14/06/2026
Juče sam prisustvovala jednom događaju koji me podsetio na nešto što danas često zaboravljamo.
Posmatrala sam dve kume. Situacija u kojoj smo bile je bila ružna, smrtni slučaj. Ne znam kako moj mozak u tim tužnim momentima prebaci fokus da vidi nešto što verovatno niko u tom trenutku ne primećuje. Gledam te mlade žene koje se poznaju još od vrtića. Dok su ljudi oko njih razgovarali, ja sam gledajući njih razmišljala koliko je retko imati nekoga koga znate gotovo ceo tvoj život. Ta prećutna i nenasilna bliskost među njima, koja ne urliče ali se oseti, podsetila me na moja prijateljstva. I u tom jednom tužnom momentu kakav je bio juče ja sam gledala njih dve koje se i u nevolji drže zajedno jednako nenusiljeno kao i u svim drugim momentima u kojima sam ih viđala. Srce mi je obuzela neka tiha radost. Pomislila sam koliko smo bogati kada imamo takve ljude.
Verujem da se najvažnije stvari u životu ne dešavaju same od sebe. One se grade godinama. Poverenjem. Razumevanjem. Praštanjem. Vremenom koje poklanjamo jedni drugima. Grade se i trudom.
Danas živimo u svetu u kojem se mnogo govori o uspehu, novcu, putovanjima i stvarima koje možemo da kupimo. Ipak, kada prođu godine, retko ko pamti koliko je p**a bio na moru ili kakav je automobil vozio. Pamte se ljudi i ko je sedeo pored nas za stolom i kad smo srećni i kad smo tužni. Ko nas je branio kada nismo bili tu.
Možda sam baš zato i napisala knjigu „Srbija. Topla ljudska priča“. Pišući o običajima, tradiciji, verovanjima i identitetu našeg naroda, shvatila sam da se identitet ne nalazi samo u starim pesmama, slavama i običajima koje čuvamo. On živi i u ljudima. U prijateljstvima koja traju decenijama ili u kumstvima koja nisu samo običaj, već zavet.
Ne zaboravite nikada da je najveća vrednost koju možemo ostaviti generacijama koje dolaze život kojim pokazujemo da smo zaista naučili šta znači LJUBAV.
