Омољица је сеоско насеље које се налази на територији града Панчева, у Јужнобанатском округу Аутономне Покрајине Војводине, у Републици Србији. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, у Омољици живи 6309 становника.
Најстарија кућа у селу је из 1766. године, где је основно био штаб 12 банатске регименте. После тога је у згради био контумац (карантин) где су одређено време п
роводили путници који су долазили из Турске (Србије). Једно кратко време (месец и по) ту је боравио и Вук Караџић. Данас најперспективније село општине Панчево, у туризму. Током 70-их година прошлог века откривен је извор лековите воде. Овај извор има температуру од 37,5 степени C, а вода је богата фосфором[2]. Река Поњавица, која се делимично налази у атару села Омољица је проглашена за заштићено природно добро - парк природе ("Сл. лист општине Панчево“ бр. 3/95). Село је познато и по међународном фестивалу аматерског филма (са темом: животу на селу) „Жисел“ који се редовно одржава од 1971. године.
На подручју насеља откривни су остаци из неолитског доба. Предмети који се чувају у Вршачком и Темишварском музеју, такође су откривени споменици који воде порекло из бронзаног доба и то из времена од 1500 – 1000. год пре н.е. (чувају се у Панчевачком музеју). Предмети из овог периода састоје се из посуђа тзв. панонске керамике. Други предмети и новци указују да су овде живели људи у времену Келта, Римљана, и Византије.
Постоји предање да су први насељеници овог села (старо село) пореклом из Хомоља и да је по њему насеље добило име Хомољица. У матичним књигама све до 1882 год. село се назива Хомољица, а од тада под именом Омољица онако како се у народу изговарало. Из пописа грофа Марсиглија, који потиче из времена 1690 – 1700 год. и који се чува у Болоњи види се да је насеље већ тада под именом Омољица и припадало је панчевачком дистрикту. Сви извори наводе да је оснивање везано за сеобу Срба под Чарнојевићем, и да је насељавање извршено у времену из 1690 – 1700 год. Међутим насељавање није обављено на садашњем месту већ на земљишту које се зове Старо село. На Еугеновој карти до 1723 год. Поред Омољице и Регестове убележено је као насељено место Сребен источно од Омољице.
У времену од 1739 – 1742 год. доселио се известан број српских породица – пребеглица из Турске. Ово сазнајемо из писма панчевачког управног звања од 31.8.1742. год. По оснивању банатске војне границе 1765. год. дошло је до колонизовања Немаца у ово село, као и знатног броја Француза. Већ 1772 год. преселила су се сва немачка домаћинства из старог села на леву страну Поњавице и основала нову Омољицу. Сталне поплаве, влага и нездрав ваздух натерали су немачке насељенике да напусте стара насеља и преселе се на погодније земљиште. Велика поплава 1775 год. потпуно је одсекла старо насеље. По наређењу Бечког ратног савеза приморана су те године и српска домаћинства да се преселе у Омољицу, одвојено од немачког дела насеља. Тај српски крај називан је Златица и ово име се до данас задржало. Живот насељеника Омољице док су живели у потесу Старо село, био је веома тежак. Становали су у земуницама и плетарама и покривеним сламом, трском и рогозом. Земљиште је било изложено поплавама и људи су водили примитиван живот борећи се са једне стране природом, а са друге стране непријатељем, Турцима.
Год. 1776 дошло је до нове колонизације Немаца из Рајнске области као и већег броја српских и мањег броја хрватских породица из Личке висије. У немачком делу Омољице насељавано је хрватско становништво, па је тај део села добио назив Хрватски крај. Етничко шаренило повећано је досељавањем румунских породица. Румуни су се настанили дуж пута према Брестовцу и тај део је назван Румунски крај. Неке од ових фамилија доселиле су се непосредно из Ердеља док су друге прешле из Банатског Новог Села. По пропасти Србије 1813 год. такође је дошло до насељавања извесног броја српских фамилија пребеглих из Србије, па је са овим завршено масовније насељавање овог села и није га било све до до завршетка овог рата. Ова досељавања условљена историјским и економским чиниоцима. За историјски фактор везана су досељавања српских породица пребеглих из Турске, а из економског фактора произишла су досељавања Срба из понтијско –поморишке границе, Срба и Хрвата из Хрватске као и Немаца из немачких подручја.
