Друштво Србо-Македонци 1886.

16/06/2026

🇲🇰☦️🇷🇸

Најостро ги осудуваме неоснованите напади врз српската историчарка Јасмина Ќириќ, која со својот истражувачки труд и научна работа потврди дека голем број цркви и манастири во Македонија претставуваат дел од српското културно и историско наследство.

За тоа сведочат средновековните српски повелби, камените натписи, фреските и иконите на Немањиќите, Јован Владимир, Мрњавчевиќите, Дејановиќите и други српски владетели и властелини. Дополнителен доказ се старите гробишта околу манастирите, бројните молби и барања што црквите и манастирите ги упатувале до српските власти и династиите Обреновиќ и Караѓорѓевиќ, како и писмата на монаси и свештеници испратени до верници и духовни лица во Русија, во кои тие самите се претставуваат како црковни лица од српските земји, Охридската архиепископија и Пеќката патријаршија.

И тоа е само дел од историските извори кои сведочат за сложеното и повеќеслојно наследство на овие свети места.

Македонската православна црква е создадена по Втората светска војна во сосема поинакви историски и политички околности, а со децении беше надвор од единството со останатите помесни православни цркви.

Воедно, се поставува прашањето: ако одредени македонски бугарашки кругови тврдат дека овие цркви и манастири не се поврзани со српската историја, тогаш зошто се уништуваат или префарбуваат фреските на српските владетели и ктитори, и зошто се оштетуваат иконостаси и икони кои биле дарувани од династиите Обреновиќ и Караѓорѓевиќ?

Историјата не се брише со боја, ниту со чекан. Таа останува запишана во каменот, фреските, документите и колективната меморија на народите.

https://vestimak.mk/makedoni-a/vo-srede-skop-e-srpskata-istoricharka-asmina-kjirikj-gi-proglasi-makedonskite-czrkvi-vo-povardarieto-za-srpsko-kulturno-nasledstvo/?fbclid=IwdGRjcASeDDJjbGNrBJ4MLWV4dG4DYWVtAjExAHNydGMGYXBwX2lkDDM1MDY4NTUzMTcyOAABHnMqlYTvYh9M4EMzHoyF23WDzAcQhhdto-Ec8B6GVI2TpV7VhSnNlelrtj4N_aem_cfc4j0tuB_7rGyJ3bHlqdQ

Невиден скандал и директен напад врз македонското културно-историско наследство се случи викендов во главниот град! Српската историчарка Јасмина С. Ќириќ, без тро....

14/06/2026

Томо Смиљанић – Брадина (1888–1969): хроничар Мијака и чувар старе Македоније.

Рођен је 13. јуна 1888. године у селу Тресонче, у чувеном мијачком братству Брадиноваца. Основно образовање стекао је у родном месту, а потом је похађао Српску гимназију у Солуну као питомац Друштва Светог Саве.

Своју просветну делатност започео је као учитељ у српским школама у Тресончу, Долном Мелничану и Галичнику. По избијању Првог балканског рата добровољно ступа у четнички одред војводе Вука и учествује у борбама од Куманова до Елбасана. Током Првог светског рата прошао је Албанску голготу, а после опоравка на Крфу школовање наставља у Француској, где завршава студије историје и географије.

Након рата радио је као професор у Тетову и Скопљу, а 1930. године у Француској је одбранио докторску дисертацију „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Био је народни посланик Галичко-дебарског среза, просветни инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине.

Цео свој живот посветио је проучавању Мијака, Брсјака и других старих заједница Македоније. Бележио је народне песме, предања, обичаје, говор, ношњу, привреду и свакодневни живот, остављајући драгоцено сведочанство о времену које је нестајало пред налетом модерног доба.

Међу његовим најзначајнијим делима издвајају се:
• „Племенске особине Мијака“ (1924)
• „Мијаци, Горна Река и Мавровско поље“ (1926)
• „Племе Брсјака“ (1932)
• „Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару“ (1932)
• бројне приповетке, драме и етнографске студије посвећене Македонији и њеном народу.

