22/01/2025
Dozvole u „zarobljenoj državi“: Dok građane zagađuju, kompanije zarađuju
Država Srbija više vodi računa o zaradi kompanija - zagađivača, nego o zdravlju ljudi i primeni zakona koji bi trebalo da ih štiti od prekomernog zagađenja. O tome svedoči i 166 nedostajućih integrisanih dozvola za velike zagađivače u Srbiji koje su trebalo da budu izdate zaključno sa 31.12.2024. godine.
U pitanju su kompanije iz energetskog, mesnoprerađivačkog, građevinskog, hemijskog sektora, zatim one koje se bave upravljanjem otpadom, reciklažom…
Ovo je već drugi put da se probija rok, a prethodni je bio kraj 2020. godine. Sudeći prema trenutnom ritmu, biće potrebne decenije da bi se izdale dozvole za trenutne najveće zagađivače u Srbiji i pod uslovom da nema novih preduzeća.
Prema podacima iz nacrta Strategije zaštite životne sredine koja je bila izložena na javni uvid u decembru 2024. godine, navodeno je da su izdate 54 integrisane dozvole, za ukupno 220 postojećih postrojenja.
„Ako znamo da je 2021. godine izdato ukupno 46 dozvola, a da ih je sada 54, jasno je da je za u protekle tri godine izdato ukupno osam dozvola. Ukoliko se nastavi ovom dinamikom, opravdano je očekivati da će nadležnim organima biti potrebno oko 70 godina da izdaju integrisane dozvole za postojeća postrojenja”, kažu za N1 u organizaciji Regulacionom institutu za obnovljivu eneregiju i životnu sredinu (RERI).
Ako se pogledaju podaci sa sajta Ministarstva za zaštitu životne sredine od 2014. godine do danas, su izdate 34 dozvole. Prema Zakonu, rok za koji bi neko novo preduzeće trebalo da dobije dozvolu je najviše 240 dana.
„Zakon u zarobljenoj državi“
Zagađenje uprkos zakonima nije ništa novo u Srbiji. Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine u kome je navedeni rok za izdavanje dozvola, je primer koji objedinjuje dosta toga – povlađivanje države interesima krupnog kapitala, nepoštovanje zakona bez sankcija, a pre svega odsustvo brige za zdravlje ljudi.
Integrisana dozvola je odluka nadležnog organa doneta u formi rešenja kojom se odobrava puštanje u rad postrojenja ili njegovog dela, odnosno obavljanje aktivnosti čiji sastavni deo čini dokumentacija sa utvrđenim uslovima kojima se garantuje da takvo postrojenje ili aktivnost odgovaraju zahtevima predviđenim Zakonom o sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine.
Dozvolom se odobrava rad novih postrojenja, rad i bitne izmene u radu, odnosno funkcionisanju postojećeg postrojenja. Ove dozvole, osim Ministarstva za zaštitu životne sredine, izdaju još nadležna tela u pokrajini, te lokalne samouprave.
Dozvole važe 10 godina i mogu se oduzimati ali i produžavati.
U Srbiji, samo od posledica zagađenja vazduha, svake godine ranije premine oko 15.000 ljudi, a naša zemlja spada među najzagađenije na kontinentu.
Briga za zaradu najprofitabilnijih kompanija
„Na slučaju primene Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja možemo uočiti i ključne probleme sa kojima se naše društvo suočava u slučaju pokušaja primene bilo kojeg zakona u „zarobljenoj državi“ gde vladavina prava više ne postoji ni kao teorijski koncept“, navode u RERI-ju.
Ustav garantuje pravo na zdravu životnu sredinu
Ustav Republike Srbije u članu 74. garantuje pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako je odgovoran za žaštitu životne sredine, a posebnu odgovornost imaju Republika Srbija i Autonomna pokrajina. Svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu. Ustavom se garantuju pravo na kvalitet vazduha koji omogućuje zdrav život i odgovornost za njegovu zaštitu.
Oni ističu da se može videti da primena zakona dva p**a odlaže zato što to predstavlja ekonomsko opterećenje za investitore koji nemaju elementarne dozvole poput vodnih.
U pitanju su po pravilu kompаnije sa naјvećim profitima kao što je Ziđin, delovi Elektroprivrede Srbije (EPS), Petrohemija Pančevo, Toplane u Beogradu, Nišu, Kruševcu, fabrike ulja Dijamant, Vital, mesne industrije – Karneks, P*K Bečej, Topola, Union…..
U RERI se pitaju „da li je moguće da kompanije koje se svake godine nalaze na vrhu listi najprofitabilnijih nemaju kapaciteta, mogućnosti da angažuju dodatne kapacitete i podnesu potpune zahteve za izdavanje integrisanih dozvola“?
