28/05/2026
Piše: Mila Vujić, predsednica
Crvena svila i radikalski šinjel: Kako je srpska desnica postala kineski đak
Kada su pre nekoliko godina delegacije Srpske napredne stranke i Komunističke partije Kine počele da potpisuju memorandume o saradnji, razmenjuju kadrove i dogovaraju „učenje o upravljanju“, prosečan posmatrač bio je u čudu. Kako je moguće da partija koja je iznikla iz šinjela Vojislava Šešelja – partija koja se decenijama klela u antikomunizam, nacionalizam i tradiciju – ide na ideološki hadžiluk u Peking, pod skute partije koja i dalje zvanično baštini marksizam-lenjinizam?
Odgovor je jednostavan, ali poražavajući za domaću političku pismenost: u Srbiji su ideologije odavno mrtve. One su tek dekoracija, estradna scenografija za lakoverne. Ono što spaja ovdašnju „desnicu“ i dalekoistočne komuniste nije nikakva ideja o pravednom društvu, već fascinacija tehnologijom apsolutne vlasti.
Operativni sistem iz devedesetih, softver iz Pekinga
Paradoks srpske politike leži u tome što se ogroman deo scene decenijama predstavlja kao krajnja nacionalna desnica, dok u praksi sprovodi autoritarne obrasce i kult vođe koji su mnogo bliži jednopartijskom mentalitetu nego autentičnom demokratskom konzervativizmu.
Koren današnjeg režima zasađen je u političkoj školi devedesetih: to je ona agresivna propaganda, permanentna proizvodnja unutrašnjih neprijatelja i potpuna okupacija institucija i medija. Međutim, radikalski šinjel bio je previše grub i anahron za 21. vek. Zato je sistem modernizovan kineskim softverom.
Od Komunističke partije Kine prepisan je model „stabilokratije“ - ideja da su pluralizam i opozicija samo smetnja ekonomskom progresu, te da stabilnost države direktno zavisi od večnog opstanka jedne partije na vlasti. Naši „antikomunisti“ na vlasti ne vole Kinu zbog Mao Cetunga, oni je obožavaju jer tamo nema dosadnih nezavisnih novinara, sudija koji sude po zakonu i opozicije koja postavlja nezgodna pitanja.
To je vlažni san svakog balkanskog autokrate: kapitalistički novac kombinovan sa jednopartijskom disciplinom.
Teatar lažnih etiketa
Zato nam politička scena danas izgleda kao spoj najgorih osobina jednoumlja i nacionalističkog teatra. Dok se narod hrani epskom retorikom o odbrani svetinja i suvereniteta, iza kulisa se odvija hladnokrvni autoritarni inženjering.
Prava desnica teži decentralizaciji i odbrani pojedinca od svemoćne države. Kod nas je ona zapravo rebrendirani titoistički kult, gde je umesto petokrake okačen krst, a umesto „druga“ imamo „šefa“ kojem se tapše po komandi.
Metode su ostale iste: od partijskog zapošljavanja do autobusa koji razvoze ucenjene ljude na mitinge podrške.
Ništa bolja situacija nije ni na suprotnom polu. Naša scena vrvi od deklarativnih „antifašista“ čiji su maniri suštinski totalitarni. U zemlji u kojoj su reči izgubile svako značenje, etikete poput „fašiste“ ili „antifašiste“ više ne označavaju istorijska ili ideološka uverenja. One su postale psovke i toljage za eliminaciju neistomišljenika.
Onaj ko se najglasnije kune u evropske vrednosti prečesto pokazuje agresivnu netrpeljivost prema svakome ko ne deli njegovu dogmu, spreman da cenzuriše, otkaže i protera iz javnosti svakog ko misli drugačije.
Balkan kao ispravka istorije
Kada je u Italiji davno izrečena ona čuvena opomena da će se „fašizam vratiti, ali će se zvati antifašizmom“, autor sigurno nije mislio na Balkan.
Jer na Balkanu je ta misao dobila još bizarniju, autohtonu formu.
Kod nas se totalitarne metode ne kriju iza jednog imena – one prožimaju sve stranke i sve ideologije.
Mi danas živimo u sistemu gde se pod zastavom desnice sprovodi kineski jednopartijski model, dok se pod zastavom progresa zagovara jednoumlje.
Ideologije su postale pogonski gas za proizvodnju permanentnog sukoba koji održava elitu na vlasti. Dok se građani iscrpljuju u istorijskim rovovima i lažnim debatama, država se uspešno transformiše u korporaciju sa jednim upravnim odborom i milionskim članstvom koje ne pita za cenu slobode. Jer sloboda se, nažalost, ne sipa u traktore, niti se uvozi iz Pekinga.
Sintagma „crvene vojvode“ zapravo hirurški precizno definiše tu nakazu od sistema: to je amalgam Šešeljevog šovinističkog teatra (vojvode) i najgorih totalitarnih praksi partijske države (crveni).
Kada takav hibrid potpiše sporazum sa Komunističkom partijom Kine, to nije politički akt – to je franšizni ugovor. To je goli inženjering opstanka na vlasti.
Politika, čak i ona najkonzervativnija, podrazumeva neku viziju društva, moralni postulat ili makar dugoročni nacionalni interes. Ovo što danas živimo i dišemo u Srbiji je sušta suprotnost: ideološki nihilizam presvučen u svilu i šinjel.
Sporazum sa KPK je zapravo priznanje da je srpska "elita" digla ruke od evropskih institucija, vladavine prava i demokratskih procesa kao „previše komplikovanih“ i „zamornih“.
Zašto štelovati institucije da izgledaju demokratski, kada od Pekinga možete prepisati model u kom institucije uopšte nisu bitne, jer je Partija starija od zakona?
To je konačna kapitulacija srpske politike.
Država je svedena na nivo korporacije u kojoj je građanin samo resurs, opozicija statistička greška, a javni prostor poligon za ispiranje mozgova.
Nazvati to „politikom“ uvreda je za zdrav razum. To je okupacija javnog uma, u kojoj nam se kineski model jednoumlja prodaje kao vrhunski izraz srpskog patriotizma.
