Библиотека Матице српске

07/05/2026

„Сложене речи саме по себи нису поезија, тек ритам чини да буду то. Јер ритам је све, звук, светлост. Живот је вечни ритам живљења и умирања, оног што јесте и оног што није. Основна разлика између злата и живе јесте у ритму њихових атома. Ако тражите ружу у њеним круничним листићима и прашницима, нећете је наћи, него у њиховоме ритму, у ружином изгледу. И уметност је онај чаробни штапић који ритмом све оживи. У санскритском језику реч песник значи онај који види и чини да ми видимо”. (Тагоре)
На данашњи дан 1861. године у Калкути, у имућној и утицајној браманској породици, рођен је Рабиндранат Тагоре, добитник Нобелове награде за књижевност 1913. године. Имао је само осам година када је почео да пише поезију. Посебну пажњу усмеравао је на педагошки рад. На очевом имању у Шантиникетану основао је школу за етичко васпитање која је прерасла у универзитет на који је утрошио већи део новца од Нобелове награде. Основни педагошки принципи у Тагорином универзитету су поштовање слободе личности и толеранција, а животни принцип овог великог песника био је човекољубље. Вишеструко надарен поред писања и педагошког деловања оставио је трага и као редитељ, глумац, сценограф, филозоф, преводилац... Компоновао је близу 2000 композиција, а његово дело је и државна химна Индије. Сликању се посветио у седамдесетој години. Нобелову награду за књижевност добио је 1913. године, а 22. новембра те године београдски лист „Одјек“ објавио је преведене на српски језик песме из „Градинара“. У склопу европске турнеје 1926. године посетио је и Београд, а та посета наишла је на велико интересовање јавности, дошли су да га виде и радници и интелектуалци. Тим поводом рекао је: „Ја волим овај народ што има спонтано осећање, што има топло срце које уме да се одушеви. Како је то пријатна ствар бити толико вољен и познат у једном свету у који ниси никад очекивао да дођеш! Ја се осећам као птица која има два гнезда на две супротне обале.“ У разговору за „Време“, 15. новембра 1926, рекао је Станиславу Винаверу:“ Песник нема политичке мисије, нити одређеног задатка. Песник треба да ствара лепе песме, то јест да налази лепе облике за наше мисли. Песник не мора имати моралну мисију. Али самим тим што ствара лепо он помаже људима да буду бољи, и истину им чини примамљивом.“

06/05/2026

„Млади Петровић је дошао из Париза 1894. г. са комплетном француском школом. Тада је у ондашњи Београд донео ‘целу“ француску школу. Михаило Петровић је у Паризу дипломирао математику, поред завршене Велике школе – факултета у Београду, дипломирао је физику, докторирао је из математичких наука, и био је први у генерацији. Како се то десило? Када је завршио Велику школу (1889) њега је деда узео за руку и рекао: ‘Идемо да те упишем у најтежу школу у Европи.’ (…) Завршио је математику, завршио је физику, докторирао је и дошао је комплетан. Значи, Србија први пут има правог математичара. Јер, пре њега математику су предавали учитељи, богослови, правници, пољопривредни инжењери, архитекте итд.” (Драган Трифуновић)

Један од наших првих припадника светске научне елите, неконвенционалан човек широких интересовања, Михаило Петровић Алас рођен је у Београду, на данашњи дан 1868. године. Његов отац, Никодим Петровић, био је доктор теологије. Основао је „Православље“(1871-1875), први духовни теоријски часопис код Срба. Нажалост, рано је умро, па је бригу о Михаилу преузео деда.
Био је први странац који је примљен у париску École normale supérieure и у обе науке које је студирао, и у математици и у физици, био студент генерације. Докторску тезу одбранио је на Сорбони пред комисијом коју су сачињавали водећи математичари тог доба. У математици је видео највишу поезију и сматрао ју је азбуком сваке филозофије, а вода је била његова највећа инспирација. Свирао је виолину и имао оркестар „Суз”, писао је поезију и прозу, есеје, путописе, научне радове, бавио се криптографијом, у својим позним годинама учествовао у научним експедицијама на Северном, Јужном полу и Антилским острвима, диплому рибарског мајстора сматрао је једнако важном као своје докторате... Био је учесник балканских ратова и Првог светског рата као официр, а после рата резервни официр. Добар део Првог светског рата провео је у Швајцарској радећи на новој варијанти система шифровања који се показао тако успешним да му је Никола Пашић одао признање. Када је 1920. године у Београду владала глад, овај човек изразите хуманости, неуморно је ловио рибу и делио је бесплатно народу. Одржавао је сталне везе са светским научним центрима и учествовао на научним скуповима широм света. Предавао на Великој школи и Филозофском факултету у Београду, Париском универзитету, био редовни члан Српске краљевске академије (већ у 32. години живота), али и академија наука у Загребу, Варшави, Прагу, Букурешту, Кракову... На Светској изложби 1900. године у Паризу добио је медаљу за хидроинтегратор, аналогну рачунску машину која је решавала одређене класе диференцијалних једначина. Био је једна од најпопуларнијих и највољенијих личности старог Београда, а када је 1943. умро рибари су носили његов ковчег, испратили су га многобројни поштоваоци и пријатељи, уз музику коју је цео живот волео, а говор је одржао његов пријатељ Милутин Миланковић.

