17/06/2026
Места која на мапи делују мала и неприметна у себи чувају читаве светове. Магре, део града Скиа, једно је од таквих. Између мирних улица, школских дворишта и паркова у којима се лети чује дечја граја, налази се и један кутак у коме се већ годинама чува нешто много вредније од зидова и клупа,чувају се језик, успомене и корени. Сваке суботе тај кутак испуне дечји гласови. Нека деца још увек несигурно исписују прва слова ћирилице, нека већ поносно рецитују стихове, али сви заједно расту уз једну учитељицу која их стрпљиво води тим путем. Драгана Пречаница осмехом дочекује ученике на вратима учионице, руком их охрабрује и срцем верује да свако дете може више него што мисли.
Зато је и овогодишња завршна приредба српске школе ,,Свети Сава" наставно место Скио, одржана 14. јуна у театру у Марану Вићентину, била круна једне школске године саткане од труда, стрпљења и љубави. На сцени су се смењивали стихови, песме и рецитације, а публика је пажљиво чувала сваки тренутак у срцу. Ипак, један је био посебан. Деца су за своју учитељицу припремила изненађење, песмицу написану само за њу. У тим једноставним дечјим речима стало је све оно што се не може уписати у дневнике и сведочанства: захвалност, љубав и поштовање. Програм је улепшао и писац г. Саша Савић својом ауторском песмом „Молитва за Србију“, док је драмска секција Удружења Срба „Круна“ сценским наступом подарила овим стиховима посебну снагу. Иста секција касније је извела и кореографију „Живети живот“, подсетивши нас на важност живота и на то да су најлепше приче управо оне које се говоре срцем. А онда, као и сваке године, дошао је онај тренутак када се у рукама ученика нађу ђачке књижице и сведочанства. На папиру неколико оцена, а иза њих безброј научених речи, прочитаних песама и сачуваних успомена. Након приредбе, дружење се наставило у оближњем парку. Док су деца трчала безбрижно по трави, а одрасли разговарали уз послужење, чинило се да је читав дан стал у једну једину мисао: далеко од завичаја, човек најбоље схвати колико су му корени важни.
И зато овакви дани остају дуго у нама. Не због бине, светала или аплауза, већ због осећаја да смо, макар на трен, сви били код куће. Захвалност дугујемо свима онима који су били део овог предивног тренутка, живели!