open it, I would have sobbed uncontrolably at our fate.
Well, those were our three days in Kosovo and Metohija, thanks to the goodness of Gift of Joy.
Now I'm going to start sending pictures, videos and you'll be able to link everything...
Greetings to all of you.
Zoran and Mira
ПОСЕТА „ПОКЛОНА РАДОСТИ“ – ЈАНУАР 2026.
Писмо Мире Гушић – примљено 3. фебруара 2026.
За: Канцеларију у Чикагу
Канцеларија у Чикагу
Драги пријатељи,
Ево нас назад са пута у наше Косово и Метохију.
Другог дана Светог Саве, 28. јануара, отишли смо у колевку наше вере.
На овај пут смо кренули са оцем Радивојем Панићем, свештеником Храма Светог Саве на Врачару. Он је и духовник организације „Our Serbs“ и немам речи којима бих му захвалила за сав труд, молитве и савете...
Путовали смо нашим аутомобилом и морам рећи да је Зоран много издржао током вожње јер је био помало болестан; ништа опасно, али синуси умеју да човека учине јадним.
Прво место где смо преноћили бил
а је Пећка Патријаршија. Увек обновљена радост, увек таква срећа бити на том светом месту и међу драгим сестрама.
Следећег јутра, после литургије коју је служио отац Радивој, кренули смо путем ка Зубином Потоку, до Основне школе „Јован Цвијић“.
Тренутно у Зубином Потоку има 420 ученика за које смо обезбедили светосавске пакетиће.
Канцеларија „Our Serbs“ у Чикагу пребацила је потребна средства манастиру Дечани, на старање нашем оцу Исаији, који је преко својих контаката организовао набавку пакетића.
Као што знате, више није могуће, бар за нас, да купујемо пакетиће у Србији и пребацујемо их на КиМ.
Пакетићи су били веома лепи и деца су била веома задовољна и срећна.
Ишли смо од учионице до учионице делећи пакетиће, и свуда сам објашњавала подухват „Поклон радости“ и великодушност деце из „Саборног храма Васкрсења Христовог“.
Посета тој школи све нас је растужила, јер се тачно испред школе, буквално неколико метара даље, гради огромна полицијска станица. (Није потребно рећи чија.)
Након поделе пакетића, упутили смо се у дом десне руке оца Исаије, породице Обрадовић. Они су припремили царску трпезу, право косовско гостопримство.
Следећу ноћ провели смо у Рашки, у смештајном објекту „Караван“. Тамо смо се срели са вероучитељем Николом. Он је председник удружења „Пријатељи манастира Кончул“, незаменљив човек сестрама тог манастира, и вероучитељ у пет школа у Новом Пазару и Рашки.
Он је био наш контакт за цео пројекат и урадио је сјајан посао (ускоро ћу послати видео). Наравно, и сестре манастира су одиграле огромну улогу. Вероучитељ Никола нас је замолио да ли можемо да обезбедимо четири таблета за децу од првог до четвртог разреда, што смо и учинили.
И тако је већ у 7 ујутру овај дивни човек дошао по нас да посетимо две школе; једну са 3 ученика и другу са једним.
Питала сам се зашто тако рано, јер је свечаност у манастиру требало да почне у пола три поподне.
Међутим, у питању је била планина Рогозна (1.500 м надморске висине). Много магле, вијугав пут, блато, мало кише и велики део пута је макадам.
Када вероучитељ иде једном недељно на наставу, мештани му кажу шта да им купи у продавници, нарочито џакове брашна, концентрат за стоку и сл. Када падне снег, не може се аутомобилом до краја. Тада наставља пешке.
Грубетићи су били прво село које смо посетили; три ученика, два првака и један четвртак.
Испред школе затекли смо два човека; домара и родитеља који довози ћерку у школу и чека док се настава не заврши да би је вратио кући. Просто незамисливо... Сузе су ми стално навирале на очи. Неки људи заиста тешко живе.
