Most Srebrenica

Most Srebrenica Udruženje "Most" je nevladina organizacija sa sjedištem u Srebrenici.

07/10/2026

МУСЛИМАНСКУ ДЈЕЦУ У СРЕБРЕНИЦИ ВАСПИТАВАЛИ СУ НА ПЈЕСМАМА О "ФРАНЦЕТИЋЕВИМ ПОДВИЗИМА"

Рашића Гај је шума у непосредној близини Власенице која је постала једно од првих масовних стратишта Срба у Другом свјетском рату. Одмах по успостављању усташке власти локалне усташе започеле су хапшења угледних Срба, свештеника, трговаца, занатлија, учитеља, чиновника и сељака из Власенице и околних села. Већ крајем јуна и током цијелог јула 1941. године, стотине заробљених Срба одвођене су ноћу у Рашића Гај, гдје су звјерски убијани ножевима, сјекирама, маљевима и бацани у јаме и природне усјеке. Међу њима је био и протојереј Душан Бобар, парох власенички. Ухапсио га је усташа Хасиб Бушатлић. У Рашића Гају је убијен и протојереј Драгомир Максијевић, парох јеремићки. Живог су га потковали, извадили му очи, пребили ноге и руке, посули врелом водом и огулили кожу са леђа. Умро је у најтежим мукама. Организатори његовог убиства били су Мушан Мутевелић и Мехо Бргуља. Мучени, масакрирани па убијени су и јереји Јанко Савић, парох кнежински; јереј Љубомир Јакшић, парох ханпјесачки и јереј Милош Савић, парох милићки. Мучење Душана Бобара у Рашића Гају, такође се може описати као злодјело садиста и лудака. Тијело свештеника Бобара пронађено је без руку, ноггу и главе. Његову одсјечену главу пронашло је куче архијерејског намјесника из Власенице и донијело његовој кући. Очи су му биле извађене. Управо је ријечи „садисти“ и „лудаци“ употријебио главни њемачки војни изасланик у Загребу, генерал Едмунд Глез фон Хорстенау, који је у својим тајним дневницима оставио писане трагове о усташким злочинима, између осталих крајева, и у Подрињу. Навео је да су усташке јединице у српским селима Подриња мучиле и убијале све редом, а да су дјецу најчешће убијали пред очима њихових мајки.

Други свјетски рат трајао је дуге четири године. Муслимани су Србе убијали маљевима и ћускијама, клали су их ножевима, одрубљивали им главе сјекирама и мачетама, живима им одсијецали ноге и руке, вадили очи, вјешали на разне куке... Нажалост, потомци усташа из Другог свјетског рата пожељели су да се, у рату против Срба који је трајао од 1992. до 1995. године, поистовијете са својим дједовима и очевима. Да понове сво оно што су Србима, од 1941. до 1945. године, радили њехови преци и да то прогласе новим муслиманским подвизима, а све у складу са легендама о усташама које су слушали у својим кућама приликом одрастања и формирања.

Прве пјесме које су муслиманска дјеца учила у дјетињству у Сребреници, биле су пјесме о „усташким подвизима Јуре Францетића“, написао је један муслимански политичар из Сребренице. И успјели су родитељи. Направили су још горе типове од Францетића.

(Доктор Драган Ђокановић, 07. 10. 2026)

01/10/2026

У недељу су избори у Босни. Биће то приказ демократије на босански начин: ко купи више гласова, осваја изборе 😉 А како је 'демократија' заиста стигла у Босну, тачније како су изгледали први вишестраначки избори одржани у новембру 1990. године, сазнаћете у овој причи…

