23/05/2026
Тридесет година од смрти Божидара Јануцића
Омаж виолинисти
Име Божидара Боже Јануцића, једног од најпознатијих народних уметника и музичких великана из Неготинске Крајине и данас, тридесет година по одласку са уметничке и животне сцене, изазива само речи хвале и поштовања за све што је научио, чувао, компонујући развијао, и преносио као богато наслеђе краја у коме је рођен. Виолинисти Божи Јануцићу заслужено припада водеће место међу инструменталистима изразито наклоњеним влашком језику али и врсном познаваоцу торлачке и српске традиционалне музике.
Божидар Јануцић, рођен у тимочком селу Вељкову 22. марта 1925. године, био је скроман човек који се и у најуспешнијим годинама педесетогодишње каријере одрицао славе, бирајући родни крај за своје пребивалиште. Било му је важно да гради пољопривредно домаћинство из кога данас потиче већ пета генерација Јануцића, веома успешних и познатих виноградара и винара.
Јануцић је био један од најцењенијих самоуких музичара са простора источне Србије. Ширио је мисију квалитетне музике свирањем на виолини, не измештајући се на дуже време из Вељкова које је захваљујући њему, у деценијама с краја двадесетог века, постало препознатљиво као епицентар чувања богате музичке традиције, посебно влашке. Познаваоци Божиног стваралаштва су записали да је он, управо на обали Тимока, у родном селу, написао своја чувена кола: Батута-Бăтута, Старинско, Височко, Пецино и друга.
Божидар Јануцић, виртуоз на виолини, био је радо виђен гост на музичким сценама у Србији, Бугарској, Румунији и Аустрији, али и у телевизијским и радијским студијима где је с поносом причао о својој љубави према виолини и музици. Колеге музичари су га ценили а они из локала са којима је најчешће бирао да наступа, често би на питање како то Божа свира, хорски одговарали: „он не свира, него прича и кроз разговор између душе и срца Боже Јануцића, настаје музика“. (Димитрије Обрадовић, Божа Јануцић, књига објављена 2015.године).
Виолина је Божидару Јануцићу, који није скривао своју опчињеност гудалом, била и остала сапутница и верни пратилац. Говорио је да је виолина, краљица свих инструмената, најлепша, али и веома тешка за свирање! Он сам је свирао више инструмената и тај урођени таленат је био једна од његових најзначајнијих карактеристика инструменталисте изразитог сензибилитета. Божидар Јануцић је имао дар да осим бравурозног свирања саговорнику поклони специфичне приче које просто одишу љубављу према инструменту, музици и вољеном родном крају. То су знали његови савременици, као и радијски и телевизијски новинари којима је Божидар често гостовао у музичким емисијама, данас правом благу у најчешће приватним архивама и фонотеци Радио Београда. Слушајући његове речи, почев од сећања на почетак свирања виолине у годинама које су се могле избројати на прсте једне руке, преко оних о каријери и признањима, сарадницима и узорима у музици, публика је лако стицала потпунију слику живота једног од најпознатијих виолиниста Источне Србије. Тако сазнајемо да је његов највећи узор био Властимир Павловић Царевац, композитор и виолиниста и један од првих извођача народне музике на програмима Радио Београда. Баш као и Царевац, Јануцић је виолину свирао пуних пет деценија. И док је Царевац неуморно радио на очувању српске музичке баштине, враћајући у живот бројне народне мелодије, то је чинио и Божидар, чувајући инструменталну и вокалну музику Влаха. То их дефинише као најверодостојније тумаче записаног музичког блага и композиторе нових вредности.
И данас композиције које је компоновао Царевац (Свилен конац, Низамски растанак), подједнако су препознатљиве као и Јануцићева чувена кола: Рубиново, Батрњанка, Јасминино или Батута коло, сврстана у ред најизвођенијих до данашњих дана. Божидар Јануцић, заслужан и за развој фолклора у Неготинској Крајини, током каријере је овенчан многобројним домаћим и иностраним признањима.
Једно од престижних, већ годинама, носи његово име. Захваљујући Удружењу „Гергина“, организатору истоименог дводневног интернационалног фестивала влашке музике у Неготину, најзначајније признања које се од 2013. године додељује свеукупном победнику такмичарске вечери младих нада свиране и певане влашке музике пише се именом Божидара Јануцића. „Уважили смо предлог познатих музичких стручњака и свих оних који се баве богатом фолклорном традицијом Србије и од Петог фестивала влашке музике најбоље оцењене такмичаре награђујемо, уз подршку породице Јануцић, специјалном Плакетом због значаја стваралаштва и музике коју је Божидар Јануцић компоновао и свирао на својој виолини али и на фрули и труби, у раној младости“, стоји у образложењу Удружења „Гергина“.
Прошле године, обележавајући стогодишњицу рођења Божидара Јануцића, Удружење за очување обичаја, културе, традиције, језика и идентитета Влаха „Гергина“, фестивал је посветило стваралаштву виолинисте из Вељкова, а публици је поклонило и носач звука и радијску емисију „Од злата јабука“, снимљену осамдесетих година 20. века у продукцији Другог програма Радио Београда и Радио Крајине Неготин. У жељи да музичку делатност обогати и издавачком, Удружење „Гергина“ је материјал, трајно сачуван као звучну архиву, заокружило двојезичном публикацијом, на српском и влашком писму, како би и на тај начин промовисало културно благо влашке заједнице.
Иначе, аутор једног од рукописа о Божи Јануцићу, који је исто удружење објавило још 2015. године, био је угледни композитор, етномузиколог, уредник у Радио Београду и фрулаш, Димитрије Микан Обрадовић.
Сећање на део богатог колорита крајинске фолклорне традиције којом нас је задужио Божидар Јануцић, заокружићемо истином према којој је највећи број учесника досадашњих 17 фестивала влашке музике у Неготину, а било их је више од две хиљаде, бирао да свира музику крајинског Паганинија. То су листом чинили и чине младе наде влашке музике али и већ познати извођачи са ширег простора Србије.
Данас се навршава тридесет година од одласка легендарног Божидара Јануцића на небеске висине. Остала је његова музика да сведочи о времену када су човек и виолина били једно, и живели неко друго време. Данас се музика Боже Јануцића (1925-1996), чува на носачима звука у Фонотеци Радио Београда и депоима грамофонских кућа. Постоје и снимци, аутентични са терена, који се чувају на Музичкој академији у Београду и на Институту за фолклор у Букурешту. Бројне су приватне, и збирке у породичном власништу. Повластица су материјали које с великим поштовањем чува Удружење „Гергина“.