Ова деца немају рачунар и била су веома, веома срећна. Ипак, имају интернет у селу... Како? Само Бог зна. Вероватно преко телефона...
Учитељица Бојана овде ради већ 17 година и још увек нема рачунар, а министарство је покренуло такозвану дигитализацију?... Одмах смо обећали учитељици рачунар и купили га већ следећег дана у Београду, а отац Радивој ће га донети успут када буде ишао на Сретење на Косово и Метохију.
Прва основна школа у општини Нови Пазар основана је пре 170 година. Изгледа да је зграда напуштена, а онда нам вероучитељ каже да се тамо служе парастоси, јер се преко пута школе налази гробље.
Мештани углавном зарађују новац сечом дрва, дакле нису гладни, али је тешко доћи до новца.
Млађе жене у селу углавном су Албанке удате за Србе, и чини се да ће школа бити активна бар још десетак година.
Друго село које смо посетили били су Жуњевићи, са само једним дететом, девојчицом Иваном. Девојчица је прелепа и паметна. Њен учитељ, Ферид, има рачунар и каже да је некада било 130 ученика. Пошто је у село дошло више Албанки удатих за Србе, школа ће бити отворена још неколико година, јер се у међувремену родило више деце.
Српске девојке, којих је у овим селима ионако мало, не желе да остану и одлазе. Наши младићи су принуђени да одлазе и жене православне Албанке из Албаније. Како вероучитељ каже, већ има око двадесет таквих брачних парова.
Око 11 часова, када смо се спустили на главни пут, наш аутомобил је изгледао као да је учествовао у трци кроз блато!
Са очима пуним суза и туге, али радосни што смо некога усрећили, наставили смо ка манастиру Кончул.
Пакетићи за децу већ су нас чекали, као и производи за манастир и све посластице и сокови које је компанија „Прехрана“ донела недељу дана раније из Пожеге у Рашку без надокнаде.
Пакетићи су били одлични и високог квалитета. Наставно особље нам је пришло и рекло: „Честитамо на пакетићима, веома су квалитетни.“
Пошто је био петак, сестре су изнеле само посне колаче.
Није све ишло глатко. Пошто су деца долазила са разних страна, углавном расута, требало их је окупити и ускладити долазак у исто време.
Био нам је потребан превоз, аутобус. Ни град ни највећа школа нису хтели да плате. Зоран и ја смо били спремни и понудили да платимо. Међутим, тада се појавио власник приватне аутобуске фирме и понудио да то учини без надокнаде.
Децу је довезао у четири туре и исто тако их вратио, у различитим правцима. Манастир му је припремио пригодан поклон и писмо захвалности.
Деца су најпре улазила у манастир, поклонила се, затим долазила по своје пакетиће, а потом била послужена. Потом су извела пригодан програм.
Када је стигла четврта група, заједно смо се фотографисали. Жао ми је што то нисмо урадили и у Зубином Потоку... Превише је за објашњавање...
Већ је било четири сата поподне, а ми нисмо ни доручковали. Додуше, нешто нам је послужено уз кафу у манастиру, али је било време за прави оброк.
Одлучили смо да свратимо у „Код Мира“ у Богутовцу. Тек што смо наручили, конобар је дошао и рекао: „Вечера је плаћена.“ Пошто ни отац Радивој ни ја нисмо познавали никога у кафани, питали смо се ко је то учинио.
У том тренутку пришао нам је један брачни пар са двоје деце из Зубиног Потока. Деца су нас препознала када смо ушли и рекла родитељима... и док пишем ову реченицу, сузе ми теку.
Њихов отац нам је упутио толико захвалности, а ја нисам смела да проговорим; да сам отворила уста, јецала бих неконтролисано над нашом судбином.
Ето, то су била наша три дана на Косову и Метохији, захваљујући доброти „Поклона радости“.
Сада ћу почети да шаљем слике и видео записе и моћи ћете све да повежете...
Поздрав свима вама.
Зоран и Мира
