Ako posmatramo šta se dešava oko nas i koliko desnica svojim apsolutističkim, neoliberalnim pristupom uništava ono što je ostalo od ljudi, pretvarajući ih u robove, mi tražimo pravdu, socijalnu pravdu, socijalni ideal koji nas čini ljudima.
Šta se to dešava sa Srbijom? Ali ne zaboravite Beograd nije Srbija, u njemu se i dalje oseća mogućnost da će biti bolje. Treba otići van u unutrašnjost da bi
zapravo shvatio kako je. Andrić je rekao da suštinu jedne zemlje čine zatvori, bolnice i škole. Na kraju će ispasti da su zatvori najluksuzniji. Nekada smo otomanskom carstvu plaćali deset posto poreza. I to nam je delovalo kao kuluk. Džingis Kan je, takođe, naplaćivao osvojenim zemljama deset posto poreza. Neke zemlje su, ironično, ga terale da ih osvoji da bi plaćali manji porez. Danas kada pogledamo PDV stopu shvatamo da nam je za vreme Turaka bilo mnogo bolje; bar su se humanije ophodili prema nama. Posmatrajući politike drugih, ozbiljnih i finansijski uspešnih zemalja kao što je Švajcarska u kojoj je pdv 8,5%, a porez na uvoz 0,5 – 1% dolazimo do zaključka da uspešnije privrede imaju manju poreznu stopu. Jer razmislite, kada bi smanjili poreznu stopu povećali bi potrošačku korpu; više novca bi se vrtelo; zemlje koje misle da povećanjem poreza se izlazi iz krize ne razumeju poentu. Potrošač, čim je porez veliki pokušava na sve moguće načine da ga izbegne, samim tim raste siva ekonomija, država nije zadovoljena, niti je poreski obveznik…
Srbija ima neverovatan potencijal što se tiče poljoprivrede. Problem u Srbiji je izumiranje sela; ljudi, silom ekonomskih prilika jure za boljim životom po gradovima ostavljajući svoje majure i livade da zarastu u korov i ostanu bez vlasnika. Koliko je takvih sela!? Ko će ostati na selu kada nestanu naše babe i dede? Potrebno je na sve moguće načine vratiti čoveka malim i ruralnim sredinama. Nekada je sistem funkcionisao po principu poljoprivrednih inženjera koji su radili u okviru grada i savetovali se sa poljoprivrednicima, te su se, na primer, u Ćupriji gde je postojala velika šećerana koja je snabdevala čitavu staru državu; ali oni nisu uvozili šećernu repu i trsku već su dali mogućnost okolnim seljacima da se bave gajenjem repe i da na licu mesta prodaju svoj proizvod. Jedini način da poljoprivreda uspe je da se vrati lančana korist između fabrika, proizvodnje i poljoprivrede. Potrebno je vratiti poljoprivrednu zadrugu i podsticati domaće proizvode. Nagovestiti vlasnicima fabrika da će imati veće poreske beneficije ako budu kupovali od domaćeg proizvođača. Bitna stavka u poljoprivredi je edukacija građana i seljaka. Potrebno je nagovestiti im da mogućnost modernizacije oruđa da bi lakše obrađivali,a i zbog ekološkog pristupa, različitim seminarima; sa druge strane potrebno je komercijalnim bankama ili različitim fondovima u okviru narodne banke dati mogućnost seljaku da uzme kredit sa minimalnom kamatnom stopom, jer na kraju krajeva od njega počinje proizvodnja i bez njega je nemoguće doći do krajnjeg prozivoda. I za to je potrebna edukacija, jer moramo nagovestiti seljacima načine pisanja projekata zbog evropskih fondova i zbog opismenjavanja građana Srbije. Razmišljajući o obrazovanju kao ključnom faktoru našeg programa, dolazimo do zaključka da je potrebno dosta raditi na ovom polju. U svakom slučaju je potrebno radikalno reformisati školstvo, radi novih priraštaja, jer ovakav sistem znanja koji je isti već stotinama godina više ne pije vodu i nije u toku sa tehnološkim i modernim pristupima…
Vojska predstavlja mnogo bitan faktor za spoljnu politiku jedne zemlje. Država koja nema vojsku nema mogućnost da se odbrani, samim tim ne postoji način da ne podlegne pritiscima jačih zemalja. Uvođenjem vojnih rokova dajemo sebi mogućnost da postojimo u spoljnoj politici i da naša vojska predstavlja pandan drugima. To ne znači da ćemo ići u rat, ali u takvom scenariju potrebno je biti nezavistan. Princip besplatnog prevoza putem infostana na taj način da svaki građanin Beograda plaća dvadeset dinara za prevoz…
