Vreme u kome živimo, sve što ljudski rod čini svojim odnosom prema našoj planeti, vodi nas ka tome da treba, zapravo moramo, na sasvim nov način posmatrati sebe, okolinu, svoju ulogu na planeti,. Ovakvom stanju poremećene ekološke ravnoteže sa kojom smo suočeni i koje je vidljivo na svakom koraku, u svim aspektima i nivoima ispoljavanja, i koje je zahvatilo celu planetu, najviše je doprineo sam čo
vek. Posledice ovih aktivnosti poremetile su ravnotežu u odnosima čovek-prirodna sredina i time ozbiljno ugrozile prirodne uslove života. Ekologija je nauka o međuzavisnosti i održanju ravnoteže svih živih bića i fizičke sredine. Ukoliko mislimo da povratimo prirodni sklad i harmoniju svih životnih procesa, neophodno je da ovoj materiji pristupimo na jedan dublji, sveobuhvatniji, ekološki način poimanja celokupne kulture življenja. Složenost života u svim njegovim aspektima, međusobno prožimanje svih nivoa postojanja, svi uticaji i procesi koji se dešavaju u nama i oko nas, donose nam saznanje da čovek predstavlja prvu i poslednju kariku savremenog ekološkog poremećaja. Prema tome, kao takav ima i osnovnu ulogu da, štiteći i unapređujući sebe, sačuva i oplemeni svoju okolinu i život u celini. Problemi zagađenja se gomilaju, a „klasična” ekologija ne stiže da svojim praktičnim rešenjima sanira ni postojeću situaciju, a još manje da poboljša kvalitet života. Nedovoljno je rešavati samo lokalne i pojedinačne probleme, bez ideje o globalnom pročišćenju i stvaranju optimalnih uslova za život svih nivoa egzistencije na našoj planeti, od fizičkih do psihomentalnih i duhovnih kategorija i slojeva, od ljudi preko životinja i biljaka, do same Zemlje. Čovek svesno, celovito i temeljno menja planetu, snažnije i trajnije no ma koje drugo zivo bice.
“Pred njim se otvara budućnost i otkriva problem koji je teže rešiv od bilo koj koju je ljudski rod imao pred sobom.”
Danas sve aktuelnija potreba življenja na čistom vazduhu, u čistoj vodi, u prirodnim očuvanim predelima, uz odsustvo buke, postojala je i ranije.Ali, pod pretnjom nedostatka optimalne prirodne sredine, koja je danas ozbiljno ugrožena, ta se potreba pojavila kao novi cilj socijalnog i naučno.tehnickog razvoja. Razvoj čoveka nemoguć je bez tesne veze s prirodom,gde se ništa slučajno ne desava i gde sve posledice imaju svoj uzrok
Ljudski opstanak zavisi od očuvanja ekosistema. Sada smo pretnja sopstvenom postojanju. Ekosistem može bez nas, ali mi ne možemo bez njega. Ljudi su poremetili ravnotežu ekosistema i dalje ga uništavaju – svi mi, svakoga dana, svesno ili nesvesno , slučajno ili namerno – učestvujemo u tome. Ekolozi kažu da je Zemlja u smrtnom ropcu. Uništili smo ozon i imamo rupe u nebu, polovi se polako tope, na zemlju padaju kisele kiše, zemlja je zatrovana biocidima ili je erodirala, vode su zagađene, agrobiznis uništava tropske prašume, genetski inženjering meša se u proizvodnju hrane, biotehnologija preti budućnosti, potrošačko društvo manipuliše našim potrebama, u Trećem svietu ljudi su neuhranjeni i oskudica je sve veća, bogate zemlje sve više troše na zdravstvo a sve je više bolesnih, ponekad se nezna šta jedemo. Postoji li rešenje? Da, vreme je da svi postanemo ekolozi, od najranijeg doba. Razvijanje ekološke svesti je dugotrajan ali hitan posao koji se mora odpočeti što pre na pravilan način. Ne moramo gledati očima James Lovelock.a koji smatra da će do kraja veka klimatske promene ozbiljno ugroziti život na našoj planeti, pa da shvatimo da bez sveobuhvatnog ekološkg obrazovanja a i delanja nema budućnosti zaljudski rod. Razvijanje ekološke svesti treba početi na najranijem uzrastu, u vrtićima a onda nastaviti kroz svo školovanje. Naravno da nije dovoljno samo saznanje, već sve ovo podrazumeva i obavezno delanje. Ujedinje Nacije su donesene različite rezolucije vezane za ekologiju. Sprovođenje