Novi Optimizam

24/04/2026

Moja sestra Nadica Jakovljev, rođena Grubački. 🖤

Bila je godinu i po celog svog života starija od mene, ona rođena na Vrače 1961.godine, ja na Đurđevdan 1963.
Nekad nas i to odeđuje, pa prvi put zapisujem sad i to.
Živeli smo u Šumici, tačnije Borđošu, u Sinđelićevoj, od rođenja, išli u Zmaja oboje. Ona dva razreda ispred, lagani Vukovac i učenik generacije, ja za njom kaskajući, slabi odlikaš, kog su korili stalno kako nije kao Nadica. Tako je i ostalo.

Bila je lepa devojčica, posebna u svemu životnom, ali bez ambicija da to nekako "valorizuje", i u školi i u privatnom životu. Verovala je u to da stvari dođu na svoje mesto i bez "gurke" neke.
Lagana osnovna, još laganija srednja.. od famoznog 9-og i 10-og tzv. osnovnog a neobaveznog, do tzv. gimnazije i pravnog smera. Opet same petice i nekakav učenik generacije, na šta ni pet para nije davala.
Upis na Fakultet političkih nauka u Beogradu, smer žurnalistika. Iz potpuno banalnih razloga, sa redovnih studija upisanih kao Vukovac glatko, prebacuje se na vanredne. Ključni momenat njene odluke da joj se studentski život svede na odlazak na fakultet i polaganje ispita.

Sve je to bilo stres za nju, veći kako će stići na Voždovac i vratiti se u Zrenjanin, nego sami ispiti koje je polagala tako da NIKAD nije pala ni na jednom. Prve dve godine tako i onda neka kvrc odluka u glavi da neće da nastavi da studira. I tako neko vreme, dok se nije vratila i u jednom semestru položila tri ispita SVE sa desetkom, i opet stala. Valjda je mislila - pokazala sam sebi i svima da mogu AKO HOĆU, ali ovo nije moja šoljica čaja.

Dosta za potrebe Zrenjanina iz kojeg nikad nije ni otišla ni pokušala da ode. Sudbinska odluka.
Sve joj je bilo vezano za Zrenjanin i poslovno i privatno, retki momci, nesrećne ljubavi i pogrešne procene oko toga. Njen život, nimalo lak, nekad sudba, ali nekad i lične odluke.
Podržana od porodice uvek, jer to je ipak bio samo njen život.
Relativna bliskost i naklonost, jedno vreme nasilno zatomljena, je meni bila relativno zadovoljavajuća. Jer to je moja sestra rođena i jedina. Uvek tu cela familija, do osipanja, od smrti majke davne 1994.godine do očeve smrti celih 30 godina kasnije - UVEK UZ NJU.
Ali nije nikad tražila ništa, morao si sivonjski da upreš da dođeš do situacije da dopusti da joj pomogneš.

Gradila je novinarsku karijeru punu uspeha i nešto manjih poraza i raznih progona.Gore-dole, "nigde moga stana, oj ulice (Zrexu) ala si "pijana-a".

Od samog početka njenog delovanja bez moje želje i namere, natovario sam joj delimično i svoj bagaž, kroz dugogodišnje delovanje. Te uspešni dugogodišnji prodavac knjiga, (a zna se gde se to i kako radi kod nas), te privatnik, oduvek neprijatelj ovog društva (uz amandman ako nije "naš"), pa tzv. političar (doduše skoro uvek opozicioni), te ono NAJGORE društveni aktivista koji bi "Kartaginu razorio, pa sve ispočetka". Sve je to, ovako ili onako, od streljanja i paljenja Zelenog zvona (nikad istraženog), do ličnog progona iz Pozorišnog kluba, praktično i iz Grada. Sve je to diralo i nju, uz moj stav da je to ipak moja bitka, a da nju za njeno dobro treba ostaviti distaciranu.

Posle mog odlaska u Beograd, Novi Sad, celu Vojvodinu i Srbiju, ona je mogla bez te hipoteke da sama nastavi dalje.

