07/09/2025
Чланак из Огњила:
О приређивачима Халкокондиловог дела и њиховој анализи
На почетку да кажемо неколико речи о приређивачима Халкокондиловог дела. Др Дарко Костић и др. Александар Стојановић по образовању су теолози, тј. богослови, а Костић је и историчар. Обојица су једно време били на школовању у Грчкој, и одлични су познаваоци грчког језика. Више радова су писали на грчком и преводили са грчког на српски и обрнуто. Ово сам намерно истакао како неко не би по обичају замерао да тобоже приређивачи нису компетентни за посао који су обавили. Дакле као одличним познаваоцима грчког језика, познавацима православне догматикe и историјске методологије аутори су итекако компетентни за посао који су одрадили.
Прочитавши пажљиво целу књигу, без претеривања могу рећи да њихов рад може да послужи као пример, како треба да се приступи превођењу и приређивању дела једног страног аутора, као и како се правилно ради критичка анализа једног дела. Такође приређивачи су у фуснотама указивали на делове Халкокондиловог списа који су раније били погрешно превођени код иностраних приређивача његовог дела, што свакако говори да су озбиљно и савесно урадили посао, а у критичкој анализи Халхохондиловог текста показали и неке примере погрешних превода грчких текстова од стране наших византолога.
Најважнији од примера је онај на који смо Александар Шаргић и ја дали у нашој књизи Није било сеобе Срба на Балкан, а то је погрешан превод цитата Јована Малале, ромејског историчара из 6. века који у свом делу говори о устанку Срба у Тракији. Реч устанак је намерно кривотвoрена (приређивачи користе баш ову реч) у провалу тј. упад, што потпуно мења смисао Малалине реченице. Као што сви знају, устанак може да дигне само становништво које ту већ живи тј. староседеоци, док они који упадају-проваљују то не могу бити. Приређивачи наводе и друге примере, а већина њих је преведена само у малим одломцима у склопу зборника Византијских извора за историју народа Југославије. Можда је најгори пример нашег академика Божидара Ферјанчића који наводи Халкокондила као доказ своје тезе да су Албанци потомци Илира, иако то нигде не пише, већ супротно, Халкокондил изричито каже да Албани нису Илири и наводи многе доказе који говоре о томе да су Трибали и Илири заправо Срби и да греше сви они који сматрају супротно.
То указује да су наши византолози свесно кривотворили преводе грчких текстова који су писали о нама, а такође и да постоји потреба поновне провере свих превода са грчког језика, али и потреба да се преведу сви они писци који су писали о нама. Наиме и овде превод Халкокондилових Доказа историје може послужити као пример, како је најбоље то урадити. На једној страни књиге налази се текст на грчком, док је на другом савремени српски превод.
Ова прича нас води и до Олге Луковић Пјановић, која је заправо прва широј јавности приближила Халкокондилове тезе, чак је и његов цитат искористила као наслов своје књиге Срби народ најстарији. Ипак она није превела шири део текста и њено ослањање на латински превод је кориштено за оспоравање те тезе током многих година. На срећу сада када имамо један прави превод можемо видети да је теза у потпуности тачна, јер како ћемо видети касније Халкокондил заиста сматра баш Србе тј како их назива Трибале за најстарији и највећи народ у васељени.
Александар Митић, историчар