05/05/2026

„Коњовићева музика је за мене дубоки храстов честар: ту се не залази игре ради, већ да се преиспита.“ (Вељко Петровић)

„Први пут сам видео Петра Коњовића као дечак, кад сам ишао у други разред гимназије. Наш учитељ Исидор Бајић довео га је на свој час музике да чује наш хор. На програму се налазила и једна Коњовићева песма, коју смо толико учили да је и данас памтим. Пошто смо је, не без страха, отпевали, а њен композитор је саслушао с таквом пажњом као да Бечки дечаци певају Монтервердија, он и наш учитељ су узели ходати по дворани и, сваки час застајући, тихо разговарали...“ (Милан Кашанин)

На данашњи дан 1883. године у Чуругу је рођен композитор, музиколог, музички и позоришни педагог, Петар Коњовић. После завршене Учитељске школе у Сомбору, кратко је био учитељ и хоровођа у Старом Бечеју. Већ тада компонује, да би 1903. написао своју прву оперу „Женидба Милоша Обилића“. Млади су били одушевљени, док су старији били збуњени и негодовали, тврдећи да то није опера. Наредне године одлази у Праг да се упише на Прашки конзерваторијум. Након што је прелистао његове партитуре ректор је сматрао да га треба уписати одмах на другу годину. Након што је дипломирао 1906. године посвећује се музици и позоришту. Са великим успехом био је на челу угледних југословенских позоришта и музичких институција (у Загребу, Новом Саду и Осијеку). Компоновао је духовну и сценску музику, симфонијска, камерна и оперска дела. За његову „Коштану” музиколог Стана Ђурић Клајн говорила је да је најснажније дело у српском музичко-драмском стваралаштву. Предавао је и био ректор Музичке академије у Београду, управник Музиколошког института Српске академије наука и уметности. Члан Чешке академије наука и уметности постао 1938, а САНУ 1946. године. Почасни члан Матице српске постаје 1963. године. Сликар Милан Коњовић се сећао свог рођака, који му је једно време током Првог светског рата давао часове клавира: „Био је изузетан, импоновао је у свему. Часови клавира протицали су брзо и ја сам увек жалио кад је одлазио." Глумац Стојан Јовановић говорио је да је Коњовић био управник какав се ни за хиљаду година неће поново родити. Никада ни на кога није повисио тон, а сви су га респектовали због његовог великог знања и односа према људима пуног поштовања и емпатије, али је пуно и тражио од сарадника. По глумца који би каснио слао би фијакер, на рачун глумца, а када би дотични коначно стигао, морао је да се извини колегама због кашњења. После Другог светског рата ангажовао се са другим интелектуалцима на оживљавању рада Матице српске.

04/05/2026

Најновији број „Вести“, гласила Библиотеке Матице српске, доступан је и у Дигиталној БМС:
https://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/14/numid:34735

30/04/2026

30/04/2026

Библиотека Матице српске са поносом представља свој нови филм „Траг“ урађен у част великог јубилеја Матице српске и Библиотеке Матице српске, два века од оснивања. Филм је премијерно приказан на Свечаној академији 28. априла, на прослави Дана Библиотке Матице српске.

Режисер филма је Михајло Обренов, а сценарио је написала Виолета Митровић.

Главни и одговорни уредник је управник Библиотеке Селимир Радуловић.

