Равноселски видици

06/10/2026

НЕ РУШЕ НАМ МАНАСТИРЕ – РУШЕ ПРИЧУ О ЊИМА...

Пише: проф. Југослав Рађеновић

Постоји рушење које се види.
И постоји оно које пролази готово неприметно.
Прво оставља рушевине.
Друго оставља нову причу.
У првом случају неко сруши зид, поломи камен, оштети фреску или запали храм. У другом случају све остаје на свом месту — и зидови, и фреске, и натписи, и камење — али се временом промени оно најважније:
промени се објашњење шта тај споменик јесте.
То је много суптилнији облик историјског насиља.
И управо зато може бити опаснији.
Јер, рушевину видимо.
Прекројену историју често не видимо.
Косово и Метохија су можда најочигледнији пример колико борба за прошлост може да буде борба за будућност.
На том простору вековима стоје Грачаница, Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Свети Архангели и бројне друге светиње и средњовековни остаци.
Њихова архитектура није нестала.
Фреске нису престале да говоре.
Натписи нису нестали.
Повеље нису избрисане.
Имена ктитора нису нестала из историјских извора.
Али, у једном делу савремених интерпретација појављује се нешто друго: покушај да се српски средњовековни слој потисне, релативизује или уклопи у неку другу националну причу.
И ту морамо бити врло прецизни.
Није проблем у томе што неко истражује античку Дарданију.
Није проблем у томе што се проучавају сви народи и културе који су кроз векове живели на Балкану.
Није проблем ни у научној расправи о утицајима, додирима и културним везама.
Проблем настаје онда када се научно питање замени унапред постављеним националним закључком.
Тада историја престаје да буде истраживање.
Постаје средство.
Замислите да неко пронађе средњовековну цркву.
На њој стоји име ктитора.
У архиви постоји повеља.
У цркви су фреске.
Постоји архитектонски контекст.
Постоје други историјски извори.
И онда неко каже:
„Да, све је то ту, али ми ћемо овај споменик назвати другачије.“
Шта се тиме добија?
Ништа се не мења у камену.
Али, се мења свест онога ко тај камен гледа.
И ту почиње прави проблем.
Јер, човек који први пут долази на Косово и Метохију не познаје средњовековне повеље. Не зна српски црквенословенски. Не чита натписе на фрескама. Не зна историју Немањића.
Он ће поверовати ономе што прочита у каталогу.
У туристичком водичу.
На интернету.
У енциклопедији.
У књизи коју му препоручи универзитет.
Ко контролише објашњење прошлости, у великој мери утиче и на то како ће свет ту прошлост памтити.
Зато није довољно рећи:
„Грачаница је српска.“
Морамо показати зашто.
Ко ју је подигао.
Када.
На основу којих извора.
Шта о њој говоре ктиторски натписи.
Шта говоре повеље.
Шта говори архитектура.
Шта говори фрескопис.
Како је место функционисало у оквиру средњовековне српске државе и цркве.
Исто важи за Дечане.
Исто за Пећ.
Исто за Богородицу Љевишку.
Исто за Свете Архангеле.
Исто за Ново Брдо.
Историја се не брани паролом. Историја се брани доказом.
А, доказ има једну велику предност.
Може да се провери.
У томе је и највећа слабост сваког покушаја националног прекрајања прошлости.
Када једном почнете да објашњавате средњовековну историју кроз савремене националне категорије, упадате у замку анахронизма.
Људе из XIV века не можете једноставно ставити у политичке и националне категорије XXI века само зато што вам је то данас потребно.
Још мање можете читаву једну културну традицију прогласити својом само зато што се неки њен елемент налази на територији која је данас предмет политичког спора.
Територија није једина мера културног идентитета.
Иначе бисмо морали изнова писати историју готово сваког европског града.
Царства су се мењала.
Државе су се шириле и нестајале.
Становништво се селило.
Границе су померане.
Али, оно што је остало иза људи не може се мењати само променом политичке карте.
Најопасније је, међутим, када се такве конструкције понављају.
Једна књига.
Други каталог.
Трећи туристички водич.
Четврта интернет страница.
Пета енциклопедија.
И онда неко, двадесет година касније, напише:
„Према бројним изворима...“
А, „бројни извори“ заправо само понављају један другог.
Тако настаје илузија научног консензуса.
Не зато што су чињенице убедљиве, већ зато што је иста тврдња довољно пута поновљена.
То је феномен који није ограничен на Косово и Метохију.
То је глобални проблем.
