31/05/2026
На данашњи дан, 1809. године, Стеван Синђелић је, на Чегру, заједно са својим саборцима, одлето у легенду!
Свака нација од имена и угледа има својих 300 јунака што су кренули, не страхујући од готово сигурне смрти, у ослобођење од ропства или у борбени сусрет неупоредиво надмоћнијим освајачима.
Неке од тих хероја памти цео свет, а неке ни њихови потомци.
Ми, нажалост, припадамо оној другој, “заборавној” и незаинтересованој групи.
Овакве личности одређују карактер и судбину свог народа, високо подижући лествицу онога што се од њега тражи и очекује.
А српском народу је та историјска лествица толико високо уздигнута да морамо скупити заиста сву своју снагу, веру и храброст да бисмо заслужили поштовање сопствених предака и потомака. Да не бисмо постали она најслабија, зарђала и трула карика која трагично прекида вековни челични ланац заветног отпора злу и предаји горима од себе.
Стеван Синђелић је личним примером потврдио јуначку традицију јуначких подвига његовог витешког имењака, српског супер-хероја, достојног сина Светог Кнеза Лазара. И показао да не морате имати блистави оклоп, нити живети у средњовековној епохи да бисте стали у ред Светих Ратника.
Довољно је верно се држати заветних, светосавских и косовких заклетви – датих једном за свагда, изнад свих временских, „логичких“ и овоземаљских ограничења.
Од глава Стеванових “300 јунака” су Турци касније градили застрашујућу и величанствену Ћеле-Кулу.
Турака овде више нема, а Стеванови Ресавци и даље живе у нашим срцима и у блиставој, вишетомној Књизи Подвига још увек непобеђеног српског народа.