Сарађивао је са бројним научним часописима, као и са Српском и Македонском академијом наука. И након одласка у пензију 1946. године наставио је да истражује и пише све до своје смрти у Београду 1969. године.

Од Тресонча и Галичника до научних кругова Београда, Скопља и Француске, Томо Смиљанић – Брадина остао је један од најважнијих познавалаца мијачке прошлости и културе.

🇲🇰☦️🇷🇸

09/06/2026

Споменик Косте Јосифовића на старом православном гробљу у Гостивару, у Старој Србији и Македонији.

Јосифовић је пре ослобођења био учитељ у чувеном Галичнику, затим учесник Првог светског рата, а након рата је био школски надзорник у Гостивару до половине 1930-тих, кад прелази за надзорника у Брод, где за 25. годишњицу ослобођења Јужне Србије о свом трошку обнавља чесму "Коџобашица".

1923. године Краљ Александар га је одликовао орденом Светог Саве.

🇲🇰☦️🇷🇸

27/05/2026

#ПОРЕЧ

🇷🇸 Четник Стојан из село Брест, Пореч

27/05/2026

27/05/2026

21/05/2026

Италијанско бомбардовање Битоља 5. новембра 1940. је био инцидент који су изазвали италијански авиони бомбардовавши Битољ током Грчко-италијанског рата, при чему је погинуло 9 цивила, а 21 повређен, иако Југославија и Италија нису биле у рату и имале закључен споразум о ненападању. Италијанска страна је тврдила да је до бомбардовања дошло грешком приликом бомбардовања Грчке.

Напад на Битољ десио се око поднева 5. новембра, што је био пијачни дан. Три италијанска бомбардера су избацила бомбе у близини железничке станице и Официрског дома у Битољу. Други напад је уследио око 14:30.

Овај мучки напад узазвао је велико огорчење грађана Краљевине Југославије. Врло брзо организовано је прикупљање помоћи и у томе се нарочито истакло Удружење Јужносрбијанаца из Београда.

Приложени чланак, је о академији прирећеној у Народном позоришту у Београду поводом овог немилог догађаја.

"Време", 27. ХI 1940.

🇲🇰☦️🇷🇸

20/05/2026

Крста Спасић, учитељ

Рођен је 1887. у селу Булачани недалеко од Скопља у познатој кући Чурковаца. Род је пореклом ''од прилепска страна'' одакле се доселио Крстин предак деда Станојко. Крста Спасић је био дугогодишњи учитељ у свом селу, национални радник и носилац Белог Орла и Св. Саве V степена. Током Великог рата учитељавао је у Ници (у Француској) при Српско-американском орфелинату. Задруга Чурковаца била је једна од највећих у Јужној Србији, са више од 60 чланова. Крста и супруга Султана имали су деветоро деце.

Аутор: Милан Терзић
Преузето: ФБ група Српство у Македонији

🇲🇰☦️🇷🇸

19/05/2026

СМРТ ПОПА ТАШКА

Поп Ташко, односно Атанас Петровић, био је једна од најзначајнијих личности српског националног покрета у Куманову почетком XX века. Рођен је 11. маја 1866. године у Крушеву, тада у Османском царству, у цинцарској, односно влашкој породици. Бавио се терзијским занатом, а управо га је тај занат довео у Куманово, варош у којој ће касније постати један од главних симбола српског отпора Бугарској Егзархијској и комитској пропаганди. У Куманову се оженио ћерком угледног српског локалног трговца, а око 1895. године примио је свештенички чин и постао познат у народу као поп Ташко.