Историја се данас све чешће не фалсификује измишљањем једног документа.
Она се фалсификује контекстом.
Изабере се један део прошлости.
Други се прећути.
Трећи се преувелича.
Четврти се преименује.
И на крају добијете причу која делује логично — све док не почнете да проверавате њене темеље.
Али, постоји још једна ствар коју морамо признати.
Србија је дуго мислила да је довољно да има чињенице.
Није.
У XXI веку није довољно знати истину.
Истину треба учинити видљивом.
Треба је превести на енглески, француски, немачки, италијански, шпански.
Треба је поставити у светске научне базе.
Треба снимати документарне филмове.
Треба дигитализовати архиве.
Треба направити отворене научне каталоге српске средњовековне баштине.
Треба младим историчарима дати простор да истражују.
Треба страном читаоцу понудити чињенице без политичког патоса.
И најважније:
не смемо очекивати да свет верује нама само зато што смо Срби.
Свет треба да верује доказима.
А, докази морају бити толико добро представљени да их није могуће заобићи.
Постоји, међутим, једна замка и за нас.
Ако говоримо о фалсификовању историје, морамо бити први који ће одбити да сами фалсификујемо.
Не треба нам ниједан измишљени доказ.
Не треба нам ниједна нетачна година.
Не треба нам присвајање онога што није наше.
Не треба нам национална легенда тамо где постоји историјски документ.
Јер, ако желимо да свет поштује наше доказе, морамо поштовати доказе и када нам нису по вољи.
То је разлика између пропаганде и науке.
Пропаганда тражи да јој верујете.
Наука тражи да проверите.
А, ми морамо бити на страни онога што може да се провери.
Зато је српска средњовековна баштина на Косову и Метохији много више од српско-албанског спора.
Она је тест за читаву Европу.
Да ли ће Европа дозволити да се средњовековни споменици тумаче према потребама савремене политике?
Да ли ће музеји, универзитети, међународне организације и културне институције тражити доказе?
Или ће прихватати најгласнију причу?
То је питање које не треба постављати само Београду и Приштини.
Треба га поставити и Паризу.
И Риму.
И Берлину.
И Лондону.
И Бриселу.
И свим институцијама које кажу да штите културну баштину.
Јер, ако је баштина универзална, онда мора бити универзална и одговорност према истини о њој.
А, сада долази оно најважније.
Не можемо променити прошлост.
Али, можемо дозволити да неко промени начин на који ће је будуће генерације памтити.
То је наша одговорност.
Не само према прецима.
Него, и према онима који долазе после нас.
Јер, једног дана неко дете из Београда, Приштине, Париза или Њујорка стајаће пред Грачаницом.
И питаће:
„Ко је ово саградио?“
Тада ће бити касно да му одговоримо:
„Требало је да чувамо истину.“
Одговор мора постојати већ сада.
У књигама.
У архивима.
У школама.
У музејима.
У научним радовима.
На интернету.
На свим језицима света.
И зато не желим да ову тему завршим речју „фалсификат“.
Желим да је завршим речју памћење.
Јер, народ којем други напишу прошлост једног дана може остати без права да објашњава сопствено постојање.
Зато треба чувати сваки натпис.
Сваку повељу.
Сваку фреску.
Свако име.
Сваки камен.
Али, изнад свега — контекст.
Јер, када се промени контекст, споменик може остати читав, а његова порука може бити украдена.
И ту се враћамо на почетак.
Не морају да сруше Грачаницу да би покушали да промене њено значење.
Не морају да сруше Дечане да би променили причу о њима.
Не морају да униште Пећку патријаршију да би потиснули њено место у српској историји.
Довољно је да генерацијама говоре другачије.
Зато је наша обавеза да говоримо истину — мирно, научно, упорно и без страха.
Јер, камен има једну особину коју политичке конструкције немају.
Камен памти.
Фреска памти.
Гроб памти.
Повеља памти.
А, време, колико год споро било, на крају постави свакога пред оно што је заиста било.
Зато:
Не рушите историју.
Не преименујте је.
Не прекрајајте је.
Не крадите туђе.
Али, не дозволите ни да се ваше отме из књига.
Јер, када се народу прво узме земља, а онда му се промени прича о њој, узима му се и последње уточиште — сећање.
А, без сећања нема историје.
Без историје нема идентитета.
А, народ без идентитета лако постаје странац у сопственој прошлости.
Зато се данас не боримо само за оно што је било.
Боримо се за право будућих генерација да знају шта је било.
И то је, можда, најважнија битка коју још можемо добити.

