25/06/2026
Kod bajki volim to što u isto vreme služe da uspavaju decu i razbude odrasle. „Ivica i Ma**ca“ je baš takva bajka.
Aspekt ove bajke na koji bih se fokusirao je reakcija na napuštanje.
U transakcionoj analizi bismo rekli da dete kroz događaje donosi zaključke o sebi, drugima i svetu. Kada te oni koji treba da te zaštite ostave u šumi, poruka nije samo: „Nema dovoljno hrane.“ Poruka može da postane: „Nema dovoljno mesta za mene.“ Ili, još dublje,: „Moje postojanje je problem.“
Tako nastaju rane odluke koje kroz život živimo kao sudbinu. Neko odraste pa nikada ne traži pomoć, jer je davno naučio da pomoć ne dolazi. Neko stalno proverava da li će biti ostavljen bacajući mrvice hleba za sobom. Neko bira odnose u kojima mora da zasluži osnovnu nežnost, a neko ceo život gradi kuće od sigurnosti, a zapravo se i dalje plaši šume.
A onda se pojavi kuća od medenjaka i tu ova bajka postaje psihološki briljantna. Ovde, kao i u prethodnoj bajci, opasnost ne dolazi kao opasnost. Ovde dolazi kao toplina. Kao neko ko konačno kaže: „Uđi, jedi, odmori.“
Na vidljivom nivou poruka glasi: „Ovde si siguran.“ Na skrivenom nivou poruka glasi: „Trebaš mi za moje potrebe.“ To je suština psihološke igre kuće od medenjaka. Mamac pogađa tačno ono mesto na kom smo najgladniji. A gladan čovek često ne razlikuje hranu od mamca.
Dete koje odrasta bez dovoljno pažnje, sigurnosti i potvrde gladuje na način koji nije manje stvaran od gladi za hranom. U TA jeziku, ono gladuje za pažnjom. Za znacima prepoznavanja da postoji, da vredi, da ga neko vidi. I baš zato nije čudno što deca prilaze kući.
Za ovu decu ne možemo da kažemo da su bila naivna, bila su gladna. Veštica je strašna baš zato što je to shvatila. Ona ne napada odmah. Ona prvo nudi hrani, uvodi unutra, pravi atmosferu prividne brige. A onda se ispostavi da to nikada nije bila briga, nego priprema za proždiranje.
Koliko p**a ljudi uđu u relacije koji na početku izgledaju kao kuća od medenjaka?
Sve je slatko. Sve je intenzivno. Sve je konačno ono što je nedostajalo. Konačno me neko vidi, konačno me neko hoće, konačno ne moram da budem sam u šumi.
A onda, malo po malo, shvate da nisu nahranjeni nego zarobljeni.
I onda dolazi najvažniji deo bajke: niko ne dolazi. Ovde nema spasioca. Mora da se rodi iznutra.
Ivica i Ma**ca preživljavaju tek kada prestanu da čekaju da odrasli poprave ono što su odrasli pokvarili. Naizmenično, jedno pa drugo, smenjuju se u tome ko u datom trenutku može da bude jači. To što ih izvodi iz šume nije čudo, nego odnos. Jedan pouzdan odnos usred sveta koji ih je odbacio.
Zato scena u kojoj Ma**ca gura vešticu u peć poručuje: „Neću ja biti pojedena da bi ti bila sita.“
To je granica. Gruba, bajkovita, dramatična, ali granica.
Rekao bih da baš zato ova priča i danas radi. Ne, nije lekcija da je napuštanje dobro jer jača. Napuštanje nije poklon. Trauma nije lekcija koju je dete trebalo da dobije. Šuma nije korisna zato što nas je naučila da preživimo.
Ali ako se šuma već dogodila, pitanje postaje: šta ćemo sa njom sada?
Ivica i Ma**ca se na kraju ne vraćaju isti. Nose blago iz veštičine kuće. To je simbol nečega što su stekli prolaskom kroz užas: sposobnost da misle pod pritiskom, da se oslone jedno na drugo, da prepoznaju zamku, da ne ostanu zauvek u ulozi napuštene dece.
Vredi se ponekad zapitati za čime smo zapravo gladni. I koliko p**a smo neku kuću od medenjaka pomešali sa domom. I šta smo spremni da “progutamo” u nadi da ćemo biti nahranjeni.
Uroš Mitić: psiholog I sertifikovani psihoterapeut (NSP)