КАКО ЈЕ ДЕМОКРАТИЈА СТИГЛА У БОСНУ

Ускоро је стигло пролеће, а с њим и нова енергија. Дрвеће је почело да бехара, дани су постали дужи и топлији, сви смо постали ведрији. Али поред пролећа и чари које оно носи, у наш мали град је стигло још нешто, нешто за шта смо чули да постоји, али нисмо знали како изгледа: демократија.
У већим градовима то је било актуелно већ неко време, али у Братунцу нико за то није марио. Моји суграђани су одрасли у комунизму, навикли су да им неко 'са врха' одређује шта ће да раде и како да живе, и били су срећни. Смисао њихових живота се састојао из две речи: Не таласај!
Наравно, радознао какав јесам, одмах сам се укључио у расправу о демократији. Највише сам разговарао са Дероњом. Данима смо стајали испред Фонтане или седели у Хогару и 'бистрили' политику. Ишли смо тако далеко да смо помињали и Платона и друге грчке филозофе, који су уосталом и измислили демократију. Наши другари се нису превише упуштали у разговор, једино би Бато Бјелов с времена на време завртео главом и рекао:
– Босна и демократија? То никад није било, нити ће бити! – на шта би се сви гласно насмејали.
Ускоро смо отишли и даље, почели смо да причамо о оснивању странке. Сви су нас гледали у чуду, као двојицу Дон Кихота, који су одлучили да промене нешто што постоји већ педесет година, и што се, по њима, не може променити. Ја сам предлагао француски модел демократије, који јесте капиталистички, али са јаком свешћу о социјалној правди. Тврдио сам да би то био најбољи начин да са комунизма пређемо у демократско друштво и предложио да оснујемо 'социјалдемократску странку'. Дероња се сложио, али је додао да би, због лепоте Дрине, главни ослонац наше будуће политике требало да буде екологија и очување природе и предложио да оснујемо 'еколошку странку'. Дани су пролазили, ми смо причали, а наши суграђани су нас слушали и сумњичаво вртели главама. Једино је Бјелов упорно понављао:
– Људи, није за нас демократија!
Стигло је лето, школски распуст, и сезона купања. Цео град се преселио на Криву Дрину. Били смо млади и безбрижни, сви смо имали посао и паре, не много, али сасвим довољно да живимо пристојно. Били смо скромни, тако да нам много није ни требало. Дане смо проводили на плажи, а увече смо се окупљали у центру града, где смо препричавали анегдоте са плаже. Онда бисмо седели у башти хотела и уз пиво и музику уживали у чарима лета.
Једног дана је дошао Дероња и рекао да иде у Сарајево и предложио да идем с њим.
– Зашто? – упитао сам.
– Позвао ме Тодор Дутина, другар с факултета и песник, чуо си за њега?
– Наравно.
– Оснивају странку.
– Какву странку?
– Не знам, видећу кад дођем…
Ћутао сам пар тренутака, а онда му рекао да је ипак боље да иде сам, јер тамо никога не познајем и моје присуство не би ништа променило. Сложио се и отишао. Кад се вратио одмах ме нашао и испричао ми шта се десило. Странка је основана, зове се 'Српска демократска странка', а он је добио задатак да у Братунцу оснује њен огранак.
– Ти ћеш бити потпредседник – рекао је.
– Српска демократска странка? – био сам изненађен. – Али ми нисмо о томе причали…
Покушао је да ми објасни да се овде не ради само о демократији, већ о много важнијим стварима. Најпре ме подсетио да су Муслимани и Хрвати већ основали своје странке, а онда додао:
– Овде се ради о Србима као народу. Ми смо доживели две 'катаклизме' у овом веку. У оба рата смо победили, а на крају испали губитници. У Првом рату је изгинула трећина способних мушкараца, у Другом су Хрвати само у Јасеновцу побили седамсто хиљада Срба. Хоћеш да нам се то понови?
– Наравно да нећу…
Наставио је да прича о 'светлој' будућности, али после пар минута сам га прекинуо.
– Дероња – рекао сам – немам ништа против да оснујеш странку, али ја имам други проблем. Мени је постало досадно у Братунцу и поново бих негде да идем…
– Јеботе! – повикао је – па докле више? Човече, обишао си пола Европе, шта још хоћеш да видиш?
Ћутао сам, а он је одмахнуо руком и додао:
– Ма ти си неозбиљан човек! А ја сам будала што те слушам!
И заиста, ускоро је окупио неколико другара и основао странку. И тако смо, уместо демократије и екологије, о којима смо причали пар месеци раније, добили три 'националне' странке.