#Догодине

Извор:
https://www.facebook.com/share/p/1DcGyo2y4g/

06/10/2026

Познање свих наших Светих, без изузетка, јесте смирена разборитост. Иако су се уздигли прилично високо на лествици врлина, они ипак чврсто верују да су најгори грешници.
Да живе на рачун земље и да нису достојни чак ни да подигну поглед ка небу. Тако се увек осећао свети Филотеј.
Иако је цео свој живот посветио Богу, свакодневном труду за неговање себе, делу Божијих заповести, ипак је чврсто веровао да је ништа и препустио се бесконачној милости Божијој.
Ми, напротив, имамо велику представу о себи, немамо храбрости да се суочимо са својом унутрашњом ружноћом, зато верујемо да смо достигли савршенство и да смо велики и моћни. Човек који не препознаје своје слабости не исправља себе и самим тим не напредује духовно.
Он је стално у мочвари и има илузију да је супериорнији од других и сматра их инфериорним. Свети који су били скромни дивови нас не инспиришу и ми их равнодушно пролазимо. Да смо имали свето смирење, све би било другачије. Били бисмо свесни себе и стално бисмо покушавали да се исправимо. Али никад није касно. Човек може све док је жив. Потребни су снага воље и труд да би се привукла Божја благодат и тада се све мења.

06/10/2026

Контроверзни велики писац – Станислав Краков

пише: Анђелка Цвијић

Повремено би се у доба социјалистичке Југославије, чуло понешто о Станиславу Кракову али је неинформисане људе не само изван већ и унутар српске културе уз његово име редовно ишао додатак да му је ујак био Милан Недић, чиме је прича о његовом разноврсном и литерарном делу бивала запечаћена.

У послератним архивама чамила је гомила докумената, сведочанстава и необјављених његових дела, све док се вредни истраживачи српске књижевне блиске прошлости нису заинтересовали за дело овог игнорисаног писца, па су се окуражили и почели да ту и тамо објављују понешто о њему, углавном у научним часописима. У 1990-им годинама, после пада комунизма, нагло је почело да расте несвакидашње занимање за потиснуту српску националну заоставштину, па је тако и име Станислава Кракова избило у први план.

ВАСКРСЕЊЕ: Ипак, до истинског васкрсења овог ствараоца у нашој савременој издавачкој делатности, паралелно у тишини праћеног и истраживаног у научним историјским и књижевним часописима, дошло је током прошле деценије највише захваљујући књижевном историчару Гојко Тешићу, и писцу Мирку Демићу.

Из само овлашног прегледа тешко да би се погрешило ако би се казало да је данас Станислав Краков постао један од најзанимљивијих и најинтригантнијих личности, поготово кад је реч о његовом књижевном делу. Уосталом, ево неколико података који иду томе у прилог: издавачка кућа Укронија 2016. је објавила роман Крила који је писац писао на фронту, док је исте године објављен Отисак Истока и Запада у издању куће Пешић и синови. Затим, Дерета 2017. објављује први том Путописа, које је приредио Мирко Демић, а сукцесивно до 2020. излазе други и трећи том. У међувремену, 2018. Службени гласник увршћује Крила Станислава Кракова у антологијску едицију Први светски рат у српској књижевности, па се овај роман заједно са Дневником о Чарнојевићу Милоша Црњанског нашао у трећем тому едиције, а приређивачи дела су биле Зорана Опачић и Јелена Панић Мараш.

