01/08/2026
„Удружење есперантиста Србије“ и „Удружење научних и стручних преводилаца Србије“ покрећу нову едицију – „Преводи есперантске књижевности на српски језик“. Прва књига
у овој едицији је
ПУТОВАЊЕ У КАЗОХИНУ Шандора Сатмарија,
у изврсном преводу Златоја Мартинова
Када се једно књижевно дело први пут појави на језику неког народа, не добијамо само нову књигу. Добијамо и један нови поглед на свет, једну нову књижевну традиција, један нови глас који до тада није био довољно познат. Превод романа Шандора Сатмарија Vojaĝo al Kazoĥinio на српски језик зато није само превод једног романа — то је отварање врата која воде ка есперантској књижевности.
Посебно је важно што је овај задатак преузео Златоје Мартинов, писац и преводилац са дугогодишњим искуством, али и човек који разуме дух есперанта не само као језика него као културолошке идеје. За овакав роман није довољно познавати речи и граматику. Потребно је разумети начин мишљења аутора, његову иронију, његову скривену критику друштва и ону посебну врсту хумора која се не заснива на досетки, него на судару између привида и стварности.
Vojaĝo al Kazoĥinio је једно од оних дела која потврђују да есперанто има своју озбиљну књижевност. Често се есперанто посматра само као пројекат међународне комуникације, као практично средство за споразумевање људи различитих народа. Међутим, овај роман показује нешто много више: да се на есперанту може написати велика књижевна проза, дело које се бави најдубљим питањима људског постојања.
Сатмари нас води на измишљено острво, али његов прави циљ није да опише неку далеку земљу. Казохинија је огледало у којем човек види самога себе. Пред нама се појављују две крајности: свет хладног рационализма, у којем је све уређено и логично, чак стерилно, али у којем можда недостаје оно што човека чини човеком, а са друге стране - свет ирационалности, сукоба, лицемерја и самопреваре, који веома личи на свет западне „цивилизације“.
Највећа уметничка снага романа налази се у начину приповедања. Главни јунак је уверен да представља врхунац разума и цивилизације. Он искрено верује у величину своје домовине, у племенитост ратова које води, у моралну исправност колонијалних подухвата и у супериорност сопственог погледа на свет. Али управо кроз ту његову искрену самоувереност писац ствара једну од најдуховитијих сатира људске цивилизације.
Превод оваквог дела представља изузетно тежак задатак.
Није тешко превести догађаје. Много је теже превести тон. Још је теже пренети иронију која се налази између редова.
Ако преводилац превише нагласи апсурд, изгубиће се природност приповедача. Ако га ублажи, изгубиће се сатира. Ако промени ритам реченице, изгубиће се дух оригинала. Зато је код овог романа преводилац морао истовремено бити и лингвиста и књижевни стваралац.
Златоје Мартинов је тај задатак успешно остварио.
Његов превод одликује се великом верношћу оригиналу, али не оном механичком верношћу која робује свакој речи, свакој слици, него правом преводилачком верношћу — верношћу према смислу, тону и уметничком дејству. Он је сачувао ону привидну озбиљност приповедача која управо ствара комику романа.
Посебно треба истаћи како је пренета Сатмаријева сатирична употреба језика. Када јунак говори о рату као о одбрани мира, о освајању као о ширењу културе, или о себичности као о племенитости, превод не додаје никакво објашњење. Он оставља саму реченицу да открије њену унутрашњу противречност. То је обележје зрелог књижевног преводиоца.
Српски текст овде се чита се као оригинална књижевна проза. Реченице имају природан ток, стил одговара епохи романа, а истовремено се осећа она посебна хладна прецизност која је карактеристична за Сатмарија. Читалац не добија утисак да чита превод, већ да је роман од почетка припадао српском језику.
За есперантисте овај превод има још један значај. Он је доказ да се иза есперанта не налази само идеја о лакшем међународном споразумевању, него и стварна културна баштина. Постоје писци, песници, романи и читави књижевни правци који заслужују пажњу светске читалачке публике. Када се такво дело преведе на национални језик, есперантска књижевност добија ново место у широј културној заједници.