Прошло је лето, а онда је стигла јесен. А с њом и нешто што никад нисмо видели: Избори! У новинама и на телевизији данима се причало само о томе. Сви су поносно говорили како је демократија напокон стигла у нашу земљу и као папагаји понављали шта нас очекује: први вишестраначки избори у Босни и Херцеговини!
Била је недеља јутро, још сам спавао. Онда је дошао Дероња и пробудио ме.
– Слушај – рекао је – мораш са мном. Дошли су неки новинари из Италије, треба нам преводилац.
Покушао сам да му објасним да сам уморан, али он је био упоран и на крају сам пристао. Стигли смо у чаршију где сам се упознао са новинарима. Било је то двоје младих људи, Роберто и Софија, из Ла Стампе, једних од најпознатијих италијанских новина. Питао сам их зашто су поред Сарајева и толико других градова у Босни изабрали Братунац, а они су рекли да им је намера да виде како изгледају избори у мањим, 'руралним' срединама.
– Где ћемо? – питао сам их.
– Где ти кажеш – узвратио је Роберто – ти си домаћин.
– Мени је свеједно, ви реците…
– А где ви гласате? – упитала је Софија. – Можемо тамо?
– Наравно…
Било је то гласачко место број један, стари ресторан у центру града. Чим смо ушли, код њих је прорадио новинарски инстинкт и предложили су ми да некога питам за кога је гласао и зашто. Окренем се и видим Зуцу, шофера из Вихора. Био је свечано обучен, као да је кренуо на свадбу. Носио је сако, испеглане панталоне и црвену кравату.
– Ђе си, Зуца – кажем – шта има?
– Ево, добро је, како си ти? – узврати.
– Слушај – наставим – овде су неки новинари из Италије, па их занима свашта нешто. Ако није тајна, за кога си гласао?
– Ма каква тајна буразеру, нема ту тајне, ја сам гласо за Савез комуниста и за Југославију! Пусти ти ове националисте… Срби, Муслимани, ови-они, нема болан од њих хљеба, ја ти гарантујем! Ја сам рођен као Југословен и то ћу бити до гроба!
Онда су ми Софија и Роберто предложили да одемо у неко село да виде како тамо протичу избори. Отишли смо у Глогову, муслиманско село удаљено пет-шест километара од Братунца. Изборно место је било у школи. Ушли смо унутра, а тамо је, међу осталим народом, било и пар старијих жена у димијама. Софија се запрепастила.
– Шта је ово? – упитала је.
– Не разумем – одговорих.
– Па како су ове жене обучене, јесмо ми у Турској?
Насмејао сам се.
– Нисмо у Турској, драга моја, већ у Босни.
Једна жена је управо завршила гласање и кренула вани.
– Питај је – рекла је Софија – за кога је гласала.
– Чуј за кога? – узвратила је баба. – Па за Алију, нећу ваљда за тебе!
У Глоговој смо остали још неко време, а онда је Софија питала да ли можемо да одемо у неко српско село.
– Наравно – рекао сам – идемо у Побрђе.
Али тамо се десила иста ствар. Питали смо једног деду са шајкачом на глави за кога је гласао, а он је рекао:
– Чуј за кога. Па за Радована!
Софија и Роберто су се по ко зна који пут зачудили. Онда су ме питали да ли можемо да одемо у неко хрватско село, а ја сам им објаснио да у овом делу Босне нема Хрвата.
– Али има Цигана – додао сам.
– Стварно? – изненадили су се.
Отишли смо у Орлицу, село поред Дрине где су живели Цигани. На улазу у село нас је дочекало подоста деце различитог узраста, притрчали су ауту и почели да вичу:
– Чико, имаш ли жваку?
– Чико, имаш ли бомбону?
Паркирали смо испред једне мале, оронуле куће, испред које је седео омањи, црномањаст човек средњих година.
– Добар дан, комшија – рекао сам.
– Добар дан – узвратио је и сумњичаво нас погледао.
– Ја сам Жељко – представио сам се. – Како се зовеш?
– Зајко.
– Зајко – наставио сам – ја сам из Братунца, а ово су новинари из Италије. Данас су избори у Босни и дошли смо да видимо…
– Шта да видиш? – прекинуо ме је.
– Да видимо за кога ћеш гласати…
Зајко је одмахнуо руком и љутито узвикнуо:
– Нећу гласати ни за кога!
– Зашто?
– Слушај… Дошли прво Муслимани, обећавају свашта нешто, онда дошли Срби, и они обећавају, а кад сам тражио да ми плате, нема ништа! Све ти је то, комшија, лажов до лажова, кад ти ја кажем!
