27/02/2026
Овде у тржном центру све шљашти, све мирише на скупе парфеме и на неку лаж. Гледам их како промичу. Имам четрдесет и коју, а осећам се као да сам из другог века.
Поред мене пролази лик, мојих је година. Тесно одело, коса зализана, телефон му не силази са увета. Вероватно је од оних што су до положаја стигли климајући главом и држећи капуте већим зверкама. Гледа ме преко рамена, на секунду. Видим му у погледу оно гађење – за њега сам ја „шљакер” у јефтиној јакни, неко ко заузима место његовим кесама са брендираном одећом.
Е, мој шмокљане... да ти само знаш.
Ти мислиш да сам ја глуп јер ћутим и јер радим за дневницу. Мислиш да си паметан јер си знао коме да се увучеш... А ја се сећам времена кад је „памет” значила нешто друго. Кад је значила преживети ноћ на гребену док те засипају челиком, а ти мораш да провалиш одакле туче снајпер пре него што ти следећи метак однесе главу.
Да сам био глуп, не бих се вратио. Оставио бих кости у оној проклетој шуми као и многи други. Морао си бити бржи од смрти...
А сад? Сад живим као грађанин другог реда. Немам ту војну пензију, кажу „држава нема пара" „ниси у систему”. Систем... тај исти систем који данас воде такви као ти, полтрони који су рат провели по подрумима или чекајући да све прође, па да изађете и поделите плен.
Гледам ове снобове око себе. Смеју се, кезе се у телефоне, продали би рођену веру за вечеру и селфи у овом стакленом кавезу. И док их посматрам како се кочопере, стегне ме у грудима. За кога сам ја то крварио? За кога сам гледао своје другове како одлазе у небо? За ове што не знају ни заставу да пољубе ако од тога немају неку корист?
Смета ми. Смета ми што мени, ратнику, данас заповедају мишеви. Смета ми што морам да склањам поглед да не бих пукао, јер знам да бих такве као што си ти могао да сломим само једним стиском руке. Али нећу. Моја снага није у сили, него у томе што ја и даље могу да се погледам у огледало.
Устајем. Моја јакна је можда јефтина, али испод ње је срце које је куцало кад је цео свет вриштао. Ти имаш то одело, имаш ту фотељу и имаш тај лажни положај. Али ти никад нећеш имати онај мир који ја осетим кад изађем напоље, удахнем чист ваздух и знам – ја сам свој дуг платио, а ти свој још ниси ни