Годину дана касније, 2019, Укронија штампа аутобиографски роман овог писца Живот човека на Балкану; прошле године за Београдски сајам књига Прометеј из Новог Сада је у суиздаваштву са РТС, у оквиру антологијске едиције Србија 1914–1918, објавио Краковљеве (приредио Мирко Демић), док је београдски Логос на истом сајму представио потпуније издање Живота и човека на Балкану, са уводном речи самог писца, Сећањем на оца Милице Арсенијевић Краков, и опсежним текстом Ко је био Краков из пера књижевног историчара Гојка Тешића.

У представљању књижевног опуса Станисалва Кракова врхунац ће бити досегнут објављивањем едиције Дела Станислава Кракова у издању Службеног гласника, у сарадњу са Универзитетском библиотеком у Београду, која се очекује до Сајма књига у октобру ове године (ако буде организован због пандемије Ковида-19).

БЕЗ ИДЕЛОШКОГ ПРЕДЗНАКА: Ко је, уистину, Станислав Краков (1895, Србија – 1968, Швајцарска), и зашто је данас толико у жижи српске културе? Биографија овог писца, новинара, филмског редитеља и официра детаљно се склапа из докумената и сведочанстава, како аутобиографских тако и његових савременика, а који се чувају у Архиву Југославије и Народној библиотеци Србије. Будући да је Краков био свестрана, радознала личност делови грађе о њему могу се наћи и у Југословенској кинотеци јер је био и аутор јединственог филма За част Отаџбине, снимљеног као неми филм, приказаног 1930. а потом допуњаваног, па забрањиваног, и коначно извађеног из прашине па приказаног под називом Голгота Србије 1992. године.

Оскудно звуче речи да је Станислав Краков био необичан и контроверзан. Његова животна и интелектуална биографија препуне су преломних тачака у којима су се личност и спаситељски дар ломили. Рођен је у Крагујевцу 1895. Отац, Сигисмунд Краков, Пољак из аристократске породице и емигрант који је живео у Француској, као војни лекар дошао је на позив српске владе 1885. у Србију у време српско-бугарског рата. Био је лични лекар Краља Петра I. У Србији се оженио Персидом Недић, чији је један од браће био и Милан Недић.

Немирног духа, Станислав Краков као добровољац је учествовао у Балканским ратовима и у Првом светском рату. Голобради младић кога је чудило што га зову дете, прошао је са српском војском најстрашније битке и голготу; рањаван је 18 пута, добио највећа државна признања и ордење – Белог орла са мачевима IV степена и Златну медаљу Обилића за храброст. После Првог светског рата напустио је војску, завршио Правни факултет и почео каријеру новинара у листу Политика, а затим у Времену, чији је касније постао главни уредник. Уређивао је и друге листове, сарађивао са иностраним агенцијама, а од 9. јула 1940. до Априлског рата био је директор Радио Београда. За време окупације уређивао је Ново доба, Обнову и Записе. Емигрирао је у августу 1944. и живео под лажним идентитетом, са надом да ће се вратити у домовину којој је толико дао. А она га је по завршетку Другог светског рата означила као народног непријатеља и издајника. Умро је као несрећан човек који вероватно до краја није разумевао судбину која му је додељена.

ИСКУСТВО ИЗ РАТА: Са друге стране, књижевно дело Станислава Кракова, које је трајало свега дванаест година, од 1919. до 1931, после чега се посветио новинарству, спада у сам врх наше међуратне књижевности.