Софија и Роберто су се насмејали. Захвалили смо се Зајки на гостопримству, а онда се вратили у град. Ручали смо, а онда наставили да шетамо по чаршији и разговарамо са људима. Ускоро је стигло вече и почели су да стижу резултати. Најпре смо отишли у Српску демократску странку, где нас је сачекао Дероња. Иако је до проглашења коначних резултата остало још доста времена у просторијама странке је владало слављеничко расположење, сви су били убеђени да су Срби победили. Дероња је изнео флашу ракије, насуо нам по чашу и наздравио. Онда нам је дуго причао о 'славној и страшној' српској историји, а Софија и Роберто су радознало слушали.
– Реци им – узвикнуо је у једном тренутку – да је Студеница старија од Нотр Дама у Паризу! И да је Бели анђео из Милешеве најлепша фреска у историји средњевековног сликарства! Реци им и ово: Настала је у 13. веку, много пре Леонардове Тајне вечере!
Дероња је био елоквентан и умео је лепо да прича, али смо му објаснили да морамо да идемо, јер хоћемо да обиђемо и седишта других странака. Отишли смо у Савез комуниста, који је био у истој згради. Сачекало нас је пар функционера, али нису били расположени за разговор, јер им је било јасно да су доживели убедљив пораз. Само је Мићо, тадашњи 'секретар комитета', пристао да каже пар речи.
– Катастрофа… Ово ни у најгорем сну нисмо очекивали! – рекао је и одмахнуо руком. – Ми смо педесет година градили ову земљу, а сад неки мангупи хоће да је растуре. Сетиће се људи нас једног дана, али биће касно!
Следеће одредиште је била Странка демократске акције, како се звала странка која је окупљала Муслимане. Тамо нас је сачекао Егбер, председник странке. Италијанима сам скренуо пажњу да буду пажљиви са питањима, јер је Егберова супруга Српкиња.
– Како? – зачудили су се.
– Лепо – узвратио сам. – У Босни има много мешовитих бракова…
– Али ако му је жена Српкиња – рекао је збуњени Роберто – зашто је прихватио да буде председник муслиманске странке?
– Босна је чудна земља, пуна парадокса – одговорио сам пола у шали, пола озбиљно.
Просторија је била пуна људи, сви су већ били попили, галамили су, смејали се, укратко – славили су победу! Били су убеђени да је њихова странка победила. И док смо чекали да се атмосфера смири како бисмо могли с неким да поразговарамо, пришао нам је Дамир, Егберов син.
– Ђе си Жељко – рекао је – шта има?
– Ево, ту сам – узвратих. – А ово су новинари из Италије – додах и показах на Софију и Роберта. Објаснио сам му да пратимо изборе у Братунцу, већ смо били у српској странци и код комуниста, и сад смо свратили код њих.
– Добро је – наставио је Дамир. – Резултати су одлични, очекујемо сигурну побједу!
– Али то ми је рекао и Дероња, и они тврде да су победили. Имам утисак да ће трка бити неизвесна – рекох и насмејах се.
- Шта ће бити неизвјесно? – зачух нечији глас иза себе. Окренем се и препознам човека: Шаћир, ситни општински чиновник и новопечени политичар.
– Па ови избори – кажем.
– Који болан избори? – настави Шаћир. – Реци ти овим твојим Италијанима да овдје нема избора, Босна је била муслиманска земља и тако ће увјек да буде. Је л' тако Шабане? – окрену се ка човеку поред себе.
– Тако је, Шаћирага! – узврати овај, а онда се оба насмејаше тако гласно да су се Роберто и Софија у чуду погледали, као да су хтели да кажу:
– Ови људи дефинитивно нису нормални!
Брзо смо схватили да је ситуација отишла ван контроле и да би даљи боравак код пијаних братуначких 'политичара' био губљене времена. Одлучили смо да одемо у хотел. Сели смо, наручили пиће и почели да сабирамо утиске. Софија и Роберто су били уморни, али и срећни. За њих је ово био непоновљив доживљај. Рекли су ми да ни у најлуђим сновима нису могли да замисле да Босна изгледа овако. Дивља и питома у исто време.
– Људи су добродушни и гостољубиви, то се може осетити на сваком кораку – рекао је Роберто – али имам утисак да су и наивни. А понекад и превише поносни. Да ли грешим?
– Не грешиш – одговорио сам.
– Колико сам разумела – додала је Софија – ово заправо и нису били избори, већ попис становништва, по националној или верској основи. Да ли сам у праву?
– У праву си – узвратио сам и слегао раменима у знак одобравања.
Ето тако је, тог новембарског дана, демократија стигла у Босну.

