10/06/2026
📽️ФИЛМ „СОЛАРИС“ (1972), АНДРЕЈ ТАРКОВСКИ
📅ЧЕТВРТАК, 11. ЈУН У 19.00 Ч, ПЛАВА САЛА⏰
Поштована публико,
Вријеме је да почнемо са приказивањем остварења у режији Андреја Тарковског. Кинотека Републике Српске нам је доставила његову комплетну филмографију, укупно осам наслова. Прво ћемо приказати научнофантастични „Соларис“. Пројекција је у четвртак, 11. јуна у 19.00 сати. (Нисмо заборавили Кобајашијев „Харакири“, којег ћемо приказати 18. јуна, а након тога опет ћете гласањем распоредити три понуђена филма)
Соларис (1972), СССР, 165 мин, режија: Андреј Тарковски, сценарио: А. Тарковски, Фридрих Горенштајн, према роману Станислава Лема, директор фотографије: Вадим Јусов, музика: Едуард Артемјев, улоге: Донатас Банионис (Келвин), Наталија Бондарчук (Хари), Јуриј Јервет (др Снаут), Анатолиј Солоњицин (др Сарторијус), Владислав Дворжецки (Бертон), Сос Саргсјан (др Гибариан).
Психолог Крис Келвин послат је на свемирску станицу која кружи око планете Соларис како би за владу анализирао тамошње чудне догађаје. Прије одласка посјећује га бивши астронаут Бертон, који се својевремено тамо лично суочио с бизарним преображајима океана којим је читава планета покривена. Дошавши на станицу, Келвин проналази своју преминулу супругу Хари, која је починила самоубиство. Он сазнаје да је та особа тек реплика његове супруге, идентична другим таквим репликама које је Соларис створио из подсвијести људи на станици, а као реакцију на њихово истраживање планете помоћу радиокативних зрака.
Филм је сматран одговором Тарковскога на филм “2001: Одисеја у свемиру”. Готово хипнотичке визуалности, с честим ауторовим мотивом воде и његовим омиљеним наративним моделом путовања, које се остварује као физичко и духовно кретање – како кроз материјалну стварност, тако и кроз менталне представе, односно кроз непрестано суочавање с нужношћу тумачења доживљеног и виђеног, филм је рефлексија о помирењу с властитом подсвијешћу и узнемирујући приказ човјекове деструктивне интеракције са својом околином. У том смислу, главна препрека досезању истине, која се увијек показује недохватљивом, није технолошке природе, већ је садржана у страху од непознатог и склоности према забораву, односно у немогућности суочавања с грешкама из прошлости, осјећањем кривице и жаљења те у границама које човјек себи поставља, а што је средишњи интерес и ауторова другог, песимистичнијег, научнофантастичног филма Сталкер (1979), у којему улогу планете преузима тајанствена зона на земљи у чијем је средишту могуће остварење најдубљих несвјесних жеља. На фестивалу у Кану филм је награђен специјалном наградом, а Стивен Содерберг снимио је 2002. истоимени амерички римејк.
Извор: Филмски лексикон