Књижевни дар Станислава Кракова обасјава и прожима искуство из рата, баш попут пламена који је осветљавао бојна поља, ратишта и стратишта, лешеве српских савезничких и непријатељских војника, али и дезертера, опасивао попаљена села и преплашене цивиле који се нису повлачили са војском већ се препустили судбини, разбежале избезумљене од страха домаће и дивље животиње, логоре по кишом, тешке кораке кроз блато, густе шуме и ледине под снегом и ледом, реке које су неустрашиви српски војници газили. Хладноћу и зиму, врелину летњег сунца, вишедневну глад и скромне порције кукуруза, проје, сира када би се нашли. Сан на влажној слами, ако је има, или мокрој земљи, најчешће, тешке шиљеле, и још теже оружје које се носило, вукло, теглило током непрестаног марширања. Све се ово чита у, рецимо за почетак, Ратним дневницима 1912-1916, из којих израстају све касније потресне сцене и узбудљива штива Краковљевих романа и путописа. Из њих ће бити много јасније чему обнављање и интересовање за овог писца, и заслужено укључивање у српску књижевност и историју српске културе.

извор: Недељник Нови Магазин

Govor Stanislava Krakova u Skoplju 1934.

01/10/2026

Поп Мило Јововић био је црногорски свештеник, јунак и харамбаша из Марковине, чувен по свом јунаштву у борбама против Османлија. Потекао је из породице Јововића, а својим подвизима стекао је велики углед међу Црногорцима.

Током опсаде Никшића 1877. године дошао је под никшићке бедеме, на коњу и под оружјем, да позове чувеног никшићког јунака Мујага Мушовића на мегдан. Мушовић је, према предању, био спреман да изађе и прихвати мегдан. Међутим, до двобоја није дошло: Мило је мучки погођен пушчаном ватром са бедема и пао мртав, пре него што је мегдан могао да почне.

У томе је и једна од највећих разлика између историјског предања и епске песме. Епска песма је догађај обликовала као витешки мегдан и дала му снажну драматичну форму, док се у предању памти да је Мило страдао од ватре са бедема, без стварног двобоја са Мушовићем.

После његове погибије Турци су му одсекли главу и истакли је на бедем. Према предању, Госпава Станишина Мацановић, која је била у турској служби, успела је ноћу да украде Милову главу и донесе је црногорској страни, како би био сахрањен са својим телом.

Иза Попа Мила остала је његова мајка Ћетна, која је доживела дубоку старост и надживела своје синове.

После Милове погибије, будући да није имао мушких потомака, његову кућу и имање књаз Никола дао је породици Ненезић са оближњег Велестова за исказано јунаштво и заслуге, а Ненезићи су преузели и бригу о Миловој мајци Ћетни, о којој су се старали све до њене смрти.

01/10/2026

ОДЛАЗАК ИВАНА ИВАНОВИЋА, ПИСЦА КОЈИ ЈЕ ИСПУНИО СВОЈУ СУДБИНУ

„Кад сам га ове, 1990. године, упознала на сајму књига у Београду, Иван Ивановић је својим патничким лицем личио на човека који је тек изишао из литературе Достојевског, или, још прецизније, личио ми је на апостола. Патња је оставила дубоке трагове: стамену мирноћу, одмереност у покретима и разборитост у говору….Да сам дуже разговарала са Иваном Ивановићем, вероватно бих дошла до закључка да га треба прогласити за свеца, мада је он од свега што ја замишљам само обичан мудрац, толико потребан данашњој литератури и духовном прочишћењу савременика…

Видите, убеђена сам да други југословенски народи, у овом тренутку, неће из својих редова изнедрити писца сличног калибра и књижевног домета. А знате зашто? Зато што немају таквих патника као што их има српска литература….

Нико ми до сада није боље и пластичније од Ивановића разјаснио две јасне паралелне тенденције у друштвено-политичком животу Србије: непрекидну борбу између полицијске и демократске, између рушилачке и градитељске Србије…

Писати са толико мудрости, мирноће, толеранције, душевне равнотеже, проницљивости и прецизности, заиста може само велики патник и уметника.“

Ове речи о Ивану Ивановићу исписала је 1990. године књижевница Флорика Штефан. Не верујем да би ико изрекао емотивније и тачније речи о Ивану и мислим да оне поново треба да се чују и сада, кад се од њега опраштамо.

Иван је у књижевности, како би рекао Црњански, испунио своју судбину. „Створио сам заокружено књижевно дело“, волео је да каже сам Иван за свој књижевни опус.

