21/12/2025
BIVŠI DIREKTOR PRESTONIČKOG POZORIŠTA — SENKA KOJA JOŠ UVEK UTERUJE DUGOVE
U kulturnim krugovima prestonice godinama se šapatom prepričava priča o čoveku koji je dva p**a sedeo u direktorskoj fotelji jednog uglednog pozorišta. Njegov javni imidž bio je uglađen — deklarativni borac za umetnost, čovek „starog sistema“, nekada blizak levičarskim političkim strukturama koje su danas deo istorije.
Iza kulisa, međutim, ostala je sasvim drugačija slika.
Tokom oba mandata, prema svedočenjima ljudi koji su s njim sarađivali, sistem je bio jednostavan: fiktivni ugovori, treća lica, firme bez stvarnih usluga i — povratni procenat. Postojao je uvek isti kontakt iz tih firmi. Telefonski pozivi bez svedoka. Poruke kratke, ali jasne. „Znaš koliko ide meni!“
Kada je smenjen, priča se nije završila.
Naprotiv — pritisci su se nastavili. Poruke koje su kasnije sačuvane govore o insistiranju, podsećanjima i prikrivenim pretnjama. Čovek koji više nije imao formalnu funkciju ponašao se kao da pozorište i dalje pripada njemu.
U samoj kući u kojoj je godinama vladao, bio je poznat po drugoj vrsti rep**acije. Alkohol je bio stalni pratilac. Padovi niz stepenice postali su anegdote, a ne incidenti. Mnogo ozbiljnije bile su priče koje se nisu smele izgovoriti naglas — o neprimerenom ponašanju prema glumicama i balerinama. Većina je ćutala. Neke i danas ćute. Ali ne sve.
Ironija cele priče je u epilogu.
Umesto da se suoči sa istragom, čovek je nagrađen novom funkcijom. Višom. Vidljivijom. Sa još većim uticajem. Sistem koji ga je stvorio, odlučio je da ga zaštiti. Pravda je ostala iza zatvorenih vrata, a odgovori su gurnuti pod tepih kulturne elite.
Za sada.
Jer u ovom gradu, kako kažu oni koji pamte, istina uvek kasni — ali retko potpuno nestane.
Uskoro opširnije...