29/04/2026

Када се пре 60 година (1966) река Арно излила угрозила је готово све у Фиренци, однела је 39 људских живота, 70.000 људи је остало без крова над главом, угрожена су уметничка дела непроцењиве вредности, а четири милиона књига и рукописа било је оштећено или уништено. Би-Би-Си је панично јављао: „Свет ће ускоро изгубити једно од својих најдрагоценијих блага: Фиренцу“. Волонтери, не само из Италије, већ из целог света сјатили су се у Фиренцу. Недељама су чистили улице, библиотеке, архиве и музеје, спасавајући милионе књига и уметнина. Звали су их „Анђелима блата“ (ital. Angeli del fango). Њихов допринос у највећој операцији спасавања историјског наслеђа икада виђеној оставио је неизбрисив траг, а сећање на њих чува Archivio degli Angeli del Fango под управом Универзитета у Фиренци. https://www.sba.unifi.it/p1658.html

Централна национална библиотека у Фиренци (Biblioteca Nazionale Centrale di Firenze – BNCF) је била прва на удару јер је саграђена уз реку Арно, а вода је продрла управо тамо где су биле смештене најдрагоценије збирке, у приземље и подруме. Оштећено је више од милион томова, чак и каталог који је после требало изнова састављати. Млади добровољци из целог света формирали су живе ланце, књиге су ишле из руке у руку. За извлачење влаге користили су пиљевину која је посипана по подовима и упијајући папир који се стављао између сваке две странице. Држава је заказала спорим реаговањем, па је послом спасавања руководила управа Библиотеке. Како у Фиренци није било ни струје, ни грејања, књиге су камионима пребациване на безбедне локације по Италији где су сушене у пећима за сушење дувана и керамике како би се спречио развој гљивица. Многе књиге су морале да буду пажљиво растављене, а сваки лист појединачно је опран. Овај догађај је практично створио модерну науку о конзервацији књига. Британски стручњак Питер Вотерс развио је систем од више корака (фотографисање, прављење документација, растављање, прање, сушење замрзавањем) који се и данас користи у кризним ситуацијама.
https://bncf.cultura.gov.it/en/library/the-flood-of-1966/

Едвард Кенеди, један од првих сведока последица ове поплаве, рекао је: „Било је страшно хладно, а ипак сам видео студенте до струка у води. Формирали су ланац да додају књиге како би могли да их извуку из воде, а затим предају на безбедније место где би се могао применити неки облик заштите. Свуда где сам погледао у великој главној читаоници биле су стотине и стотине младих људи који су се окупили да помогну. Као да су знали да ова поплава библиотеке доводи њихове душе у опасност... Никада то нећу заборавити.“

Constructed in the vicinity of the Arno the BncF felt the full force of the flood on 4 November 66 which submerged almost 1million books

28/04/2026

Библиотека Матице српске је 28. априла свечано обележила свој дан. На почетку Свечане академије скупу су се обратили митрополит бачки Иринеј, председник Матице српске Драган Станић, управник Библиотеке Матице српске Селимир Радуловић, председница Покрајинске владе Маја Гојковић и министар културе Републике Србије Никола Селаковић.
Председник Матице српске Драган Станић је на самом почетку поздравио све присутне и истакао да култура књиге јесте од највеће могуће важности, а ту где је култура књиге ту је и свет библиотеке, па и Библиотеке Матице српске као једне од двеју српских националних установа овога типа. Српска култура као и Матица српска се стога поносе како Народном библиотеком Србије из Београда, тако и Библиотеком Матице српске из Новог Сада као и читавим ланцем установа у библиотечком систему на целом српском културном простору.
Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, одржао је Беседу о књизи и библиотеци: „Обележавамо леп датум - два века Матице српске и њене библиотеке. Изузетан дан за нашу културу, наш народ, нашу државу. Верујем да ће, још дуго, дуго, Библиотека Матице српске истрајавати у часној мисији књиге. И као традиционално књигохранилиште, у којем се осећа укус и мирис књига, и као модерна институција културе, која иде у сусрет новим комуникационо-информационим технологијама. Повратак књизи, у дехуманизованом и дехристијанизованом свету, био би драгоцен за све нас“, рекао је, између осталог, управник Радуловић.
Председница Покрајинске владе Маја Гојковић нагласила је да ће Покрајинска влада и даље остати поуздан партнер свим установама које чувају нашу баштину и стварају услове за нова знања. Подршка култури, образовању и науци није само обавеза према прошлости то је свакако наша колективна одговорност према будућности.
Министар културе Републике Србије Никола Селаковић уз честитке добитнику "Златне књиге Библиотеке Матице српске", указао је на велики значај Библиотеке Матице српске, рекавши да је остала доследна свом првобитном позиву, да буде чувар писане речи и поуздан ослонац националне културе.
На Дан Библиотеке уручена је Награда Златна књига Библиотеке Матице српске, која је ове године припала књижевнику Благоју Баковићу, једнoм од водећих и најнаграђиванијих српских песника.
Благоје Баковић је у својој беседи рекао: „Када сам угледао моју прву књигу, нисам знао ни да је то књига, нити ми је ико помињао њеног аутора и издавача. Кроз песме те књиге газио сам босоног, по њеним стиховима тек касније, када сам почео да додирујем књиге са корицама, којима су се назирали и знали аутори, видео сам и осетио да су све друге књиге, уствари преписане из ове прве и једине књиге највећег и јединог Песника, чијим стиховима је, како би песник рекао умним сјеменом насијана читава васиона. Дакле, прва књига је отворена књига земље и неба, ливаде и шуме, видљивог и невидљивог, у којој сам и сам неки зарез или тачка. Друга књига је она безбројна књига коју сам читао поводом ове прве књиге. И трећа књига је књига коју сам се усудио да записујем, наговорен овим првим двема књигама. И следећа је ова "Златна књига Библиотеке Матице српске“. Награду чине повеља, плакета, округли сто о делу добитника и зборник радова с округлог стола.
Дан Библиотеке Матице српске одржава се на дан када је 1864. године донета одлука о пресељењу Матице српске и њене библиотеке из Пеште у Нови Сад. Овогодишња прослава је протекла нарочито свечано.
Овим поводом приказан је филм под називом „Траг“, који је режирао Михајло Обренов. Аутор сценарија је Виолета Митровић, а уредник Селимир Радуловић.
Током свечаности уручене су и Захвалнице Библиотеке Матице српске, Олги Рудолф, Светлани Вучковић, Народној библиотеци „Радоје Домановић“ из Лесковца, Народној библиотеци Требиње и Српској читаоници у Иригу.
У културном програму учествовао је хор Карловачке богословије, глумица Ивана Жигон, док је програм водила Драгана Јовановић. Прославу су увеличале бројне званице из нашег јавног и културног живота.