А његово књижевно дело је заиста огромно. Рекао бих да је Иван написао не колико је могао, него колико је хтео. Ја, међутим, сад помињем само она прозна дела која недвосмислено остају у српској књижевности: Црвеног краља, Аризане, Шопску амбасаду. Флорика Штефан је била одушевљена његовим Југовцем.

Као писац, Иван није остао дужан ни нама ни српској књижевности. Остали смо и ми и књижевност дужни њему, лишивши га признања која је заслужио.

И историја књижевног живота друге половине 20. века остала је дужна Ивану Ивановићу. То можда најбоЉе знам ја, који сам се дружио с њим пола века и који сам не само сведок, него и саучесник у покушају преобликовања тог октроисаног књижевног живота у титоистичкој Југославији.

Иван је био идејни творац и оснивач прве независне књижевне задруге у комунистичкој Југославији, Запис, која је објавила велик број књига пре но што је угушена. Потом смо основали нову независну издавачку заједницу, Алтеру, у којој је објављено више значајних књига, међу њима и одабрана дела Драгише Васића, Милтонов Изгзбљени рај у преводу дисидента Ђиласа, Антологију српске удворичке ппоезије. Онда су следили Рукописи, па часопис Херетикус и друштво Писци без адресе. Неке сам сигурно прескочио. У време једног тоталитарног режима то су били храбри и ризични подухвати, стално нападани и оспоравани од режимске штампе и припадника власти.

У њиховој основи била је реч побуна. Иван је не само у књижевности, него и у књижевном и политичком животу, био вечити бунтовник. И тај бунт ништа није могло да ублажи и угуши.

И управо захваљујући том бунтовништву, као и свом књижевном делу, Иван Ивановић је обележио једну епоху. Зато су писац и бунтовник две нераздвојне одреднице Ивана Ивановића.

Сигуран сам да се свако ко је прочитао Аризане сећа њихове последње реченице. Парафразом те реченице опраштам се од Ивана Ивановића: Може ли да се замисли српска књижевност без Ивана Ивановића?

Маринко Арсић Ивков

---------------------------------------
Иван Ивановић је претрпео жестоку одмазду и прогон од стране комунистичког режима након што је 1972. године објавио свој први и култни роман Црвени краљ.

Иако је избегао затвор, режим му се осветио на други начин. Добио је отказ на месту професора књижевности у гимназији у Куршумлији 1973. године, проглашен је за политички неподобног и практично је избачен на улицу. Више од три деценије провео је без сталних прихода, живећи као слободни уметник и један од највећих дисидената тадашње Југославије.

Овај велики српски писац, који је цео живот посветио слободној речи и очувању духа јужне Србије, преминуо је крајем септембра 2026. године.

Царство небеско!

01/10/2026

Бисера Велетанић: Џез дива која је дефинисала емоцију једне епохе

Ако домаћа музичка сцена има свој вечни емотивни код, онда га је отпевала Бисера Велетанић. Једна од највећих џез и поп икона бивше Југославије и Србије већ више од пола века поставља стандарде аутентичности. Док су други пратили трендове, Бисера је својим раскошним гласом стварала класике – од ванвременског "Златног дана" до култне траке "Јутро ће променити све".

Њен непоновљиви сензибилитет најбоље је описао рок критичар Пеца Поповић:
„Ако је ишта певала, певала је искрено и без глуме, доносећи нам радост у песмама, лепоту у гласу, злато у тону, господство на сцени и другарство у животу.”

Спојивши шлагер, софистицирани џез и сарадње са музичким генијима попут Корнелија Ковача и Арсена Дедића, Бисера је остала дефиниција уметничке слободе. Добитница Награде за животно дело и данас је синоним за стил који не стари и емоцију која се не заборавља.

Дивама време не може да истекне, оне трају...

01/10/2026

Др Срдановић за подгоричке Вести: ,,Моја отаџбина је Србија, бринућемо о правима наших сународника ван Србије; не познајем ни Ђукановића ни Меденицу

,,Србија ће поштовати права свих мањинских заједница у земљи, али ће се бринути о правима својих сународника који живе ван Србије", саопштио је у данашњем интервјуу за Вести првопласирани на листи ,,Студентска листа - студенти побеђују" др Илија Срдановић.