(Из књиге: Исповест једног мангупа)

29/09/2026

ЊИХОВЕ ЖРТВЕ СУ ПО БРОЈНИМ СРПСКИМ ГРОБЉИМА ОКО СРЕБРЕНИЦЕ

Од Ђурђевдана, 6. маја 1992. године, и напада на Гниону и Бљечеву па до напада на Кравицу (7. јануара 1993), Скелане (16. јануара 1993) и Ванџиће, 8. фебруара 1993. године - на Србе и њихова села насртали су бројни Муслимани из Сребренице и околине. Убијали су, клали, палили живе људе у њиховим кућама, силовали жене. Ово су имена и презимена мањег броја нападача, оних које су мјештани препознавали, али и оних које су касније наводили ратни заробљеници из муслиманских јединица:

Бљечева: Хасиб Ибрахимовић, Фузо Џелић, Мехо Ћосић, Исмет Јашаревић, Шаћир Мемишевић, Ибран Муратовић..
Гниона: Насер Орић, Рифат Коровић, Ибро Мујкановић, Ибро Османовић, Бехадин Мујкановић...
Метаљка: Ферид Хоџић, Бесир Аљукић, Ејуб Дедић, Неџад Дедић, Нијаз Дедић, Кемал Дедић, Хамдија Дервишевић, Самир Дервишевић, Хусеин Хусеиновић, Мирсад Хајдаревић, Заим Селиновић, Едо Селиновић, Џемаил Сулејмановић, Алија Сулејмановић, Емин Сулејмановић, Мевлудин Бећировић, Салих Бећировић, Асим Бајрић, Шемсудин Бајрић, Авдо Бајрић, Ћазим Велић, Хасиб Челебић, Хамдија Челебић...
Рупово Брдо: Напад су предводили Зулфо Турсуновић, Ибрахим Адемовић, Мујо Бектић, Бећир Меканић и Фадил Турковић.
Ратковићи: Мехмед Алић, Осман Зукић, Решид Халиловић
Лозница: Алија Ибрић, Бесим Салиховић, Хидан Салиховић, Решид Синановић, Садик Зукић, Хајрудин Бегзадић, Рамиз Каменица, Муниб Каменица, Есма Киверић, Хајрудин Малагић, Мидхат Салиховић, Адил Салиховић, Едхем Салиховић, Фикрет Салиховић, Муриз Синановић, Рифет Салиховић, Едхем Салиховић, Мулија Зукић, Рифет Даутбашић, Хасан Даутбашић, Мирсад Малагић, Мујо Малагић, Сенад Синановић, Сафет Омеровић и други...
Брежани: Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Хакија Мехољић, Акиф Устић, Хусо Халиловић, Решад Халиловић, Кадир Алић, Осман Зукић, Акиф Јатић, Вехбија Јахић и други
Загони: Муриз Муратовић, Мехо Орић, Мујчин Муратовић, Шпицо Муратовић, Зулфо Турсуновић, Рамо Бабајић, Ејуб Голић, Ибрахим Манџић, Шаћир Мемишевић, Зејнеба Муратовић...
Залазје: Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Акиф Устић, Хакија Мехољић, Хајрудин Бешић, Азем, Незир и Хајрудин Бегић, Амир Мехмедовић...