i integracija tih rezolucija je spor proces a zemlje same određuju dinamiku ostvarivanja. Zadatak škola je da vaspita i obrazuje buduće naraštaje osetljive na pitanja ekologije jer će upravo oni donositi odluke o razvoju društva u ovomveku. Sa ekologijom se učenici najviše susreću kroz nastavu biologije i sličnih predmeta. U pojedinim zemljama, gde je ekološka svest razvijenija, postoje posebni predmeti koji se bave samo zaštitom okoline a pojedinim zemljama Evrope su osnovane Eko škole. Programi Eko škola jasno određuju i usmeravaju način na koji se nastavni sadržaji o zaštiti okoline, koji su deo redovnog školskog programa, primjenjuju u svakodnevnom životu škole. Ovakav pristup pomaže učenicima shvatiti važnost zaštite okoline u svesti svakog pojedinca. Namera je očito da se počne od izdvojenih slučajeva a da se nadalje u sve škole implementira zaštita okoline da bi sve škole jednoga dana postale ekološke. Moramo shvatiti da se radi o neminovnosti da se angažuje ceo obrazovni sistem da bi se svest učenika podigla na nivo koji obezbeđuje dobar odnos prema životnoj sredini . U svaki nastavni predmet se moraju uneti sadržaji koji se tiču ekologije, bez obzira na rešenost obrazovnih sistema da ih unesu u planove i programe Delovanje na ovom polju nije samo zadatak vlada i država već ponajpre zadatak svih nas. Vremena je malo sat otkucava, mi danas i ovde bez obzira jeste li ili nije naša država donela uredbe, zakone ili akte moramo u sve nastavne predmete unosti sadržaje iz ekologije. Mnogi pri pomisli na ekologiju pomisle na crna predviđanja za našu planetu. i dok su danas klimatske promene ozbiljan problem, veliki broj umetnika, arhitekata i dizajnera radi na “zelenim projektima” koji u manjoj meri pozitivno utiču na okolinu, ali su zato značajna tema i povod za raznorazne diskusije i kritike. Iako je stvarnih direktnih uticaja na okolinu bilo kojeg takvog umetničkog dela malo, ukupni rezultat njihovih nastojanja je opipljiv i raste sa svakim većim kreativnim i održivim dizajnom ili projektom. Mnogi su umetnici u dvadesetom veku počeli stvaratidela koja su uključivala odnos prema životnoj sredini. Pablo Picasso je neke od svojih skulptura, koje se smatraju za vrhunska dela umetnosti dvadesetoh veka, stvarao od materijala nađenih na đubrištu. U širem smislu i Marcel Duchamp svojim readymade objektima (uglavnom istrošenim stvarima) daje novi život i i proglašava ih za umetnost. Viktor Papanek, jedan od najuticajnih industrijskihdizajnera dvadesetog veka, je ceo svoj umetnički opus bazirao na materijalima koji su bio razgradivi. Projektujući sa Buckminster Fullerom niz stambenih jedinica koje su u skaldu sa prirodom a na kraju i kuplou za New York pokazuju svoju brigu za ekologij. Angažovana umetnost danas, veliki deo svog delovanja posvećuje ekologiji i odnosu čoveka
prema životnoj sredini. Mnogi umetnici za izradu svojih dela koriste otpad.Neki tim pokušavaju direktno osvestiti javnost o ulozi otpada u našem društvu, dok drugi upotrebljavaju reciklirane materijale jednostavno da bi ljude primorali na razmišljanje o običnim i starim stvarima koji se na kreativan način mogu preoblikovati u nešto sasvim novo i drugačije. Učenici su umetnici, učenici poput odraslih umetnika, imaju očito dva p**a u bavljenju ekologijom na časovima likovne kulture. Prvi koji se bavi dokumentovanjem ili skretanjem pažnje na poljuljanu ekološku ravnotežu i drugi koji uključuje upotrebu istrošenih, odpadnih materijala u svoje likovne radove. Učenički radovi mogu predstavljati različite odnoseprema životnoj okolini. Crteži i slike mogu predstavljati pejzaže koji su zagađeni ili čisti, mogu se dati i upoređenja gde se od učenika traži da prikažu uporedo pejzaž koji je čist i zagađen. Može se od učenika tražiti da zamisle i predstave neki predeo u prošlosti i budućnosti sa aspekta ekologije. Izuzetno su atraktivni radovi koji se dobijaju kadase klasični slikarski motivi (portreti, figure, mrtve prirode, pejzaži...) rade u tehnici kolaza ili asamblaža za koje je korišćen odpadni materijal. Primenjena umetnost pruža veliki broj mogućnosti u izražavanju. U oblasti grafikog dizajna su pre svega propagandni plakati koji se rade na teme iz ekologije. Ovakvi radovi mogu biti sa već pripremljenim tekstom i sa tekstovima koje će učenici sami smisliti. Različiti