Posle još jedne Zr Kataklizme, ostajanja bez Radio Zrenjanina, njenog gubljenja posla, odlučuje se da u završnici svog života napravi "dvostruki aksl i trostrosrki luc" i da bude jedan od osnivača portala Zrenjaninski.
Mic po mic, mac po mac, to je na današnji dan respektabikni portal NE SAMO ZA ZRENJANIN, već i za malo šire. Milionski pregledi za posebne priče, osvrte, komentare i u poslednje vreme i istraživanje, uz rutinske vesti koje se podrazumevaju (i koje i ostali imaju), konačno dobijaju deuštvenu artikulaciju i opšte priznanje.

Za 10 godina mog suštinskog izbivanja iz Zrenjanina, rodila se neka njena nova mreža saradnika, učesnika, prijatelja, POŠTOVALACA, koja je posebna i autentična. More ljudi od kojih sam neke i znao, a sa nekima se u pluskvamperfektu i družio, postali su bukvalno fanovi moje sestre i samog Portala.

Jedan novi momenat, zamalo i fenomen, koji me je "sveznajućeg" zatekao.
Moju sestru cene ljudi različitih ideologija, imovinskog stanja, profesija, čak i intelektualnog potencijala, jer, ključno je, ona je sa njima razgovarala sa uvažavanjem, beskrajnom tolerancijom (jbg, ja je nemam), razumevanjem za njihove pozicije u koje su neki i nehatom upali. Posebno je bilo bitno da je ona cenila nečije DELO i to obično ljudi koji su to delo stvarali u senci, a ona je to iznosila na "veliku scenu interneta". Svima dostupnu, neupitnu i NEOPOZIVU.
U poslednje vreme našeg sve češćeg druženja (najzaslužnija za to je moja žena Vesna, posebno moje ćerke Isidora i Danica i njena (i zauvek i naša) Ivana, ona je postala sve opuštenija, otvorenija i bezbrižnija u svom ponašanu. Odlazak u penziju (mala, ali sigurno curka), Portal koji donosi konačno i neke prihode, drugarice stare i novodošle i njihova ćakuljanja. I naravno MIR. Za kojim je oduvek vapila, a nije joj se dao.

Celo leto na Peskari na Malom jezeru (u vodi smo kad i ja naiđem najviše pričali, jer "neprijatelj" ne dobacuje dotle), sa drugaricima i mojom Danicom vrlo često zajedno, tamo je nalazila sve što joj treba u datom trenutku (čak i zaista Carsku riblju čorbu - za male pare, zaključismo oboje), da bude, ako smem tako reći, konačno srećna.
Ipak, kad Ti se ne da u životu ako Te onaj od gore ne pogleda (mada je bila krštena, imala je malu skepsu prema njegovoj zemaljskoj administaciji posebno), to može da znači ili da dotični ne može da "postigne" ili da je površan i nezainteresovan. U njenom slučaju to nije BILO FER, zaslužila je taj poslednji krug da uživa u životu (koji je tako volela) i da konačno vidi i shvati koliko smo je svi voleli i cenili. Na nama je da pamtimo i da je pominjemo, jer tada je njen život imao smisla.
A jamčim lično da "nije džabe krečila".

Njen brat Branislav Grubački, po dedi zvan Guta.

U prisustvu porodice i rodbine, brojnih prijatelja, poznanika, saradnika, kolega i poštovalaca, Nadica Jakovljev je sahranjena dva dana...

21/04/2026

Sestra osnivača Novog Optimizma i velika podrška celom Pokretu.
Hvala joj za sve!

Ugledna novinarka i urednica portala zrenjaninski.com Nadica Jakovljev preminula je iznenada u 64. godini života.

10/12/2025

Čekajući da se sve vesti čuju i događaji obave povodom Međunarodnog dana ljudskih prava, pokret Novi Optimizam saopštava da zbog objektivnih (zdravstvenih) razloga nismo bili u mogućnosti da obeležimo 21. godinu od osnivanja.
Takođe, ove godine neće biti proglašen laureat nagrade Povelja „Dušan Mitrović“ za Dobar primer Novog Optimizma za 2025. godinu. Naknadni termin biće objavljen kada za to dođe vreme.
Za sve to potrebna je „nova šansa“ kojoj se nadamo u duhu novog optimizma.
Do tada, evo platforme i poruke koju vredi slediti 👇

NOVA ŠANSA ZA SRBIJU

Pokret Novi Optimizam je grupa ljudi koja istrajava već 21 godinu, rešena da pruži svoj doprinos izgradnji Srbije na drugačijim vrednostima od onih koje dominiraju poslednjih 40 godina. Nastao na nasleđu kultnog kluba Zeleno zvono, na antiratnom i prodemokratskom pokretu i vođen vizijom svog osnivača, Branislava Gute Grubačkog, Novi Optimizam nikada nije želeo da bude tek još jedno udruženje građana.

