02/06/2026
СЕЋАЊЕ НА РАДИВОЈА КОРАЋА
Тихи момак чији су кошеви гласно одјекивали
Кад је први пут стао пред свог средњошколског тренера, стидљиви младић риђе косе није одавао утисак претеране спретности. Шеснаестогодишњак се на паркету нашао јер је био „највисочији“ у одељењу. А онда је узео лопту и почео да шутира.
Годинама касније, водитељка једног телевизијског програма питала га је колико би слободних шутева, од 100 покушаја, могао да убаци. 60 или 70, одговорио је ноншалантно. Замољен да то покаже, пристао је и не знајући да се у студију већ налазио монтиран кош. Без много оклевања, дохватио је лопту и погодио свих 100 покушаја.
Испоставило се да је риђокоси, наоко неспретни момак био рођени кошаркаш. Његовом средњошколском тренеру остало је да га научи правилима игре и вођењу лопте. Обукавши дрес са бројем 5 (сасвим случајно, истим бројем као и дана свог рођења) постао је фанатични посвећеник кошарци. Мало након тога, као јуниор БСК – касније ОКК Београд – на турниру одржаном 1956. године на само једној утакмици постигао је све поене за свој тим.
Од тог тренутка, овом тихом и повученом младићу поћи ће за руком оно што никоме у историји кошарке на овим просторима није успело.
Дечко који је играо другачију игру
Стидљиви риђокоси дечак, Радивој Кораћ, рођен је 5. новембра 1938. у грађанско-свештеничкој породици у Сомбору. Због необичне боје косе наденули су му надимак Жућко. Његови родитељи, Загорка и Богдан, након Другог светског рата одлазе у Београд, где Жућко завршава основну школу и гимназију.
Од бистрог и узорног ђака постао је узорни студент Електротехничког факултета. Дар за математику и физику нису пролазили незапажено, али праву љубав Жућко је нашао међу звуцима шкрипања патика по паркету.
Његова ненаметљивост је лако могла да завара. Међутим, несвакидашња лакоћа којом је погађао кош од почетка је наговештавала играча који игра другачију игру. За Кораћа се, бар у почетку, није могло рећи да је вансеријски мајстор на терену. Његови маневри нису били од оних што су се одушевљено препричавали, и многи су се слагали с тим да није био јак у одбрани. У кошарци се, на неки начин, водио интуитицијом: умео је савршено да процени противника, а затим га „превари“ брзином и тактиком у тренутку када овај то најмање очекује. Осећај за лопту и муњевите рефлексе усавршио је до перфекције. Остале играче надмашивао је размишљањем и интелигенцијом.
У чему је била Жућкова тајна?
Када се радило о игри, Кораћевој хитрости је ретко ко могао да парира. Противнички играчи најмање, али ни публика којој није било лако да га испрати на терену. Мало ко је могао да процени како би се, иако окружен противничким живим зидом, увек измигољио и протурио лопту право кроз кош.
Да је био играч великог потенцијала и вештине, Жућко је показао већ у матичном клубу. Ређале су се победе на првенствима Југославије са ОКК Београд године 1958., 1960., 1963. и 1964. Потом се на Европским првенствима са репрезентацијом 1961. и 1965. окитио сребрним медаљама. Сребро је покупио и на Светским првенствима 1963. и 1967., али и на Олимпијским играма године 1968.
На исти начин ређао је и невероватан број погодака. Било је јасно да је Жућко на путу да постане један од најбољих југословенских стрелаца. Али многи и даље нису схватали како му је то полазило за руком. Француз Робер Биснел, у то време кошаркашки тренер, затражио је да се Кораћ током игре сними како би на успореном снимку анализирао његове покрете. Био је уверен да су његови погоци резултат намерних грешака на терену.
Али, снимак је само потврдио да се Жућко ослањао на тактику и добру процену. Кретао се и размишљао неупоредиво брже од противника, и без грешака и грубости савладавао их техником и знањем. У најзамршенијим ситуацијама на терену, као од шале је проналазио најкраћи пут до коша.
