29/01/2026
-Nagla promena vremena
- Ružan san
- Najmanja promena u ishrani
- Pun Mesec
- Drugi prašak/omekšivač
- Nestanak interneta/kablovske (ne dao Bog ni na 5 minuta...)
- Iznenadni zvukovi (sirena automobila, petarde, vatromet recimo)
- Bilo kakva promena rutine
- Zubobolja, glavobolja, bilo koja boljka koju moram da "lovim" i tumačim jer ne umeju da kažu...
su samo deo stvari/situacija koje uticu da se moja deca iz anđelčića pretvore u urlajuća stvorenja za koje mi trebaju konopci umesto živaca...
(Dobro, lažem, nisu nikad anđelčići ali su uglavnom lepo vaspitani, dobri, i podnošljivi, a i ja ih obožavam, so there is that...)
Takvim danima sve drugo postaje manje bitno, i može i mora da čeka...pokušaji multitaskinga samo uvećavaju moju anksioznost i osećaj pritiska...apsurdno, što se više trudim manje postižem...
Onda stanem, udahnem duboko, zagrlim, isplačemo se zajedno i čekamo da prođe...stišavamo se, šapućemo, i gasimo svu elektroniku...zavučemo se pod ćebe, sakrijemo od sveta i pevamo pesmice...
Poslednjih desetak dana bolujemo svi ali različitim tempom - neko je pod 38,39 temperaturom, neko kašlje i povraća, neko slinavi a svi spavamo kad i koliko stignemo... Mi odrasli vodimo računa da svako popije svoj antibiotik na vreme. Pa su tu probiotici, vitamini, i redovne terapije plus supice, voće i šejkovi... Maltretiramo ih do maksimuma onako bolesne -za njihovo dobro, drugačije ne može.
Što i sami jedva stojimo na nogama niko nas ne pita... brojimo svi dane do škole, povratka u rutinu i ponovnog susreta s prijateljima koji nas razumeju... 😉
U međuvremenu, na slici je ono što nam je aktuelni deo apoteke...a vi kako ste?