Novi Optimizam je pokret koji je rastao zajedno sa otporom represivnoj vlasti. Od 2012. Srbija se suočava sa drastičnim sužavanjem prostora slobode za aktiviste, kulturu, medije i sve druge segmente društvenog života. Širenje optimizma kroz angažovanje novih ljudi i kroz spoj mladosti i iskustva rezultirao je akcijama širom Srbije i stvaranjem mreže ljudi spremnih da stanu jedni uz druge kada je to važno. Optimizam je bio ideja vodilja čak i kada se činilo da su sve lađe potonule i da je društvo upalo u smrtonosnu zamku letargije i apatije.

Srbija je poslednjih godinu dana poprište borbe za pravdu i slobodu koja služi za primer mnogim društvima širom sveta. Predvođeni mladima, studentima i srednjoškolcima, različiti delovi društva ustali su u odbranu sopstvene slobode od represivnog režima. Rame uz rame, stoje prosvetni radnici, umetnici, IT stručnjaci, poljoprivrednici, izdavači, penzioneri, studenti, lekari i mnogi drugi. Reč godine postala je solidarnost. Upravo je koncept nove solidarnosti uporno zagovaran i razvijan od strane Novog optimizma kao osnova za društvenu promenu. Solidarnost smo živeli i živimo na sopstvenom primeru.

Druga važna reč, sveprisutna na usnama i u srcima stotina hiljada građana Srbije prethodnih 12 meseci, bila je odgovornost. I u ovoj vrednosti videli smo put za oporavak društva u Srbiji. Nova odgovornost na ličnom i kolektivnom planu, odgovornost za učinjeno i za propušteno, odgovornost svih političkih i društvenih aktera. Samo odgovorni pojedinci mogu da obnove razrušeno društvo i da stvore novu vrednost za budućnost. Solidarnost posebno postaje važna u trenucima kada je represija jaka, kada su aktivisti u zatvorima ili prebijani na ulicama, kada su mnogi izloženi hajkama zbog kritike vlasti.

Upravo radi uspostavljanja društva na novim vrednostima poput solidarnosti i odgovornosti, ponudili smo svim akterima novi dogovor. Definisali smo ga kao dogovor oko pravca kuda želimo da idemo, oko vrednosti koje moraju da stoje u temelju društva i države i oko načina na koji ćemo da izvedemo promene. Upozoravali smo i to i dalje činimo – samo uz dogovor među ljudima koji se bore za slobodu i demokratiju, moguć je i ostvariv i dogovor za buduću Srbiju, oslobođenu autoritarne vlasti.

Novi dogovor ne sme da služi podmirivanju sitnih sujeta niti namirivanju privatnih računa. On mora da obuhvati različite grupe, da pokaže širinu koju zahteva demokratsko, pluralno društvo, da definiše crvene linije koje se ne prelaze. Novi dogovor podrazumeva i izbor najboljeg načina za promene u Srbiji. Taj način treba da omogući ne samo prostu smenu režima, već i odmah nakon toga obnovu političkog i društvenog pluralizma, ponovno uspostavljanje kulture dijaloga i mogućnost argumentovane razmene mišljenja.

Srbija ima novu šansu za takav dogovor. Ima šansu da ne ponovi greške iz prošlosti. Ovog p**a svi smo bogatiji za decenije iskustava, i dobrih i loših, u izgradnji sistema i društva u Srbiji. Ničije iskustvo ne sme se otpisati. Za sve koji su odani principima slobode i demokratije, ima mesta unutar novog dogovora. Kao što će i sutra, nakon smene vlasti, u novoj Srbiji biti mesta za sve, jer će se ta Srbija izgraditi na solidarnosti i odgovornosti. Novi Optimizam, zajedno sa brojnim prijateljima, partnerima i saborcima, uvek će biti na prvoj liniji odbrane sna o takvoj Srbiji.

