08/04/2026
8. april. 2026.
GODIŠNJA SKUPŠTINA
Lastavica
Dragi prijatelji,
od onih ste privilegovanih ljudi kojima ne treba objašnjavati fenomen Lastavice. Privilegovanih, jer vas je/nas je život blagosiljao mogućnošću da budemo deo jednog, mnogima nejasnog i neverovatnog humanog i kulturološkog fenomena. A nije se ni čuditi. U vreme u kome živimo, kada je rat lakše zamisliv od mira, interesi nacija i lobija iznad čovečanstva i ljudskosti, kada veštačka inteligencija i robotika prete da isprave krive Drine ljudskog mozga i osiromaše onaj neopipljiv deo u grudima čoveka, koji zovemo duša, jedan ovakav altruistično-empatijski eko-sistem jednak je naučnoj fantastici.
Mnogo p**a sam bila u prilici da objašnjavam kako to sve uopšte funkcioniše; da sede zajedno Hrvat, Bosanac i Srbin - i da to nije početak vica. A gde su ova trojica, tu su i Makedonac, Crnogorac i Slovenac. I ne samo što sede, već se dogovaraju i – gle čuda – dogovore se; pevaju, sviraju, vesele se, pa i plaču zajedno. Razumeju se. Čak i ako mišljenja i stavovi nisu uvek isti, poštuju se. Podržavaju se. Pomažu jedni drugima, pomažu drugima, prenose tu dobru vibraciju ne samo na one koji su blizu ili svrate često, već i na one koji dođu možda samo jednom, pa posle od Vardara do Triglava, od Đerdapa do Jadrana, a i šire, pričaju o jednom neverovatnom mestu i jednim neverovatnim ljudima, koji pomalo nose duh jedne neverovatne zemlje, koja, eto, više ne postoji na mapi sveta.
Ovih pet godina, ovo vreme koje sam bila na čelu Lastavice, od 13. maja 2021. godine do danas, za mene su velika škola i time veoma veliki i važan deo mog života. Bile su i uvek će ostati čast, koja mi je učinjena, na osnovu poverenja da mogu da nosim tu funkciju, koja, koliko god da se doživljava kao deo hobija ili aktivnosti kojom se bavimo u slobodno vreme, uopšte nije ni laka ni jednostavna. Štaviše, vrlo je kompleksna, specifična i zahtevna. I traži celog čoveka. Ima aktivnosti, programa, situacija i razgovora čije vođenje teče glatko, a ima i onih kada vam se čini da bez iscrtane mape vozite po minskom polju, vezanih očiju.
I sasvim je razumljiva asocijacija na ’Balkan Ekspres’ i rečenicu „Vozi, Miško!“.
Pa ipak, nije nesavladivo. Podrazumeva da imate dobru volju i još bolju nameru; da volite organizaciju i dinamiku, i da više od toga volite ljude; da ne tražite mane, već načine kako da se prevaziđu; da pitate druge kad ne znate i naučite druge kad znate; da izbrojite do 110 pre nego što odreagujete i izmerite 303 p**a pre nego presečete; da od drugih ne očekujete više nego od sebe; da svoje i tuđa mišljenja i postupke merite istim aršinima (OK, svoje malo strože). Reklo bi se – pa dobro, to je uvek tako kad radiš s ljudima (i najlepše i najteže), ali uzimam sebi za pravo da kažem da Lastavica nije tek neki skup ljudi, tek neka organizacija, korporacija, firma. To je zajednica ljudi sa zajedničkim geografskim imeniocem, koje su vihori života rasuli, nekima sasvim prekinuvši veze sa prethodnim životom. Ima različitih puteva, priča i sudbina, različitih boli i radosti, nada i verovanja, padova i uspeha, različitih duša, a sa dušama treba nežno. Kao sa pticom na dlanu.
