23/02/2026
НА НАЈНАЧИТАНИЈЕМ БРДАШЦЕТУ, У ЈЕДНОМ БЕЛОМ ГРАДУ...
(1950 - 2026)
Написао проф. Драгољуб Димитријевић, новембра 2025.
"Прођем понекад поред атељеа у којима је једна генерација младих људи, вајара, радила на свом одговору на захтеве конкурса с темом „Београдски читач”. У прелазним материјалима реализовано је двадесетак скулптура. Поред овог конкурса, ту је реализован и конкурс за ТНТ, ДМ... Одатле се кретало у Вајарску колонију ЕПС Трстеник, у Белу Воду код Крушевца... Говорило се у то време: ово је једини факултет који има своје село и једино село које има свој факултет.
Већина предложених скулпторских решења могла је по свом квалитету да буде „Београдски читач”.
Сетим се често и скулптура и драгих ликова њихових аутора.
– Девојчица са свежњем књига. Вечериновић у бронзи бележи сву запитаност младог људског бића на тренутак засталог испред животних степеница. Квалитет скулптурског решења потврђује и чињеница да је скулптура одливена у трајном материјалу и постављена испред Градске библиотеке у Панчеву.
– Милош је оштрице својих секира претворио у вредно уметничко дело. Његов „читач” од секира, реализован у кованом гвожђу, наставио је свој живот и културну мисију као скулпторски акценат у урбано артикулисаном простору градског парка на Флориди. Дајући секирама људске особине и контуре особе која чита, он брише сва деструктивна значења истих, а уводи нови естетски квалитет у дело.
– Чињеница да се парковска клупа као важан структурални елемент често појављује у градњи скулптуралних целина није омела Сару и Јелену у стварању њихове уметничке замисли. Човек и мајмун. Човек чита књигу. Мајмун се бави таблетом. Својеврсна метаморфоза. Све се то одвија на парковској клупи. Остављено је место за посетиоца. Трећа фигура треба да употпуни композицију и идеју. Ова фигура ће ипак остати лични избор и опредељење посетиоца, односно посматрача. Таблет (п)остаје као и дигитално доба опасност по човека. Студенткиње су рекле: мајмун ће можда научити слова, али никада неће уживати у прочитаном.
– На најчитанијем брдашцету у Чубурском парку говорила је новинарка Тања Шикић, појавила се љуљашка. На љуљашци млада девојка чита књигу. Јато џивџана све то прати. Својим присуством, бројем и својим распоредом додају још једну ликовну вредност већ формираној композицији. Џивџан, симбол Београда, као да одређује и сам назив скулптуре: „Београдски читач”.
Можда су Стефанов скулпторски предео и представа књиге били ликовно најдореченије дело, али...
Размишљајући о свему овоме, сетих се честих речи двеју Гордана, професорке Пешаковић и књижевнице Влајић: „Ваља нам да дан почнемо увек с добрим мислима.”
Одох до Чубурског парка. Ту су у бронзи оживеле лепе мисли мојих студената."
. .
Драгољуб Димитријевић (Трстеник, 1950) био је српски академски вајар и универзитетски професор. Завршио је Основну школу „Живадин Апостоловић“ у Трстенику, средњу Школу примењених уметности „Ђорђе Крстић“ у Нишу и дипломирао вајарство на Факултету примењених уметности у Београду, 1977.
Након завршених студија радио је неколико година у вајарском атељеу на Венчанцу. Био је сарадник смотре уметности „Мермер и звуци“. Од 1989. предавао је на матичном факултету, као наставник у звању доцента на одсеку Примењено вајарство, водио је наставу Цртања и Моделовања. У звању ванредног професора предавао је Примењено вајарство.
Био је секретар Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије и вршилац дужности председника Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије.
Обављао је функцију продекана Факултета примењених уметности у Београду од 1998. до 2000. и шефа департмана за Примењено вајарство.
Пионир је представљања ликова српских светаца у меморијалној скулптури.
Током каријере је реализовао преко хиљаду материјализованих дела, од којих је више од педесет награђено.
Учествовао је на преко двадесет уметничких колонија.
Био је члан УЛУПУДС-а и УЛУС-а и имао статус слободног уметника. Рад у камену била је његова уметничка особеност.
Живео је и радио у Београду.