28/11/2025

Povodom smrti novinara i urednika Slobodana Arežine, osnivač pokreta Novi Optimizam, Branislav Guta Grubački, objavio je omaž posvećen „čoveku koji je znao da stane iza dobrih ideja“.

„Slobodan Arežina ostaće upamćen ne samo kao novinarska gromada — o tome će njegove kolege i saradnici govoriti bolje i kvalifikovanije. Za nas će on prvenstveno ostati čovek koji je umeo da prepozna smisao, da pruži poverenje i da otvori vrata ljudima sa idejom. U Novom Optimizmu ostaje ‘naš’, deo vremena koje se ne zaboravlja i primer kakav javni servis može biti kada ga vodi čovek sa dušom i integritetom“, napisao je Grubački.

Sećanje na period uspešne saradnje i prijateljskog odnosa objavio je dnevni list Danas.

Prvi dan jeseni 2012. godine nije izgledao kao datum koji će se pamtiti. Ipak, danas ga nosim u sećanju kao početak jedne priče koja je kasnije dobila posebnu težinu. Iako sam iz Zrenjanina, Novi Sad sam oduvek doživljavao kao svoj grad, glavni grad Vojvodine, prostor koji jednako pripada svim...

27/11/2025

Prvi dan jeseni 2012. godine nije izgledao kao datum koji će se pamtiti. Ipak, danas ga nosim u sećanju kao početak jedne priče koja je kasnije dobila posebnu težinu. Iako sam iz Zrenjanina, Novi Sad sam oduvek doživljavao kao svoj grad — glavni grad Vojvodine, prostor koji pripada svima nama, bez obzira na to da li u njemu živimo. Tako sam doživljavao i pokrajinske institucije, posebno Radio-televiziju Vojvodine kao javni servis svih građana.

Sa RTV-om sam imao saradnju i pre Slobodana Arežine. Ipak, tek njegovim dolaskom osetio sam da postoji šansa da se neke moje ideje zaista i realizuju.

Zato sam tog dana, potpuno nenajavljeno, krenuo kod njega — čoveka koga sam znao samo iz medija i sa kojim nikada ranije nisam razmenio ni reč. Primio me je odmah, srdačno, sa onim tihim uvažavanjem koje je bilo deo njegove naravi. Kao da se već znamo. Sedeli smo prvi put jedan naspram drugog: on, iskusni novinar i urednik sa kredibilitetom, a ja, „sociolog naivac i samozvani producent u pokušaju“, sa nekoliko ideja i mnogo vere da će on biti taj koji će razumeti.

U pola sata izneo sam sve što sam nosio sa sobom, jedno po jedno.

Prva inicijativa bila je vezana za predstavu „Ubiti Zorana Đinđića“, čija je premijera bila zakazana za 5. oktobar 2012. Želeo sam da se, u duhu Nebojše Popova, organizuje „opasuljivanje naroda“ ispred SKC Fabrike — događaj koji bi poslužio kao predigra, okupljanje i uvod u premijeru. Ubeđivao sam ga da su i taj događaj i sama predstava od velikog značaja i da bi za RTV bilo važno da učestvuje.
Druga ideja odnosila se na čuveni Studio M RTV-a — da baš odatle počne vojvođanska turneja Darkwood Duba i Bisere Veletanlić, da se sve to snimi i isprati kao značajan muzički događaj sa pečatom RTV-a.
Treća važna inicijativa bila je posvećena Radomiru Konstantinoviću — da RTV preuzme ulogu nosioca aktivnosti oko dostojnog obeležavanja prve godišnjice njegove smrti, uključujući i pokretanje Odbora za očuvanje njegovog misaonog nasleđa u Subotici.
Četvrta ideja bila je možda najneočekivanija, ali sam u nju duboko verovao — predlog da serijal „Državni posao“, tada tek tri nedelje u emitovanju, dobije nagradu „Dobar primer Novog Optimizma“, uz podršku RTV-a da taj događaj isprati kao važan i za serijal i za javni servis. Kao anonimni fan njihovih ranijih radova u „Noćnoj smeni“, osetio sam da se tu rađa poseban fenomen i znao sam da će on to razumeti, jer ih je bezrezervno podržao od samog početka.

