13/07/2026
Šta ako zečja rupa nije bila ulaz u avanturu, nego izlaz iz stvarnosti?
Na početku priče Alisa sedi pored sestre. Dosadno joj je, ništa se ne događa i obični svet nema dovoljno sadržaja da je zadrži u trenutku. I baš tada počinje pad. Ne kada je život uzbudljiv, nego kada je prazan. Kao da se Zemlja čuda otvara onda kada stvarnost postane previše dosadna, bolna ili zahtevna da bi se u njoj ostalo.
Skoro svako ima neko mesto u koje se skloni kada napolju postane previše. Kod nekoga je to sanjarenje pred spavanje. Kod nekoga beskrajno analiziranje. Kod nekoga čitav unutrašnji svet u kojem je razgovor prošao onako kako je trebalo, u kojem je rekao ono što se u stvarnosti nije usudio i bio voljen i viđen tačno onako kako u životu nije. Neko pobegne u serije, igrice ili društvene mreže. Neko u fantaziju o životu koji će početi jednog dana, čim se okolnosti promene, čim dođe pravi trenutak, čim konačno postane osoba kakva zamišlja da bi trebalo da bude.
Mašta je dragocena stvar. Pomaže nam da stvaramo, planiramo i preživimo ono za šta još nemamo reči. Za nekoga ko je rano naučio da je spoljašnji svet hladan, nepredvidiv ili previše zahtevan, unutrašnji svet možda je bio jedino bezbedno mesto koje je imao. Tamo je mogao da bude važan, voljen i dovoljno moćan. Tamo je sam pisao pravila. Prema tom svetu zato treba imati poštovanja. Ali razumevanje zbog čega je nastao nije isto što i opravdavanje da se u njemu zauvek ostane.
Postoji mašta koja nas vraća u život i hrani ga. Zamislim razgovor, pa skupim hrabrost da ga obavim. Sanjarim o nečemu, pa napravim prvi korak ka tome. I postoji mašta koja život zamenjuje. Zamišljeni razgovor vodim toliko p**a da u stvarnosti više ništa ne moram da kažem. Fantazija o cilju pruži mi taman dovoljno zadovoljstva da nikada ne krenem prema njemu. Prva mašta je most ka svetu. Druga je zid od sveta.
Beg u sopstvenu Zemlju čuda obično izgleda kao „samo malo sanjarim“, „samo se sklanjam u svoju glavu“, „samo mi je tamo lepše“. A onda taj „samo“ polako pojede sve ostalo.
Što više života provodimo u glavi, to postajemo manje vešti u stvarnosti. Razgovori postaju strašniji jer ih ne vodimo. Odnosi ostaju plići jer se ne pokazujemo. Ciljevi deluju sve dalji jer ih samo zamišljamo. Stvarni život postaje siromašniji, pa upravo to siromaštvo koristimo kao novi razlog da iz njega pobegnemo. Što više bežimo, to nam je povratak teži. A što nam je povratak teži, to više bežimo.
U samoj Zemlji čuda Alisa ne ulazi u svet u kojem rešava svoje teškoće, već u svet koji ih pretvara u čudne, promenljive slike. Prva figura za kojom polazi jeste Beli Zec, uznemiren, u žurbi i prestravljen da će zakasniti. Kao da je u sopstvenu dubinu uvlači upravo ona vrsta pritiska koju deca dobro poznaju: požuri, ispuni, ne zakasni, ne razočaraj.
Zatim čas postaje premala, čas prevelika. Nikada odgovarajuće veličine za prostor u kojem se nalazi. Ne može da dohvati ono što želi, a onda odjednom zauzima toliko mesta da više nigde ne može da stane. Njeno telo postaje slika nestabilnog osećaja sebe, iskustva u kojem se od nje čas traži da bude velika i odgovorna, čas mala i poslušna. Zato njeno pitanje „Ko sam ja sada?“ nije samo dečja zbunjenost. To je srce cele priče.
Ni likovi koje sreće ne pružaju joj oslonac. Oni je ispituju, prekidaju, omalovažavaju i nameću joj pravila koja menjaju čim pokuša da ih razume. Gusenica traži da objasni ko je, iako ona sama više ne zna. Šeširdžija i Zec postavljaju zagonetke bez rešenja, pa je zatim posramljuju jer odgovor ne ume da pronađe. Kraljica Srca preti svima, dok iza njene glasne moći ne stoji gotovo ništa. To je svet autoriteta koji nastupaju sa potpunom sigurnošću, iako govore besmislice.
Alisa u početku pokušava da bude pristojna. Izvinjava se, odgovara na pitanja i ulaže napor da se uklopi u svet koji je prema njoj grub i nedosledan. Ali kako priča odmiče, nešto se menja. Sve manje pokušava da zadovolji njegove zahteve, a sve više veruje sopstvenom sudu. Kada Kraljica zatraži prvo presudu, a tek zatim dokaze, Alisa više ne ćuti. Kaže da je to glupost. A kada čitav dvor krene na nju, ona ga konačno vidi onakvim kakav jeste: „Vi ste samo špil karata.“
Zato bi bilo previše jednostavno reći da Alisa u snu samo beži. Ona se u njemu i priprema za povratak. Zemlja čuda joj omogućava da ono što je u realnosti možda preveliko pretvori u slike sa kojima može da se sukobi. Autoritet postaje Kraljica. Zbunjenost postaje promena veličine. Pritisak postaje Zec koji večito kasni. U snu ona ne rešava spoljašnji život, ali vežba nešto što će joj u njemu biti potrebno: da ne poveruje svakoj pretnji, da prepozna besmisleno pravilo i da se osloni na sopstvenu procenu.
Tu se nalazi i važna razlika između mašte koja nas zarobljava i mašte koja nas priprema za život. Nije dovoljno samo pitati da li bežimo u unutrašnji svet. Važno je i sa čim se iz njega vraćamo.
Odmor od stvarnosti nije isto što i odustajanje od nje. Povlačenje može da nas sačuva, da nam pruži prostor da preradimo ono što još ne možemo neposredno da podnesemo. Ali ako nikada ne dođe povratak, sklonište postaje zatvor. Ono što je nekada pomagalo da preživimo počinje da nas sprečava da živimo.
Najvažniji trenutak ove priče je za mene onaj u kojem se Alisa budi. Zemlja čuda nije bila besmislena, bila je mesto na kojem ne može da ostane. Iz nje izlazi onda kada shvati da figure koje su je plašile nisu svemoćne i da autoritet ne mora biti u pravu samo zato što govori glasno. Buđenje zato nije poraz mašte, zapravo je suprnotno, ono je znak da događaji iznutra treba da dobiju nastavak spolja.
Možda je upravo to jedini kraj koji vodi napred. Onaj u kojem se iz Zemlje čuda vratimo noseći nešto od njegove boje, ali spremni da živimo tamo gde postoje stvarni ljudi, stvarni rizici i posledice koje ne nestaju kada otvorimo oči.
Uroš Mitić: psiholog i TA psihoterapeut (NSP)