Магашићи: Мехо Османовић, Шабан Османовић, Камил Хасановић, Сенахид Авдић, Рамо Бабајић, Хајрудин Османовић, Неџиб Османовић, Мехидин Смајловић...
Јежештица: Енвер Алиспахић, Хамдија Алиспахић, Садик Адемовић, Бекто Каменица, Џемаил Каменица, Авдо Каменица, Рамиз Каменица, Муниб Каменица, Кемал Кемо Мехмедовић, Хусо Зукић, Мустафа Зукић, Ибрахим Манџић, Хусо Ђукић...
Подравање: Хасан Хиркић, Шабан Делић, Осман Мемић, Сабрија Ајсић, Хамед Хасановић, Ибрахим Адемовић, Махо Хиркић, Осман Адемовић, Сабит Ајсић, Рамиз Делић, Алија Хиркић, Ибро Делић, Адем Палић, Кемал Кемо Мехмедовић, Медо Бегић... Напад водили Насер Орић и Зулфо Турсуновић
"Браћан": Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Бећир Меканић, Ибрахим Адемовић, Мујо Бектић, Сафет Миш Омеровић, Џемо Муратовић, Мухидин Османовић, Един Авдић, Хасан Хасановић, Смаил Омеровић, Мевлудин Омеровић, Мевлудин Сулејмановић, Јусуф Сулејмановић, Шефкет Сулејмановић, Хајро Екмић, Мидхат Екмић, Џевад Екмић, Рамиз Екмић, Мевлудим Малмић, Рамиз Алзић, Ибрахим Салчиновић, Мурат Салчиновић, Сулејман Суљић...
Факовићи: Акиф Устић, Есма Киверић, Насир Махмутовић, Ибрахим Мукић...
Бољевићи: Насир Махмутовић, Ибрахим Мујкић, Харис Риђић...
Бјеловац: Алија Ибрић, Хидан Салиховић, Бесим Салиховић, Решид Синановић, Садик Зукић, Харис Ахметовић, Хајрудин Бегзадић, Џемаил Каменица, Рамиз Каменица, Муниб Каменица, Есма Киверић, Хајрудин Малагић, Мидхат Салиховић, Адил Салиховић, Едхем Салиховић, Фикрет Салиховић, Муриз Синановић, Рифет Салиховић, Едхем Салиховић, Мулија Зукић...
Кравица: Насер Орић, Зулфо Турсуновић, Ферид Хоџић, Бећир Меканић, Бајро Османовић, Неџад Бектић, Хакија Мехољић, Веиз Шабић, Незир Зебрић, Шефик Ахметовић, Мустафа Голић, Есма Киверић, Мирсад Сулејмановић, Мухамед Цикарић, Шемсудин Салиховић, Сулејман Мујчиновић, Јунуз Мехић, Ејуб Голић, Фикрет Мустафић, Мурат Авдић, Мухамед Јахић, Мурат Дурић, Муниб Бећировић, Фадил Шахбаз, Шаман Муминовић, Мушан Османовић, Заим Мехић, Мехо Алић, Абид Орловић...
Шиљковићи: Насер Орић, Сакиб Трсић, Ибро Дедић, Нусрет Сулејмановић, Мирсад Смајловић...
Скелани: Насер Орић, Ибро Дедић, Нусрет Сулејмановић, Сакиб Трсић, Мирсад Смајловић...
Ванџићи: Ферид Хоџић, Шабанија Хакић, Рамиз Мехмедовић, Ибро Сулејмановић, Шахбаз Бећировић, Сафет Бећировић, Мехмедалија Бећировић, Бећир Меканић, Ибро Аљукић...

