20/08/2022
Vredno sećanja
Sećam se: Sibiu (Rumunija) - Zima 1986. godine
Tokom najranijeg detinjstva spavao sam u krevetu pored koga je na zidu visila ogromna tapiserija sa slikom ciganske čerge. Jedna mlada i lepa poluobučena devojka igrala je sa dairama u ruci pored vatre zapaljene na jednom proplanku usred guste šume. Oko vatre sedeli su muzičari i veseli posmatrači. Noćima sam se uspavljivao posmatrajući tu scenu i zamišljao kako ću se i ja jednog dana možda naći na sličnom mestu.
Kada sam počeo da se zanimam za fotografiju, obilazio sam i snimao romska naselja oko Beograda jer me privlačio njihov izgled i život ljudi u njima. Te moje fotografije dospele su nekako do Nebojše Tomaševića, direktora Jugoslovenske revije, koji se upravo spremao da radi foto-monografiju “Cigani sveta”.
On je godinu dana testirao razne fotografe, ali svi oni su bili ili suviše stari da bi se pentrali po drveću i krovovima, ili nisu imali osećaj za snimanje ljudi, ili im je, jednostavno, nedostajala žarka želja da baš to sa ljubavlju rade. Izbor je, na kraju, pao na mene.
Pozvao me i dogovorili smo se da Rajko Đurić, generalni sekretar Svetskog udruženja Roma, on i ja odemo do Rumunije i započnema rad na izradi monografije. Po podacima koje je imao Rajko, tamo je živelo preko milion Roma koje su činili Aurari, Kalderaši, Lautari…
Jugoslovenska revija i Svetsko udruženje Roma poslali su jedno zvanično pismo Rumunskoj ambasadi tražeći dozvolu za snimanje života i običaja Cigana u njihovoj zemlji. Odgovor nas je prilično iznenadio. Rekli su da u Rumuniji žive Rumuni i da, pošto tamo nema Cigana, nema potrebe da nam izdaju bilo kakvu dozvolu niti da zbog toga idemo u Rumuniju. To je značilo da treba da odemo tamo inkognito, kao turisti, i da snimamo bez ikakve najave i dozvole. Tako smo i uradili.
U Sibiu nas je primio Ioan Cioaba, izuzetno bogat čovek iz plemena Kalderaša, koji nam se predstavio kao Ciganski buljubaša. Svoje bogatstvo stekao je tako što je ogroman broj Cigana ilegalno radilo za njega. Ali, u to vreme u Rumuniji i drugim “socijalističkim” zemljama istočnog bloka to je bio jedini način za brzo bogaćenje. Hvalio se da je jedini Rumun koji ima privatni mercedes i zato me zamolio da, pre početka rada, prvo fotografišem mercedes, njega i njegovu porodicu. Ovo nije bila fotografija za knjigu, već isključivo za njega.
Već sam ranije pisao o tome kako smo prošli u Rumuniji, o hapšenju, kamenovanju i svemu što nam se tada desilo. Na kraju su nas proterali iz zemlje, ali vratili su nam snimljen materijal, jer da to nisu uradili ne bi bilo ni naslovne strane ove knjige na kojoj je majka našeg domaćina. Ne znam da li je za tu odluku tamošnje policije zaslužan Cioba koji im je dao sve cigarete, čokolade i žvake koje smo imali sa sobom, ali verovatno i nešto od svoje gotovine.
Kada smo se vratili u Beograd, stigla je vest da je uhapšen i pretučen. Ipak, nekako se izvukao i, šest godina kasnije, posle svrgavanja Čaušeskove komunističke diktature, postaje član Privremenog nacionalnog veća i saveznik predsednika Jona Ilijeskua. U jednom manastiru, koji je zakupio, proglašava se za kralja svih Cigana i tu mu, pred 5.000 gostiju, stavljaju na glavu krunu od čistog zlata napravljenu u Švajcarskoj. Međutim, na njegovu žalost, tu titulu nisu mu priznali svi Romi sveta.
U to vreme veoma je aktivan i uspešno zastupa interese Roma. Nova vlast u Rumuniji formalno je priznala Cigane kao “transnacionalnu neteritorijalnu manjinu”, a Cioaba osniva Cigansku partiju. Traži da romska deca budu primljena u škole i da se osnuje centar za obrazovanje odraslih Roma da čitaju i pišu. Uspešno se zalagao za sve to iako je sam bio nepismen.
Nije mario za granice. Govorio je da su Cigani jedini pravi panevropljani. Preminuo je 27. februara 1997. godine u svojoj 62. godini.
