25/05/2026
Zakon vas plaši, a obraz ne peče? ⚖️
Živimo u društvu koje je, na rečima, pravi raj za inkluziju, jednakost i prava. Ali, istina je da na kraju dana, osoba sa invaliditetom kod nas i dalje bije istu, ponižavajuću bitku za ono najosnovnije – pravo da je ne posmatraju kao objekat sažaljenja, već kao ljudsko biće.
Poražavajuće je, zapravo bedno, što nam i danas trebaju zakoni i propisi da nam garantuju ono što bi trebalo da je deo našeg genetskog koda – empatija.
Pravo da učiš, da te zaposle na osnovu tvoje sposobnosti, a ne kvote koju moraju da popune, da uđeš u kafić bez da se pretvaraš u planinara preko stepenika... Zar je to previše tražiti? To što uopšte moramo da vodimo kampanje za ova osnovna prava je krunski dokaz da je inkluzija kod nas tek jedna zgodna, ali prazna fraza za marketinške kampanje i 'akcione planove' koji skupljaju prašinu.
Pristupačnost nije samo šminka na papiru. Ona mora biti opipljiva. Na trotoaru, u prevozu, u školi, u firmi... i pre svega, u glavama.
Najogoljeniji primer našeg 'inkluzivnog' mentaliteta su parking mesta.
Ako ne stajete na mesto za OSI samo zato što se plašite pauka i kazne, a ne zato što poštujete potrebu čoveka kojem je to mesto neophodno – onda je sve uzalud. Vi, zapravo, ne poštujete ni pravo, ni čoveka, poštujete samo strah za sopstveni džep.
Zakon može da preti kaznom, i uvek će pretiti onima kojima je svest o drugome stran pojam. Ali nijedan zakon vas ne može naterati da budete ljudi.
Kada jedno društvo mora da se primorava zakonom da poštuje ljudsko dostojanstvo, problem nije u invaliditetu... problem je u vama, u nama, u hroničnom odsustvu svesti, empatije i najelementarnije humanosti.
Ako vas samo pauk sprečava da budete ljudi, sve je uzalud. Ljudskost se ne uči kaznama.