Ако има погрешно написаних имена и презимена, а читаоци препознају - молим да у коментарима то наведу. Хвала унапријед!

(Доктор Драган Ђокановић, 29. 09. 2026)

28/09/2026

Dragi prijatelji, u ovom momentu moj poslednji tekst od prekjucer je do sada imao 101.000 (103.300 dok napisah) pregleda, te iz postovanja prema vama, nastavljam pisati.
Nakon prvih poslijeratnih izbora 1996-te, protiv kojih sam se jedini kao poslanik borio u još uvijek Skupštini Republike BiH, smatrajuci da je raspisivanje izbora "uvodjenje na mala vrata referenduma" o legalizaciji Alijine dejtonske veleizdajnicke kapitulacije, poslušni pijuni su izglasali raspisivanje izbora, koji su i odrzani.
Nakon moje "kapitulacije", povukao sam se u sebe i duboko razmišljao "šta dalje"? Lokalni izbori za opstinu Srebrenica nisu odrzani. Nakon vise od godinu dana, raspisani su izbori samo za Srebrenicu, naravno u reziji OSCE-a i ambasadora Beriija.
U Sarajevu je u SDA Alija napravio "široku" koaliciju za izbore.
Mene ti lokalni izbori za Srebrenicu nisu ni zanimali. Izgubio sve. Za tolike žrtve, od brata pa nadalje, neznam nista. Nije mi ni do cega.
Mimo toga, bivsi poslanik Skupstine RBiH, predsjednik opstinske "vlade" da ide na izbore za odbornika u Srpskoj Srebrenici, ipak je bila za mene degradacija.
Jedan dan me nazva jedan prijatelj iz Srebrenice i poce moliti da uzmem i ja ucesce kao "nezavisni kandidat" u poslijeratnoj Srebrenici.
"Mi cemo odraditi sve, prikupiti potpise, a tvoje je samo da pristaneš", rece mi moj drug.
Nevoljno, ali iz nekog postovanja prema mom narodu, pristao sam, odnio papire u OSCE, obezbijedio vizu i dobio od OSCE-a neku finansijsku podrsku kao nezavisni kandidat.
Uradio sam neke plakate, polijepio, ali nisam na terenu vodio nikakve kampanje. Ponovo napominjem, tog momenta sam jos uvijek za srebrenicku ratnu mafiju bio "hodajuci strah" od kojeg su bjezali, a u mom prezivjelom narodu sam imao reputaciju kao prije rata.
Iskreno, kad sam uzeo ućešće, imao sam još dodatnih motiva:
- da se kao sam, bez liste, nezavisan u borbi "Davida protiv Golijata" izvagam.
- iskreno, u dubini duše, bilo mi je stalo da ta Alijina koalicija izgubi, jer bi pobjeda bila jedna vrsta negiranja genocida.
Na dan izbora izasao sam, glasao za sebe, i vratio se u stan, čekajuci koliko ce mi glssova ukrasti biracki odbori, a koliko ce mi prepustiti.
U to vrijeme imao sad dobre kontakte sa pokojnim Vladimirom Srebrovim, koji je bio ukljucen u mnoge strane nevladine organizacije. Čak šta više, imao je i otvoreni pristup u Centru za brojanje glasova koji je bio u Lukavici.
Nakon nekoliko dana zove me Srebrov: "Ibrane, bio sam u Lukavici u Centru. Imam rezultate. Dobio si preko 3.600 glasova sam. Sretnem se sa Silajdzicem, te mu kazem - jeba vas Ibran domacinski, porazi vam kompletnu koaliciju. Ali Ibrane, stavio si OSCE u jednu nezavidnu poziciju. Morali su od tebe uzeti 2.800 glasova i prebaciti koaliciji, jer bi izgubili izbore. Tebi su dodijelili samo 800 glasova".
Zaista, kad su izasli konacni rezultati, takva je cifra i predstavljena. I posed "samo" 800 glasova, taj broj je za sobom vukao tri odbornika, a ja sam bio sam.
U realnim rezultatima, i pored krađe birackih odbora, 3.600 glasove je za sobom vuklo oko 12-13 odbornika.
Nakon duzeg vremena, pristupilo se inplementaciji i konstituirajucoj skupstini.
SDA sa koalicijom je svim "izabranim" kupila odijela, kosulje i kravate ne izostavljajuci ni mene.
Valjda da Srbima u Srebrenici pokazu kako su oni "bijeda", a njihova ekipa se rasipa u "dibi i kadifi".
Neko "sinjgavo" odijelo sam odnio u Šižje i poklonio Orić Ibri da ima covjek sta obući.
Kada sam obavijesten o putu za Srebrenicu I nacinu odlaska, krenuo sam prema autobusu. Pored autobusa su me cekali svi novi odbornici koje je na put u Srebrenicu predvodio Genjac. Bili su svi u odijelima i košuljama pepeljlaste boje, a jedino ja u patikama, farmericama i farmer-kosulji. Poceo sam se smijati, jer sam imao osjecaj kao da sam se nasao u "grupi deputata u Sjevernoj Koreji".
Staviše mi, uz dozu postovanja, primjedbu zasto i ja nisam obukao odijelo, a ja njima odgovorih da mi nismo isti tabor, te im dodadoh: "E moji prijatelji, pa gdje ste vi vidjeli da gospodin kad krene u štalu i svinjac oblaci odijelo i kravatu. Gospodin u stalu i svinjac ide u radnom odijelu i cizmama".