27/04/2026

Зборник радова „Данилов: отисци у времену” десета је књига у Едицији „Златна књига Библиотеке Матице српске”. Окупља радове поводом Oкруглог стола који је део Награде „Златна књига Библиотеке Матице српске”, а чији је добитник за 2025. годину Драган Јовановић Данилов. Награда је уручена приликом прославе Дана Библиотеке Матице српске, 29. априла 2025, а Округли сто је одржан 18. новембра 2025. године.
Зборник је уредила Драгана Д. Јовановић, а главни и одговорни уредник је Селимир Радуловић.
Поводом Награде Драган Јовановић Данилов написао је есеј „Срчана заоставштина“ који завршава речима:
„Библиотека је место земаљског уживања, својеврсни locus amoenus, место среће. За писца нема бољег универзитета од библиотеке, ни бољег учитеља од искусних библиотекара, за које сам смислио назив – књигосауруси. Отуда моја велика захвалност Библиотеци Матице српске која ми је доделила признање „Златна књига Библиотеке Матице српске”. Библиотека Матице српске уз Народну библиотеку Србије и Универзитетску библиотеку „Светозар Марковић” не представља само храм текстуалног сећања, већ и централни нервни систем Србије. Будући да смо текстуално повезани са својим прецима сви ми носимо дубоко у душама жиг библиотеке. Нема лепше, укусније и лековитије тишине од тишине у библиотеци. У таквој тишини често ме обузме осећај да имам читаву вечност пред собом. Читање душекорисних и душеокрепљујућих књига уравнотежује, смирује, усредсређује, уземљује. Бар што се тиче мене, време проведено у библиотекама представља најлепше сате посуђене од судбине.“

Зборник је доступан и у Дигиталној БМС: https://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/view/6341

27/04/2026

Поводом обележавања 300 година од рођења Захарије Стефановића Орфелина, једног од најистакнутијих стваралаца српске културе и уметности XVIII века, који је за собом оставио многобројна разноврсна дела – бакрорезачка, калиграфска, поетска, историографска, богословска, педагошка, публицистичка, научно економска, БМС је приредила електронску изложбу грађе из својих збирки. Поставка, коју чини избор дела и литературе о животу и стваралаштву Захарије Стефановића Орфелина, може се погледати до 31. маја 2026. године, у јавном каталогу Библиотеке. Аутори изложбе су Ненад Станојевић, Михаило Сакач, Мирослав Марчић и Вид Кецман, стручни консултант Душица Грбића, а уредник је Селимир Радуловић.

Изложба је доступна и на сајту Библиотеке, друштвеним мрежама и Јутјуб каналу:
https://www.bms.rs
https://www.youtube.com/watch?v=l475Fw61HBE