,,Моје породичне везе са Црном Гором су директне. Отац Љубисав и покојни деда Милутин Срдановић, рођени су у Доњој Буковици, општина Шавник. Велики број мојих рођака живи у Црној Гори. Тамо имамо и велики број пријатеља и кумова. Србију сматрам својом отаџбином, а Врбас и Нови Сад својим домом. Дом је тамо где смо одрасли и живимо, a отаџбина је земља којој припадамо, коју волимо и доживљавамо као своју", саопштио је Срдановић говорећи о свом пореклу.

Срдановић је у интервјуу, негирао да познаје бившег предедника Црне Горе Мила Ђукановића и некадашњу шефицу судства Весну Меденицу. Он је медијске оптужбе овим поводом назвао ,,лажним" и поручио да је у питању покушај скретања пажње. ,,Фокус Студентске листе јесу поштовање истине и увођење права и правде у Србији, изградња слободних институција и друштва у ком нико неће бити изнад закона. Наш одговор на овакве конструкције није препуцавање већ изградња система у ком ће слободни медији поново бити један од стубова демократског друштва", казао је Срдановић.

30/09/2026

Сто десет година је прошло од славнога дана, 30. септембра 1916, на који се окончала битка за Кајмакчалан. 🇷🇸

Од 12. до 30. септембра 1916. године трајала је накрвавија битка коју је српска војска водила на Солунском фронту, а која се окончала њеном потпуном победом када је заузела Кајмакчалан, 2521 метар висок врх планине Ниџе. Око 14 часова, 30. септембра 1916. године, непријатеља је са Кајмакчалана коначно протерао 5. пешадијски пук „Краљ Милан“, који је био у саставу Дринске дивизије; војници овог пука су били регрутовани у Ваљеву и његовој околини. Поред војног значаја, освајање Кајмакчалана је имало и огроман морални значај, јер је то био први део Краљевине Србије који је био ослобођен. Због тога, Кајмакчалан је назван Капијом слободе.

На првој слици: Поглед на Кајмакчалан, са спомен-капелом.
(Фотографија је преузета са: https://24sedam.rs/data/images/2022-09-22/333617_kajmakcalan-profimedia-0349985097-copy_f.jpg?utm_source=chatgpt.com )

КУЛТУРА ЗАБОРАВА

Од близу 700 споменика српским војницима из Великог рата, који су пронађени на простору од Кајмакчалана до Битоља, неколико стотина је делимично или потпуно нечитко, порушено, поломљено, затрпано у земљу, покривено коровом и трулим лишћем - и заборављено од свих.
Нико их не посећује, нико их никада није очистио нити је поред њих запалио свећу осим часних изузетака. И тако они, такви какви су, одолевају времену и подсећају нас на нашу културу заборава.
А то су они који су за нас и нашу слободу дали оно највредније. То су они који имају своје име и презиме, они којима се неко обрадовао када су се родили и они због којих се заплакало када су погинули.
Само ми не знамо ко су. Не знамо јер на споменику недостаје део на коме пише име и презиме, не знамо јер ако га и има оно више ни не може да се прочита - киша, ветар, мраз и снег обрисали су њихова имена много пре него што смо ми то записали.
На једном споменику који је поломљен и на коме недостаје део (због чега није било могуће да се утврди коме је подигнут), пише:
ОБИЛИЋУ НЕК
ТИ НИЈЕ ЖАО
ШТО СИ СЛАВНО
ЗА СВОЈ НАРОД ПАО.
ЈОШ СЕ ДАНАС
СЛАВИ ТВОЈЕ ИМЕ.
ЈОШ СЕ ДАНАС
СРБИН ДИЧИ ЊИМЕ.

Да ли је тако?

Љиљана Танасијевић, ауторка монографије „Чувари историје – Од Кајмакчалана до Битоља“.

________________

Кајмакчалан, септембар 1916.