propagandni materijali u formi flyera, kataloga, nalepnica, bedževa sa porukama vezanim za ekologiju. Svi ovi materijali mogu biti rađeni za postojeće ekološke ili imaginarne akcije. Najbolji rezultati se postižuako je akcija školskog karaktera i ceo projekat se sprovodi u školi uz učešće svih nastavnika i učenika. Učenici mogu od različitog materijala tetrapaka, ambalaže, papira, najlon kesa, tkanine, praviti različite upotrebne predmete (tašne, nakit, razne posude...). Mogu se praviti platnene vreće koje su zamena plastičnim sa ispisanim eko porukama. Jedan lep školski projekat bi bio “Modna revija na temu ekologije” gde bi se pojavili odevni predmeti od najlon kesa, i ostalih korišćenih materijala. Nijedan zakon prirode ne mimoilazi čoveka. Ali, svojim stvaranjem i proizvodnjom, u poslednja dva veka, čoveku je uspelo da „iskoči” iz jedinstvenog zakona kruženja materije i energije i stvori otpad, gomile nečega i ničega? Tone materijala, objekata i predmeta, kada završe svoj “rok upotrebe”, postaju strana tela u prirodnom procesu razgradnje. Ako čovek ne unapredi shvatanje dizajna i proizvodnje, naša planeta biće u budućnosti “obogaćena” nepreglednim dolomitskim pejzažima sačinjenim od otpada, neiskoristivog, opasnog rudnika nus.produkata. Moderan život i neminovnosti reciklaže i zaštite životne sredine nam nameću niz pitanja i problema koji moraju biti rešeni u što skorijem roku. Samim tim je potrebna edukacija od najranijeg detinjstva i lično
angažovanje svih stanovnika planete. U nastavi likovne kulture korišćenje različitih otpadnih i upotrebljenih materijala, nije više
đubre, već element jezika i umetničkog izražavanja.Na taj način skrećemo pažnju ne samo na zagađenje već i na problem zaštite životne sredine i neophodnost reciklaže. Umetnost istražuje novu estetiku i od već odbačenih predmeta stvara nove vrednosti. Odbačeni predmeti, razmotreni kroz prizmu umetnosti dobiće priliku za novi život u različitim umetničkim oblicima. Možemo se “pitati je li kasno” da bilo šta uradimo da bi smo našu planetu spasli. Jesmo li zakasnili da točak neminovnosti zaustavimo.Svi se moramo početi baviti ekologijom. Mislimo li delimično povratiti poljuljanu ravnotežuna našoj planeti, mislimo li ostaviti nešto od ove planete potomcima, mislimo li budućim naraštajima obezbediti mesto za bitisanje moramo decu od malih nogu učiti o ekologiji i očuvanju prirodnesredine. Sve dok svi mi ne budemo imali svest da našim današnjim odnosom prema planeti Zemlji zapravo uništavamo jedino mesto za opstanak ljudske i ostalih vrsta moramo deci predočiti, pojasniti, naučiti ih da samo poštovanjem i pravilnim odnosom možemo sačuvati našu planetu i sve vrste nanjoj od izumiranja i nestanka. Celokupna naša civilizacija i njene tekovine su na kocki našim lošim odnosom prema planeti zemlji. Umetnost istražuje novu estetiku i od već dbačenih predmeta stvara nove vrednosti. Gledajući kroz prizmu ekologije u nastavi likovne kulture otpad nije više smeće, već element jezika i umetničkog izražavanja. Uzmemo li da “Slika govori više nego hiljadu reči” možemo shvatiti da učenici mogu radovima koji imaju za temu ekologiju uticati na sebe i svoj drugove da postanu istinski čuvari prirode i borci za očuvanje životne okoline. Ne smemo zaboraviti da smo našu planetu samo pozajmili od naših potomaka.”
