03/07/2026
Nek' ti kušin bude stina
27. lipnja 2026.
Mrak mi pada na oči. Lipo vrime na površini minjamo za još jedan vikend mraka, hladnoće i vlage jame.
Dolazimo s jasnim ciljem - moramo proširiti suženje na 700 metara dubine, ono isto koje nas je prošli put prisililo na mukotrpan izlaz van.
Na sriću, ovaj put barem znamo da u obližnjoj vlažnoj dvoranici možemo malo sklopiti oči.
Za tri, gotovo četiri sata stižemo doli.
Bato i Klepo nas već dočekuju i lagano vade stvari za bivak iz transportnih vreća. Uz klasično razglabanje o tome kako namistiti ljudsko tilo po grbama koje nikakvom silom ne možemo izravnati, svi se skupa bacamo na posa.
Dižemo ceradu u zrak, drugu prostiremo po podu. Paško i ja imamo koliko-toliko jasnu sliku di će nam biti noge, a di glave. Sigurni da nas navečer čekaju tople, suhe vreće i mekani karimati, odlazimo u drugu, paralelnu vertikalu prema suženju.
Iz vertikale se osjeti hladan povjetarac. Paško već kreće bušiti rupe u suženju, a ja se lagano spuštam i pazim da se ne oznojim previše, jer sam pernatu jaknu, naravno, ostavio ispod kordure.
Puca stina. Jednom, dvaput, triput. Stižu Bato i Klepo s novošću da se uistinu nalazimo na više od 700 metara dubine. Budući da ih čeka dug izlaz, vrlo brzo nas ostavljaju da nastavimo širiti sad već gotovo prolazno suženje.
Paško i ja smo se vrlo brzo uigrali pa se cili proces pretvorio u nešto nalik kirurgu i asistentu u operacijskoj sali. Dodaj bušilicu, dodaj kladivo i tako u krug. Samo što u našoj sali operiramo na kolinima, u vodi i blatu.
Suženje je već dovoljno široko da se netko vitak provuče.
Znamo iz iskustva koliko energije odnose prethodna suženja u jami pa gonjeni dobrom srićom (ili ti ga kvalitetnom pripremom) širimo dalje, sve dok i meni, nekome tko baš i ne uživa u kosim, uskim prostorima, prolaz ne postane prihvatljivo širok.
Paško prolazi prvi i odma javlja: otvara se! Penj, ispod nova vertikala, ima perspektive. Uzima bušilicu u ruke, buši sidrište, međusidrište, vidi manju dvoranu.
Dok sam ja nacrta i izmirija suženje, on se već spustio i potrošio sav konop. Okreće se i odlazi po još jednu transportku sa stometarcem kojeg smo dovukli tek par sati ranije. Spušta se, buši, i dok se ja borim s mjernim točkama i drugim nebulozama, javlja odozdo da imamo normalno misto za bivak.
Napokon, nakon puno metara jame u meandrima i kosim vertikalama, nailazimo na ravnu plohu na kojoj neka buduća ekipa može imati bazu za daljnje akcije.
A jama ide dalje! Vidimo dvadesetak metara u daljinu i deset metara u dubinu. Opet pratimo vodu, koje, čini mi se, ima sve više.
Zadovoljni, prebrojavamo opremu i penjemo se do - Batinim riječima - jadnog bivka.
Devet navečer, već dvanaest sati u objektu. Uvlačimo se u vreće za spavanje i kuvamo večeru. Brzinski obavljamo sve nužno za normalno funkcioniranje ljudskog organizma te uz lagano kuckanje kapljica po ceradi tonemo u san.
Budimo se oko sedam ujutro iznenađujuće odmorni i naspavani. Pod glavom mi je jedna obla stina bila idealan kušin. Natiram se marendat znajući da me čeka gotovo sedam sati penjanja, tiskanja i jadovanja.
Navlačimo kordure, netko suhu, netko mokru (naravno da sam je ja stavio u vodu) i lagano krećemo.
Kroz glavu prolaze razne misli, ali najglasnija je ona klasična: zašto si ovo radim?
Ali od negative nema ništa. Mora se dedat. Paška se mora vatat.
Transportka se klati ispod mene, malo krenem, malo stanem i tako do jedan popodne.
Napokon se nazire svjetlo dana pod ulaznom vertikalom, stotinu metara ispod zemlje. Duboko sam još, ali imam osjećaj da sam vani. Temperatura ista ka i zadnjih 600 metara, jedino što sad vidim zrake prirodnog svitla, pa mozak radi svoje i imam dojam da je nešto toplije.
Zadnji metri prolaze u nekom čudnom zanosu. Noge rade same od sebe, glava je već vani, na suncu.
I onda, na samom izlazu preokret, oštro svitlo dana! Ne ono blido iz čeone lampe, nego pravo, bahato, biokovsko sunce koje te dočeka ka da si ga osobno uvridija. Izlazim iz jame i lipi lipanjski dan me pljusne svom silinom ljetne žege. Prvi put u dva dana se znojim, ali ovog p**a ne svojom krivicom.
Uz Klepinu pomoć gulim korduru sa sebe, sidam i sudbonosno kažem: „Hvala _____ !"(da ne budem prost, umetnite izraz za muški spolni organ).
Zoran pita šta nas je dočekalo, šta smo napravili. Smješka se i zadovoljno klima glavom.
Napokon osjećam neko zadovoljstvo. Pitanje „Zašto si ovo radim?" napokon dobiva odgovor.
Zato što tamo dole, na 700 i kusur metara, iza suženja kroz koje se čovik provuče samo iz inata, čeka misto za prvi, pravi bivak i, još bitnije, neistražene dubine.
Dario
