26/09/2025
Ретко да је који термин у последњих годину дана толико коришћен у медијима и на друштвеним мрежама као „наша деца“.
Према Закону о породици Републике Србије и Конвенцији Уједињених нација о правима детета, дете је свако лице до навршених осамнаест година живота. Закон јасно повлачи границу: свако испод тог узраста ужива посебна права и заштиту.
У свакодневном говору, међутим, израз „наша деца“ често добија другачији смисао. Њиме се најчешће називају они млади људи који својим успехом у школи, спорту, уметности или науци представљају понос породице и друштва или барем желимо да их таквима представимо. Њима се радујемо и њима се хвалимо. Али да ли су само они „наша деца“?
Догађаји последњих година показују да стварност није тако једноставна. У Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, дечак је починио страшан злочин и убио своје вршњаке и школског чувара. Србија је остала у шоку, али је одмах показала и нешто друго: спремност одраслих да кажу како „он није наше дете“. Такође, свакодневно слушамо о бројним примерима вршњачког насиља у основним и средњим школама – о тучама које се снимају телефоном, о вређању и понижавању на друштвеним мрежама, о дечацима и девојчицама који остају трајно обележени таквим искуствима. И та деца, када направе нешто што осуђујемо, одједном престају да буду „наша деца“ и постају „проблем“, „насилници“ или „монструми“.
Ту се открива лицемерје одраслих. Када млади постижу успехе, сви их називамо „нашом децом“. Када греше или када њихови поступци уплаше друштво, ми их одбацујемо као да не припадају нама. „Наша деца“ никада не чине никакво насиље, то чине само она деца која нису „наша деца“. Али истина је да и је свако дете, било да је жртве или починилац насиља, јесте наше дете. Њихово понашање је одраз онога што смо им ми пружили или нисмо пружили – у породици, у школи, у друштву.
„Наша деца“ нису само најбољи ђаци, ни само поносни спортисти, већ и они који су залутали, који су у вршњачком насиљу изгубили меру, или који су чак посегли за најстрашнијим делима. Ако их одбацимо и кажемо да нису наша, само ћемо наставити круг неразумевања и насиља. Припадност заједници не значи оправдање, али значи одговорност: ако су наша деца, онда смо и ми одговорни за то какви постају.
Зато је важно да израз „наша деца“ схватимо у најширем смислу, а не да га злоупотребљавамо. Сва су наша – и она која постижу медаље, и она која се туку у школском дворишту, и она која се изгубе у мраку. Они су огледало нас самих. Тек када то признамо, можемо почети да градимо друштво у коме ће сва деца имати прилику да постану људи какве желимо у будућности.
Send a message to learn more