Slobodan Arežina me je saslušao tiho, bez prekidanja, potpuno posvećeno. I dogodilo se nešto što se retko viđa: sve je ispratio ozbiljno, sa neverovatnom otvorenošću i naklonošću. Posle samo pola sata dobio sam potvrdu da je sve moguće kada na čelu institucije stoji čovek koji ima oči da vidi i uši da čuje.

Rezultati su stigli brzo.

Predstava „Ubiti Zorana Đinđića“ postala je, uz producente SKC NS, zajednička briga RTV-a i Novog Optimizma i igrala se godinama širom zemlje, a organizacijom Novog Optimizma čak i u Beču.

Koncert Darkwood Duba i Bisere Veletanlić snimljen je u Studiju M i emitovan za Novu godinu, u udarnom terminu RTV-a. Uz njihovu podršku turneja je nastavljena u Zrenjaninu, Inđiji, Kikindi, Bečeju...

RTV je bio jedini elektronski medij koji je dostojno obeležio godišnjicu smrti Radomira Konstantinovića, pisca neprevaziđene „Filozofije palanke“ — dokumentarnim filmom novinarke RTV Nade Zorić, nagrađenim iste godine u Rovinju, a potom i na brojnim festivalima.

A „Državni posao“ postao je fenomen koji traje do danas i koji će ostati neprevaziđen — velikim delom zahvaljujući upravo Slobodanu Arežini. Na dodeli nagrade serijalu 10. decembra 2012. u SKC Fabrici okupilo se hiljadu ljudi, dok je još toliko stajalo napolju, na snegu i minusu, samo da bi prvi put videli uživo svoje novosadske „junake“ — junake mnogih domova širom Vojvodine i Srbije. Tada su u RTV-u, na licu mesta, mogli da vide „rađanje čuda“.

Danas, kada se prisećam tog dana i tog susreta, a povodom ove tužne vesti, nameće se jedno jednostavno pitanje: ko bi još, na takvoj poziciji, primio tek tako nekoga „s ulice“, saslušao ga bez rezerve, razumeo, podržao i pretvorio tuđe ideje u stvarnost? I to sve na opštu dobrobit javnosti. Ja mislim da znam samo jednog — Slobodana Arežinu.

Slobodan Arežina ostaće upamćen ne samo kao novinarska gromada (o čemu će njegove kolege i saradnici govoriti nadarenije i potpunije), već i kao čovek koji je umeo da prepozna smisao, da pruži poverenje i da otvori vrata ljudima sa idejom.
U Novom Optimizmu zauvek ostaje „naš“, deo vremena koje se ne zaboravlja i primer kakav javni servis može biti kada ga vodi čovek sa dušom i integritetom.