Sve što sam u okviru svoje dužnosti radila, radila sam iskreno, neskriveno, jasno, profesionalno koliko umem, pošteno i časno. Ponegde je, verovatno, moglo bolje, ponegde nije moglo mnogo bolje, već taman tako kako je i bilo. Koliko god da je ispravan, nemoguće je čoveku baš ništa ne zameriti (koliko ljudi, toliko ćudi), ali trudila sam se, veoma koncentrisano, da bude što manje tih stvari koje bi se mogle zameriti.
Trudila sam se da budem fer, unutar Lastavice, prema svima, i dostojan predstavnik udruženja, pred svima.
Lastavica, međutim, nije odraz funkcionisanja, talenta niti sposobnosti jednog čoveka, već slaganja, dogovora i sinhronizovanog rada složnog tima, i u tome je njena/naša snaga. U tom smislu, neizmerno sam zahvalna svima, SVIMA, koji su mi bili podrška i pomoć i što smo svi zajedno za ovih proteklih pet godina uradili mnogo, podigli lestvice kvaliteta i obima u mnogim stvarima, pomerili granice i u sopstvenim očekivanjima.
Pored broja i kvaliteta akcija i programa, koji nas skoro nadrastaju, najdraže mi je što smo uspeli da pokrenemo i uspešno razvijamo ono što nam je godinama bila misaona imenica – kako da privučemo mlade ljude i osmislimo dovoljno atraktivne programe za decu.
Zahvaljujući Milici i Ivani to su nam danas sekcije za ponos.
Kako nam je Muris relativno nov u Lastavici, a pogotovo u UO, zahvaljujem se i njemu na angažovanju, doprinosu i podršci.
Drenka, Zoka i Hilmo – tri švajcarska sata: Drenka sa svojom preciznošću i savesnošću, pogotovo oko organizovanja i vođenja književnog kluba, vođenja zapisnika i slanja mejlova i obaveštenja;
Zoka - sa redovnim alarmima oko članarina i raznih potvrda;
Hilmo - kome, što se finansija tiče, verujem više nego sebi.
Hadis – od kad znam za Lastavicu, znam i za njega; uvek sa dobrim predlozima akcija i neko ko vrlo reprezentativno predstavlja Lastavicu.
Denis – konstantno i kontinuirano podržava Lastavicu, što predlozima programa, što svojom gitarom.
Boro – velika podrška; čovek koji često nesebično podržava realizaciju velikih akcija.
Nenad – sa njim se uvek „dobře pracuje“, učestvuje u za njega prepoznatljivim akcijama: SOS sela i Deda Mraz, 1. maj i izložbe.
Žiži – dobri duh Lastavice. Teško bismo bez nje zamislili prostor kluba. A ni ona ne bi bila takva, da joj nije Tonija, te velika zahvalnost i njemu.
Edo. U ta tri slova staje čitav jedan svet. Bio mi je i jeste najveća podrška. Razjašnjavao svaku dilemu. Ubeđivao kad sam htela da odustanem. Ponosio se mnome. Čuvao leđa. Duvao u jedra. Lako je onda biti kapetan lađe.
Hvala vam, ljudi. Hvala svima.
Gore napisano o Lastavici nije nešto što ne znate; naprotiv – upravo sve ovo dobro znate. Ovo je zapravo potreba da, kroz impresiju i ličnu prizmu, načinim sažetak onoga kako sam videla i doživljavala tj. kako vidim i doživljavam Lastavicu. Iako sam se trudila da sveobuhvatno iznesem i fakta i osećaje, sasvim sigurno mi to nije potpuno uspelo.
Lastavici od srca želim da nastavi putem uspona, razvoja, uspeha, drugarstva i humanosti i da svoje gnezdo gradi kao i do sada - strpljivo, pažljivo, iskreno i s radošću.
Milici Živković, našoj novoj predsednici i Murisu Sladiću, podpredsedniku, želim da budu ta zelena grana, ta snaga i svetlo, i da nastave onako kako i sada već veoma uspešno rade, a nama ostalima želim da im budemo čvrst oslonac. Živi bili!
Jelena Ćirić