Необориви рекорди најбољег југословенског стрелца
Таленат, техника и посвећеност донели су Радивоју Кораћу каријеру у којој је изнова низао рекорде. До данашњег дана, неки од њих још увек нису оборени – као онај када је 7 сезона заредом био најбољи стрелац прве кошаркашке лиге Југославије. Просек: 32,7 поготка по утакмици. Игра против шведског Авлика, у оквиру Купа европских шампиона 1965., била још невероватнија. Са 99 кошева само на тој једној утакмици, Жућко се опасно приближо тадашњем рекордеру Вилту Чемберлену: 3 године раније, најбољи амерички кошаркаш свих времена убацио их је 100. И од свих европских кошаркаша, Кораћ је био једини који је позван да игра у дресу легендарног америчког „Харлема“.
Лако га је било познати и на терену, поготово у слободним бацањима – са рукама одоздо, лопту би пре самог шута увек држао тик изнад тла. Са 157 одиграних међународних утакмица имао је укупно 3.153 погодака, са (над)просечних 20.8 по утакмици. У дресу „плавих“, пак, на терен је изашао 180 пута и убацио 3.600 погодака. Искрена посвећеност игри није му, додуше, остављала много времена за завршетак студија. На Електротехничком факултету до краја је остао апсолвент.
Сасвим обичан момак који је волео уметност и рокенрол
Ипак, обавезе и професионални ангажман нису га одвратили од осталих интересовања. А имао их је много. Свестраност га водила далеко ван терена: у београдске позоришне сале (јер премијере представа није пропуштао), затим пред ликовна дела Милана Коњевића и Петра Лубарде – као заљубљеника у сликарство – а као велики поштовалац књижевности радо је читао је Фокнера, Џојса, Бернарда Шоа, Андрића и Црњанског.
Посебно место у Жућковом животу имала је и музика. Обожавао је рокенрол и кадгод је могао, доносио је у Београд хрпу грамофонских плоча. Поред најбољих резултата на терену, за Жућка се говорило да је имао и најбољу колекцију винила у граду. Дружио се са домаћим рокерима, посећивао концерте по Европи, а за срце му је прирастао и један енглески бенд.
Као пријатељ легендарног Николе Караклајића, Жућко се једног дана појавио на Радио Београду са речима: „Овај бенд ће постати велики“. Реч је, наравно, била о Битлсима. Прва њихова плоча коју је донео у Београд завртела се на таласима радија, а прослављени стрелац добио је заслугу и за то што је у Југославију донео најпопуларнији бенд на свету. Но, упркос слави и признањима, Жућко је до краја остао тихи момак из суседства.
У томе је био и донекле контрадикторан: мада неприкосновен у низању рекорда, тешко је у њему било видети „славну спортску звезду“. Без обзира на дружељубивост, Жућкова скромност ишла је готово до границе срамежљивости. Друштво пријатеља му је било најдраже: с њима би често проводио вечери на углу Кнез Михаилове, а осим кошаркашког дреса, лако га је било познати по џемперима са рол-крагном.
Оно што нико тада није могао наслутити је да ће живот овог тихог момка ускоро толико гласно одјекнути. И да са једва 30 година, Жућко више никада неће крочити на терен.
Последње Жућково путовање – од кошаркашког терена до „Алеје великана“
Тог 2. јуна 1969. године, Жућко је, након још једне одигране утакмице, са терена хитао пред сцену Атељеа 212. У Београд га је из Сарајева водила реприза представе „Коса“. Недалеко од Сарајева, аутомобил у коме се налазио доживео је удес.
Идућег дана, освануо је један од најтужнијих наслова у историји југословенске кошарке: „Погинуо је Радивој Кораћ“.
Хиљаде људи чинило је живу километарску колону док је Жућко са сарајевских улица испраћан у Београд. Био је први спортиста сахрањен у „Алеји великана“. Чак је и велики Иво Андрић, кога је Жућко изузетно ценио, касније признао да је посећивао место његове погибије кадгод би се затекао у Сарајеву.
1971. године, Међународна кошаркашка федерација (ФИБА) покренула је у његову у част такмичење „Куп Радивоја Кораћа“. Једино на дан његове смрти утакмице никада нису одиграване. Иако је европско такмичење угашено 2002. године, „Куп Радивоја Кораћа“ остао је као национални куп.
Обележавајући годишњицу смрти, његов матични ОКК Београд сваке године у престоници организује „Кораћеве дане“. Ван кошарашког терена, Жућков живот је препричаван на страницама књига и у документарним и играним филмовима. Једна улица на Врачару такође је понела је његово име, и мада га више није било међу саиграчима домаће репрезентације, остао је до краја присутан на свој тихи, ненаметљиви начин.
текст: @ројалистички клуб