Тиха ноћ. У рову време не протиче. Ни ваздух се не помера више.
„Миловане, ево ово писмо. На њему је написано име моје жене. Стави га у твоју торбу ту. Близу су нам села, неће ти тешко бити ако...”
„Душане, зашто...”
„Ево, стави га међу другим стварима. То је за мене, за мене да учиниш, а ову чутуру однеси Милошевој мајци... Ја сам му обећао пре него што је погинуо, али... ти ћеш...”
„Душане, чекај мало...”
„И сети се да Илијином оцу пренесеш последње речи његовог сина за земљу, за брата... Сећаш ли их се?”
„Да, али зашто мени, Душане?”
„Тебе, Миловане, чува... тебе нешто чува. Смрт ти не прилази... видео сам то. Напад ће пред зору бити. Кући ћеш се вратити и... кажи жени мојој да... чува се... Одох сада јутро да дочекам.”
По образу осећам додир ветра... да спавам... не да ми... Ослушкујем га...

Мачков камен, септембар 1916.

„Анка, огрни се, хладније су ноћи сада.”
Чујем је док лицем одређујем пут ветра. Треба ми ноћас ветар борова мојих. Зна да га чекам... Долази све јачи и јачи и пушта да га покретима дланова ковитлам. Треба ми ноћас мирис борова мојих. По њему сада жеље своје мислима ткам. Треба ми ноћас...
И шаљем ветар борова да га пронађе и чува као и толико пута пре... Ноћас нека певају борови моји високи.

12/09/2026

Ораховац, Косово и Метохија - бруталан и звјерски напад на Српкињу са дјецом!!!

У још једном безумном чину етнички мотивисаног насиља, синоћ је у Ораховцу, на окупираном Косову и Метохији, звјерски претучена жена српске националности. Напад се догодио пред очима њене двоје малољетне дјеце, која су пуком срећом избјегла теже посљедице.

Мучки напад из засједе са предумишљајем!
Према до сада доступним информацијама, несрећна Српкиња се враћала с посла када ју је група албанских екстремиста напала из засједе. Нападачи су, очигледно с предумишљајем, сачекали мајку с дјецом у једном жбуњу, скривени од погледа пролазника. Наоружани ватреним оружјем, они су пресрели жену и дјецу, пријетећи им смрћу уколико не предају све што имају.

Опљачкана, па звјерски вучена по бетону!
Оно што је услиједило након пљачке показује сву монструозност ових кукавичких нападача. Српкињи је одузет новац, а затим је група екстремиста почела физички да се иживљава над њом. Жена је бестидно вучена по асфалту и бетону, док су њена дјеца вриштала од страха, немоћна да помогну мајци. Само захваљујући присебности старијег дјетета, које је успјело да побјегне до куће и позове полицију, избјегнута је још већа трагедија.

Повреде главе, тијела и трајне психолошке трауме!
Несрећна мајка је са видним повредама главе, тијела и екстремитета упућена у Дом здравља. Иако физичке ране могу зацијелити, психолошке трауме које су претрпјели ова жена и њена дјеца су трајне. Ово није само напад на једну мајку и њену дјецу, већ на цијелу српску заједницу у Ораховцу и на Космету, која већ деценијама трпи притиске, нападе и дискриминацију.

Ово је, такође , и још један доказ непрекидног етничког чишћења које спроводе албански екстремисти на Косову и Метохији служећи се свим методама.
Српска заједница у Ораховцу очекује хитну истрагу и кажњавање одговорних за овај звјерски напад.
"Свакодневно се суочавамо са све бруталнијим нападима, а међународна заједница окреће главу од стварности на терену. Ми не тражимо ништа осим мира и безбједности у својој држави, на свом Космету."
Ово је само један у низу кукавичких напада на Србе који остају некажњени. Колико још мајки треба бити претучено пред својом дјецом да би неко реаговао? Србија не смије дозволити да се Срби на Космету третирају као мета за иживљавање албанских екстремиста.

Позивамо цијелу српску јавност да се уједини у подршци браћи и сестрама на распетом Космету и да заједно пошаљемо јасну поруку: СРБИ НЕЋЕ ОСТАВИТИ СВОЈЕ СУНАРОДНИКЕ!

Стојан Јанковић 🏘️