06/01/2026
➡️ ВЕНЕЦУЕЛА – КО ЈЕ СЛЕДЕЋИ? ⬅️
Питање, бар за српску јавност, није ново. Постављали смо га и после агресије НАТО 1999. године на нашу земљу, јер нам је било сасвим јасно да је НАТО предвођен тадашњом америчком администрацијом и њеним председником Клинтоном, тада направио преседан за глобализацију војног интервенционизма. Данас знамо да је тај преседан обилато коришћен Од Авганистана и Ирака, до Либије и Сирије - без обзира што је представљао кршење Повеље УН, међународног права и неприкосновености мандата Савета безбедности УН.
Реакције на оружани напад САД на Венецуелу и киднаповање председника Мадура и његове супруге, пре три дана, прилично су сличне онима из 1999. Многе од њих се завршавају истим питањем – ко је следећи?
Ако је у овом часу још увек ризично прстом уперити на било коју земљу, или регион, на глобусу, као вероватну мету новог оружаног похода САД, неке констатације не морају бити ни толико ризичне, ни сувишне. Разуме се, упуштање у предвиђања, па и у добронамерне констатације, увек носи ризик због недовољне обавештености и субјективизма и других ограничења. Једно је, ипак, јасно - нико добронамеран, аутор ових редака, најмање, не би желео да призива нове несреће и страдања било где, било кога. Али, ни да забија главу у песак јер би тек то било бесмислено.
Прво, овештала је истина да промене власти, поготову у земљама које су велике или чак, супер-силе, не доносе промену стратешких циљева, чак ни опробаних метода за њихово остваривање. Стратешки циљеви не би били то што јесу, уколико би се мењали са изборним циклусима. Они извиру из карактера друштва, његове историје, из структуре друштвених односа. У конкретном случају, стратегија произилази из природе и циљева неолибералног, мултинационалног корпоративног система. Историја показује да је том систему иманентна експанзија, освајања, контрола. Док је тог система, дотле и трајање експанзије. Питање може бити само – у ком смеру, обиму и којим средствима. Тај систем, дакако, допушта, шта више, захтева, оштре, готово, драматичне, изборне утакмице. Учесници, такмичари, сваки на свој начин, доказује ко ће више и боље доприносити учвршћивању и развоју друштва истог система. Експанзија је заједнички именитељ изборних противника.
Друго, одредиште, евентуалног, следећег напада принципијелно је уграђено у концепт нове Стратегије безбедности у набрајању стварних и географских приоритета. Међу стварним приоритетима су, на пример, осигурање доступа енергентима, стратешким минералима „ретким земљама“, инфраструктури, глобалним ланацима снабдевања и стратешким поморским путевима, примат у АИ, квантним технологијама, уопште. Кад је реч и географским приоритетима то су, пре свега, „западна хемисфера“ (обе Америке) као апсолутни приоритет, Индо-Пацифик, БИ и други региони стратешког значаја за безбедност. Свеобухватни циљ је потискивање ванрегионалних фактора тамо где су приоритети САД.
Треће, евентуална нова оружана интервенција треба да покажее доследност у поштовању предизборних обећања и програма МАГА, која су дуже време присутна у јавности и која испуњавају услов уверљивог аргумента Републиканаца у кампањи за следеће изборе -конгресне и председничке;
Четврто, следећа мета евентуалног напада не сме носити веће ризике од губитака у људству - војног, поготову, цивилног - на било којој страни;
Пето, свака нова оружана интервенција ће, такође, имати изразиту ноту „обуздавања“ Кине и Русије, јер је америчка, а и западна јавност, у целини, прихватила то као легитимни аргумент. Под утицајем моћне пропаганде, то је постало , готово, неспорна перцепција западне јавности.
Напад на Венецуелу имао је изразито енергетско - финансијски мотив и био је, несумњиво, добро примљен од језгра дубоке државе. Питање је да ли ће следећи сличан потез бити, такође, примарно, економског- финансијског, или геополитичко- безбедносног, карактера? Какогод, не може бити насупрот очекивањима дубоке државе.
Све у свему, интервенционизам садашње америчке администрације и није тако нова категорија. Поготову није илустрација опредељења за нове, праведније, демократске глобалне односе засноване на сувереној равноправности држава и народа. Тек ће време и „слегање тла“ после „земљотреса“ у Каракасу, јасније показати докле сеже политика силе и хегемонизма, а одакле почиње сила права и демократије у међународним односима.
Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних
Београд, 5. јануар 2026.