Али овај превод је и значајно преводилачко остварење. Златоје Мартинов је показао оно најважније својство правог преводиоца: способност да буде истовремено невидљив и присутан. Невидљив зато што не намеће себе између аутора и читаоца, а присутан зато што је управо његов стил омогућио да се глас аутора чује јасно и природно.
Зато Путовање у Казохинију није само још једна преведена књига. То је сусрет два језика, две културе и две књижевне традиције. То је доказ да добре књиге не познају границе које постављају језици и народи.
А заслуга Златоја Мартинова јесте у томе што је један велики роман успешно довео тамо где му је одавно било место — међу читаоце на српском језику.
„Vojaĝо al Kazoĥinio“ (Путовање у Казохинију) није само научнофантастични роман, него филозофска сатира, наставак Свифтових „Гуливерових путовања“: кроз измишљену земљу аутор испитује границе европске цивилизације, рационалности, технологије, религије, политике и људске самољубивости.
Роман је посебно вредан за српског читаоца јер долази из есперантске књижевности, која је код нас мало позната, а показује да есперанто није само помоћни језик него средство за стварање озбиљне уметности.
Важно је истаћи да је Шандор Сатмари (Sándor Szathmári) написао роман на есперанту са изузетном стилском контролом: језик је истовремено прецизан, ироничан, рационалан и способан за фину књижевну карактеризацију.
Што се тиче превода Златоја Мартинова, посебно се издваја следеће:
Очување приповедачког гласа
Најтежи задатак у овом роману јесте пренети лажно озбиљан, „службени“, викторијански тон приповедача, који стално хвали сопствену, западноевропску цивилизацију, док читалац види њену апсурдност. Мартинов то веома успешно чува.
На пример:
Есперанто:
„Ĉu ekzistas ia ajn pli deca destino por angla ŝtatano, ol marŝadi sub la standardo de Lia Majesta Moŝto...“
Превод:
„Постоји ли прикладнија судбина за енглеског грађанина него да маршира под заставом Његовог Величанства...“
Ово није само дослован превод — очувана је иронија: приповедач заиста верује у оно што говори, али читалац види комику његове западноевропске наивности.
Вештина у преношењу сатиричне двосмислености
Есперанто:
„La noblanima kaj altruista diktatoro, malgraŭ sia tuta modesteco, ne povis malhelpi…“
Мартинов:
„Племенити и алтруистички диктатор, упркос свој својој скромности, није могао да спречи…“
Овде је сачувана управо она врста ироније која би лако могла да се изгуби. Речи „племенити“, „алтруистички“ и „скромност“ у контексту диктатора нису обична похвала, него сатирично огледало пропагандног језика.
Природност српског језика
Превод није роб есперантске синтаксе. Мартинов често мења конструкцију да би српски читалац перципирао исти ефекат који има читалац оригинала.
Есперанто:
„Mi havas tute la saman konvinkon“
могло би бити механички преведено:
„Имам потпуно исто уверење“
али превод:
„Имам потпуно исти осећај чуђења као и читалац“
боље одговара књижевном току и смислу реченице.
Очување ритма дугих реченица
Сатмари пише у духу европске прозе епохе Џонатана Свифта: дуге, логички повезане реченице, пуне уметнутих објашњења. Такав стил је веома тежак за превод, јер се лако може претворити у тежак и неприродан стил. Мартинов успева да задржи дух тог периода, а да текст остане читљив и стилски природан.
Посебно је успешан у сценама где се апсурд гради постепеним нагомилавањем „разумних“ објашњења:
• рат као одбрана мира,
• западно-европски колонијализам као ширење културе,
• уништавање као хуманитарни чин.
Ту преводилац ништа не „поправља“ ни објашњава — он пушта да сама иронија делује. Мартинов то ради веома дисциплиновано.
Одмах се види да Мартинов није приучени преводилац, већ књижевник, рођени песник и човек који одлично познаје и поштује сва правила преводилачке струке.