„Da li bi to uopšte trebalo da bude kriterijum koji zakonodavac razmatra kada ocenjuje primenu propisa i predlaže nova zakonska rešenja? Dakle, preduslov je da se odustane od prihvaćene paradigme da je funkcija državne službe da se kompanijama olakša poslovanje, po bilo koju cenu. Ujedno dolazimo do pitanja kako se to stimulišu nove investicije tako što se privilegovanim kompanijama produžavaju rokovi za pribavljanje dozvola“?
Ovakvo ponašanje donosilaca odluka opisuju kratkoročnim pogledom na upravljanje javnim politikama i sam zakonodavni sistem, koji anticipira da se propisi donose bez ideje da će neko zaista da ih primenjuje.
EPS: U proceduri razmatranja
Tokom 2024. godine „Elektroprivreda Srbije“ pribavila je integrisanu (IPPC) dozvolu za TE „Kostolac B“ i TE-TO „Novi Sad“, navodi se u odgovoru EPS za N1.
„Zahteve za pribavljanje integrisanih dozvola za ostala postrojenja EPS je dostavio nadležnim organima krajem 2023. i početkom 2024. godine i trenutno su u procedurama razmatranja“.
„Ukoliko se, pak, ispostavi da neko ipak očekuje da ih primenimo pa nam to postavi kao uslov za nastavak pregovora o pristupanju EU u oblasti zaštite životne sredine uvek postoje dve opcije – prva da se pokuša sa odlaganjem obaveze do sledećeg upozorenja, odnosno dokle god to bude bilo moguće, dok druga podrazumeva da se ove dozvole izdaju čisto pro forme. Neko u administraciji Republike Srbije se dosetio i da to može da se radi paralelno“, navode iz RERI-ja.
Sankcije „komične“
Da ne funkcionišu ni kazneni mehanizmi potvrđuje činjenica da je Ziđin kažnjen sa samo 250.000 dinara zbog sprovođenja aktivnosti bez dozvole, a da neki drugi operateri nisu ni kažnjeni.
Dejan Lekić, jedan od osnivača Nacionalne ekološke asocijacije i bivši načelnik Odeljenja za indikatore izveštavanje i informacioni sistem Agencije za zaštitu životne sredine smatra da prema njegovima saznanjima do sada izrečene kazne su na nivou komičnog.
„Čuo sam za dve kazne. Zbog emisije sumpor dioksida u RTB Bor, a druga u Valjevu kada je sa 150.000 dinara kažnjen Krušik. To je mala svota za preduzeća. S druge strane imali smo i dobar primer u Boru gde je investitrano i smanjeno zagađenje PM česticama“, rekao je nedavno Lekić za N1.
Kao i ranijih godina ministarstvo je najavljivalo izmene zakona. Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja izmenjen je dva p**a, 2015. i 2021. godine, oba p**a bez javne rasprave. Izmenama i dopunama zakona nisu otklonjene prepreke i problemi u primeni zakona već je dva p**a produžen krajnji rok za izdavanje integrisanih dozvola.
U junu 2024. godine Ministarstvo zaštite životne sredine je objavilo javni poziv za članstvo u Radnoj grupi za izradu Nacrta zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine. Cilj izrade nacrta zakona, jeste „usaglašavanje zakona sa Direktivom o industrijskim emisijama“ Evropske unije.
Međutim, od tada se stalo.
„Mi, kao predloženi član radne grupe, nemamo niti jednu dalju informaciju da je radna grupa zvanično formirana, odnosno da je na bilo koji drugi način započeto sa radom na predlogu zakona. Iako je nesporno da je zakon neophodno izmeniti, problem predstavlja činjenica da je prošlo više od 20 godina od donošenja zakona, a da se on i dalje neadekvatno primenjuje, kao i da smo dočekali 2025. godinu bez izmena zakona koje bi omogućile efikasnije izdavanje dozvola i sankcionisanje zagađivača“, zaključuju u RERI-ju.
Nadležno ministarstvo za zaštitu životne sredine nije odgovorilo na pitanja zašto nije došlo do ispunjenja plana, šta će se preduzeti tim i da li postoji neki novi rok?
Država Srbija više vodi računa o zaradi kompanija - zagađivača, nego o zdravlju ljudi i primeni zakona koji bi trebalo da ih štiti od prekomernog zagađenja. O tome svedoči i 166 nedostajućih integrisanih dozvola za velike zagađivače u Srbiji koje su trebalo da budu izdate zaključno sa 31...