Као свештеник, али и човек снажног ауторитета, брзо је стекао велики утицај међу Србима у Куманову и околини, нарочито у области Козјака, где је српска национална свест била веома изражена. Поп Ташко није био само духовник, већ и активан национални радник. Одбијао је притиске и претње ВМРО-а, чији су припадници од њега захтевали да се изјасни као Бугарин и стави под окриље Егзархије. Упркос претњама смрћу, остао је веран српској цркви и националној идеји.
Током 1904. године, заједно са српским учитељима и националним радницима, међу којима су били Антоније Тодоровић, Лазар Божовић и Јован Цакић, учествовао је у формирању градског одбора српске пропаганде у Македонији, односно Управног одбора Кумановске српске револуционарне организације. Та организација имала је задатак да обавештава, организује и помаже српске четничке одреде у Кумановској кази, у време када је Македонија била поприште суровог српско-бугарског сукоба око националног утицаја. Балкан тог доба није био простор мирног политичког надметања, већ место где су школа, црква и чак презиме могли да одреде ко ће живети, а ко бити ликвидиран у некој мрачној сокаци.

Поп Ташко је посебно разбеснео бугарске организације јер је организовао бојкот бугарских трговаца у Кумановској чаршији. То није био само економски удар, већ и снажан политички сигнал против бугарског утицаја. Због свог деловања постао је једна од главних мета ВМРО-а. Према бугарским изворима, ВМРО је оптуживао попа Ташка да је одао бугарског револуционара Псалтира Попантова, кога су потом убиле српске власти. Као одмазду за то, донета је одлука да поп Ташко буде ликвидиран.
Због све учесталијих претњи, поп Ташко је једно време пребегао у Краљевину Србију. Ипак, није желео да напусти народ у Куманову и вратио се, иако је знао да му прети сигурна смрт. Такав повратак данас делује готово невероватно. Савремени људи мењају посао због лошег шефа, а он се вратио у град у ком је читав један револуционарни апарат чекао погодан тренутак да га убије.

Атентат је извршен у недељу, 15. јануара 1905. године. После службе у српској цркви Свете Тројице у Куманову, задужбини краља Александра Обреновића и краљице Драге, освећеној 1902. године, поп Ташко је са сарадницима изашао из цркве и кренуо уском улицом која је водила од храма. У заседи су га чекали припадници ВМРО-а, Кръсто Лазаров и Димитар Бичев, који су отворили ватру на њега.

Поп Ташко је смртно рањен, као и његов црквењак и гаваз Јаћим Крстић. Рањен је и српски ђакон Стојан Сејић, али је преживео. Према једном сведочењу, спасло га је то што се у тренутку пуцњаве оклизнуо и пао, па су меци прошли поред њега. После атентата, турске власти су подигле војску и полицију на ноге. Уследиле су масовне претраге бугарских кућа у Куманову, а више од 200 Бугара је ухапшено на основу изјава локалних српских присталица. Директор бугарске прогимназије Илија Левков, секретар бугарске општине Трајче Митев и више угледних бугарских грађана осуђени су и послати у прогонство у Малу Азију.
Убиство попа Ташка дубоко је потресло Србе у Куманову и читавој околини. Српска револуционарна организација одлучила је да изврши освету. Четрдесетог дана после смрти попа Ташка, у време када му је служен парастос, припадници српске организације убили су бугарског архијерејског намесника попа Александра, кога су сматрали једним од главних представника егзархијског и бугарског утицаја у том крају.

Тако је смрт попа Ташка постала један од најпознатијих догађаја у крвавом српско-бугарском сукобу у Македонији почетком XX века. Његов живот и погибија остали су симбол времена у ком су вера, народност и припадност цркви били питања због којих се не само страдало, већ и свесно ишло у смрт.

🇲🇰☦️🇷🇸

17/05/2026

Тридесетих година прошлог века у Битољу је издаван омладински часопис "Јужна стража". Часопис је објављивао текстове омладине из Јужне Србије.

Посвећивао је и пажњу сакупљању народне поезије. У броју 3-4, 1934. године, појављује се песма коју је сакупила ученица Даница Милићевићева у селу Оризари код Битоља. Ради се о варијанти старе мијачке песме "Киниса моме на вода" овде насловљену као "Изгрешило моме патишта".

🇲🇰☦️🇷🇸