Branislav Grubački, osnivač Novog Optimizma i Zelenog zvona iz Zrenjanina

P. S.
Posle smene Arežine sa mesta programskog direktora RTV-a, održani su protesti pod nazivom Podrži RTV, čega smo bili deo.
Zeleno zvono je prestalo da postoji 24. aprila — istog dana kada je prestao da postoji i RTV kakav je bio pod vođstvom Slobodana Arežine. Niko od ljudi okupljenih oko Novog Optimizma nikada više nije imao nikakav dodir sa „novim“ RTV-om.
Takođe, Novi Optimizam pamti i prijateljske reči podrške i pohvale koje je Slobodan Arežina napisao za dnevni list Danas, 2016. godine, povodom obeležavanja 25 godina „Zelenog zvona“ na zgarištu matičnog Zvona:
„Od mnoštva svojstava koje poseduju Guta i njegov projekat „Zeleno zvono“ najvažnije je njihovo udruženo obesmišljavanje svih izgovora za pasivnost i nemo ili tek mrzovoljno posmatranje onoga što nam se dešava.
Nema para, nema vremena, nema ko, nema svrhe… toliko p**a upotrebljeni izgovori za Gutu nisu argument. Njegov stav da nema ničeg logičnijeg nego da se uprkos svim preprekama krene u akciju ili realizuje projekat razoružava i najveće defetiste, pokreće najlenje i njegovu ideju, ma koliko bila čudna, u trenutku stavlja na vrh liste prioriteta.
On je uspevao da čak i dinosaurusa kakav je javni medijski servis prodrma i za deset minuta razgovora Radio Televiziju Vojvodine gurne u projekat poput dokumentarnog specijala o Radomiru Konstantinoviću, koji je potom više p**a nagrađivan.
I tako, u protekle četiri godine, petnaestak p**a.
Tokom četvrt veka „Zelenog zvona“ nije Guta birao ciljeve samo po značaju i efektima. Malo ko zna da je on jedan od zaslužnih za činjenicu da je „Državni posao“ postao kultna televizijska serija. Nakon dva meseca emitovanja, dok je TV kritika ćutala, reakcija u javnosti gotovo nije bilo, a u RTV se govorilo „ma, mi ne umemo da pravimo igrani program“. Guta je došao u moju kancelariju i saopštio da je nagrada „Novi optimizam“ za 2013-tu dodeljena „Državnom poslu“.
Na dodeli nagrade novosadska „Fabrika“ je bila prepuna tinejdžera a mnoštvo je ostalo pred vratima. Autori serije i ja tek tada smo shvatili šta smo napravili i ko je naša publika. Da nije bilo tog Gutinog ohrabrenja, teško da bi serija opstala.
Zato sam siguran da greše svi koji misle da je „Zeleno zvono“ utihnulo. Greši i Guta ako tako misli. Zazvoniće on makar i na prstima jedne noge stajao.”

22/11/2025

22. novembra 2024. „kod Londona“ u Beogradu održana je blokada i 15 minuta tišine za stradale u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Podsećamo na ovaj važan trenutak zajedništva i okupljanja u znak sećanja na žrtve, solidarnosti i zahteva za pravdom.

22/11/2025

📌 Guta o „novogodišnjoj“ Karleuši i Goblinima kao oštrom kontrapunktu tom spektaklu. Poruka je jasna: ljudi na trgove, ovo ludilo mora prestati!

Danas

19/11/2025

„Osećam dubok stid što je moj grad odlučio da nagradi ove dve osobe“, izjavio je osnivač Novi Optimizam Branislav Grubački Guta.

Grubački: „Maja Gojković, potekla iz radikalskog legla i osoba koja je pukim slučajem izbegla hašku optužnicu, ostavila je za sobom trag ozbiljne štete na svakoj funkciji koju je obavljala. Sa druge strane, Ana Brnabić, koju sam nekada poznavao u njenom „ranijem životu“, danas je spremna na svaku bedastoću i nepočinstvo zarad novca i ličnog položaja".

Zrenjanin je već dugo u slobodnom padu, a mnogi se iznova iznenade kada shvate da dno nikada zapravo nije dotaknuto. Dve opskurne, ali

31/10/2025

30/10/2025

📺 Čestitamo N1 Srbija na 11 godina profesionalnog, istrajnog i hrabrog novinarstva.
U vremenu ovog režima, koji medije pretvara u propagandne mašine, N1 je ostao glas koji se ne utišava - glas građana, činjenica i razuma.

👏 Posebne čestitke programskom direktoru Igoru Božiću, kao i celom timu koji svakodnevno dokazuje da se sloboda ne podrazumeva, već brani.

📰 Čestitamo i Dragoljubu Draži Petroviću, glavnom uredniku lista Danas na 10 godina britkih i beskompromisnih kolumni za portal N1. Draža već deceniju pokazuje da su ironija, humor i istina najslobodniji oblik otpora.

💙 Novi Optimizam - verujemo u slobodnu reč za slobodno sutra.

30/10/2025

📚 35 godina Nedeljnik Vreme - 35 godina novinarstva koje ne pristaje!
Ponosni i zahvalni što smo prisustvovali obeležavanju jubileja medija koji je postao simbol slobodnog novinarstva, hrabrog promišljanja i trajnih vrednosti.
I kako Nedeljnik Vreme podseća oni su medij koji je "uvek nezavistan, nikad neutralan".
Hvala!