Potrebno je modernizovati voznu mrežu na taj način što ćemo zajedničkim radnim akcijama vratiti puteve Srbije; jer ne moraju radne akcije da funkcionišu samo u komunizmu. Država Srbija ima neverovatan turistički potencijal. Banje i termalne vode su u svetskom vrhu. Umesto da promovišemo svoja bogatstva mi ih zapuštamo. Dosta je bilo toga; jedini problem je infrastruktura, ili bolje rečeno neprohodnost ka različitim mestima. Pravljenjem modernizovane mreže dovodimo turizam u Srbiju, a ne iz Srbije, samim tim punimo budžet, kao što to rade evropske zemlje. U današnjim političkim programima nauci i tehnologiji nečuveno pripadaju najmanji redovi. Niko se ne obazire na to što je Srbija iznedrila mnogo vrhunskih stručnjaka na polju nauka. Ne bismo samo da pominjemo Nikolu Teslu koga danas svi uzimaju i svojataju, Milutina Milankovića, Josifa Pančića, Mihajla Pupina i Ruđera Boškovića. Verovatno većina i ne zna šta su uradili ovi u svetu cenjeni naučnici, ali tome mora doći kraj. Zbog čega naši matematičari osvajaju medalje i ne bivaju dočekani od strane vlasti; a kada se u sportu osvoji nešto, svi hrle ka skupštini. To je sve zbog toga što matematika nije hleba i igara; i naravno da će taj dečko revoltiran svojim uspehom otići negde gde će ga smatrati potrebnim…
Kultura je u Srbiji, koliko možemo primetiti nebitna. Došli smo do stepena da je moguće servirati nekažnjeno najveću glupost i da se vremenom ta glupost prihvati kao nezaobilazni deo svakodnevnice. Kultura nije pročitati bonton i ne jesti prstima već priborom, kultura je nešto što se servira od malih nogu, i jednostavno je nemoguće u današnje vreme izvući decu na pravi put ako na svakom koraku pronalazimo novu glupost i novi idiotizam; vremenom on postaje normalan, te nivo pada. Da bi nivo porastao, iako nekima to deluje kao borba sa vetrenjačama, moramo se pozabaviti svakom formom umetnosti ponaosob…
Došlo je vreme da razmišljamo pametno; Srbija jeste sportska zemlja i naravno da smo predobri u većini sportova, osvajamo zlatne medalje ali i dalje nemamo razvijenu mrežu mladih sportista. Da ne bi bilo ikakvih državnih prevara, jer u sportu je sve shodno prevarama ideja je da se akcionarski privatizuju klubovi sistemom kao u Barseloni ili Realu, takozvanim članskim sistemom, gde će navijači kupiti klup; članski sistem podrazumeva skupštinu, upravni odbor gde pravo glasa imaju svi punoletni članovi koji plaćaju godišnju članarinu. O tome ćemo pričati detaljnije kao i o svakoj kategoriji. Ne možemo da ne primetimo da je priča o Evropskoj Uniji na dnevnom redu već dvadeset godina, bez ikakvog pomaka. Poenta je u načinu funkcionisanja. Mi čekamo u svojim domovima druge da dođu i da ih počiste. Uzdamo se u uniju kao silu koja dolazi i ispravlja umesto da se pozabavimo sobom. Naše mišljenje je da bi Srbija trebala da se okrene jačanju sebe u sebi, ne razmišljajući o savezima i dok se ne ojača da ne pristupa ni jednoj instanci. Potrebno je sam očistiti dvorište i onda kada drugi vide kako se ohodimo prema sebi, kako jačamo poželeće da nas primer u svoje okrilje, a onda mi krećemo sa našim uslovima. Jer ovakva politika bezglavog srljanja u EU ne pije vodu jer otvaramo vrata njihovim kompanijama, koje potiskuju naše tržište samim tim ne postoji mogućnost napretka. Ovako, mi ojačamo svoju privredu i onda nam evropska unija služi kao širenje našeg tržišta i mogućnost da se otvorimo ka Evropi. Ali nećemo zaobići ni druga tržišta. Mi nismo dom za strane investitore, niti želimo da se bavimo politikom tuđeg čoveka. Želimo da pospešujemo privredu sopstvenim proizvodima i sopstvenom privredom, pa ćemo vremenom i dobiti mogućnost da plasiramo proizvod van Srbije; da li je to Evropa, Rusija ili Azija, prodaćemo onome ko da bolju cenu. Ali za početak da se pokrenemo!