Doduse, kakvog je kvaliteta bilo odijelo, ja ga nebih obukao ni kad u šumu idem sjeći drva.
Elem neise, da nas ne gnjavim nasiroko, puno je sire u mojoj knjizi koja ce aBd izaci bar do proljeca, necu vam pisati detalje o putu, o mom vezanju kravata nevjestim za tu radoti itd.
Konstituirajucom sjednicom je direktno predsjedavao ambasador Beri.
Usli smo u salu hotela "Domavia".
Beri je otvorio sjednicu, procitao samo dnevni red, imena "dogovorenih lica" za "vlast u štali", naredio da se glasa i da nema nikakve diskusije.
Za predsjednika SO Srebrenica je procitao ime Nesiba Mandzića, covjeka koji se sa Ibrom Nuhanovicem i jos jednom zenom iz Srebrenice bez bilo kakvog legaliteta i legitimiteta obreo u Bratuncu na "razgovorima" sa Mladicem i Karemansom, potpisao dokument po kojem je evakuacija iz Potocara izvrsena uz postivanje svih propisanih konvencija, sjeo u transporter UN, obreo se u Zagrebu, vratio se u Sarajevo, dobio stan i posao u EPBiH, a nakon toga i "nagradu" predsjednika SO Srpske Srebrenice, a "jadni" Ibran Mustafic, jedini koji je imao poslanicki legalitet, politicki legitimitet, koji je po ropstvima izdrzao sto nebi ni konj, koji je prvooptuzeni po dva osnova, čl. 142-kolovođa oruzane pobune i čl. 124 ratni zlocin po KZ SFRJ, kriv je sto je, kako SDA botovi kazu "jedini" ziv (notorna laž) i sto nije molio da ga ubiju i dokrajče, a helikopter-efendija Orić i helikopter-bojovnik Mandza su gUzije sto su utekli i sa distance posmatrali dogovoreni genocid.
Kad je Beri od odbornika zatrazio da se glasaju predlozena imena glasaju bez bilo kakve diskusije, ja sam se javio za diskisiju i krenuo prema govornici, a nakon upozorenja Berija da nema diskusije, skocili su njegovi psi cuvari i zaustavli me na pola sale.
Ja sam nastavio po svome: "Gospodine Beri, mogu ja govoriti i sa sredine sale, imam ja dobar glas. Gospodine Beri, skupstina ili parlament potiču od latinske rijeci 'parlare', sto znaci pricati, govoriti, a ja sam danas dosao u 'ćuraonicu'.
Ove "demokratije" nije bilo ni u Juznoafrickoj Republici za vrijeme apartheida".
Iskreno, od "sjevernokokorejaca" u odijelima jedino je negodovao rahmetli Zulfo Tursunovic.
Poslije mog "poraza" i SDA debakla, poslije uvjerenja da me se nemoze nicim kupiti, uslijedio je novi prijekat prema Ibranu Mustaficu.
Ponovo pokusati ubiti, ali kako je pokusaj propao, uslijedio je novi projekat: zatvotiti mu sve ventile, dotjerati ga na prosjacki štap, napadati i zlostavljati fizicki, na minderima usvojiti plan za njegovo oblajavanje i širenje laži o njemu, od bandita, zlocinca, pljackasa, siledzije, pobjegulje praviti gUziju, heroja (genocida), legendu, pustiti da otima na sve nacine, a kupovati narod svim sredstvima. Tako smo dosli u situaciju da je autentična i istinita recenica jedne seoske beštije u Ilijašu nakon sto je primila sredstva iz nekoliko uzvora, kada je rekla za ubijenog muža: "Da sam ga na pijacu odvela, nebih ga skuplje prodala".
Ko god dao glas za SDA bAlijandere i njihove SilajdzićevskoKomšićevske satrape, neka ga stigne svaka suza istinskih bosanskih majki i poslednji smrtni bol i hropac svake nevine zrtve.
Majmunovicu, ne jebi svasta, ta fela se mora skrasiti na nekom Drakulicu.
Slijede prejaki nastavci...

27/09/2026

ЗАШТО И "КАМИКАЗЕ", ПОПУТ ПАПАГАЈА, ПОНАВЉАЈУ РИЈЕЧ “ГЕНОЦИД”?

Након што је Војска Републике Српске мирно превезла око 25.000 муслиманских цивила из Поточара у свега 60-ак километара удаљени Кладањ, морала се окренути према припадницима 28. дивизије који су одбили предају и ноћу, почетком 12. јула 1995. године, кренули према Тузли, представљајући реалну опасност за српске војнике, становништво и територију околних српских општина.

У рејону Каменице и Каменичког брда, у периоду од 12. до 13. јула, Војска Републике Српске, користећи артиљерију и пјешадијско наоружање, успјела је да подијели колону припадника 28. дивизије на два дијела. 13. јула су вођене спорадичне борбе, али је Војска Републике Српске, оклопним возилима и живом силом, блокирала асфалтни пут Братунац - Коњевић Поље - Милићи и у потпуности контролисала ту путну комуникацију.

Први и већи дио муслиманске колоне који је практично без борбе успио да пређе наведену цесту, реорганизовао се 14. јула на планини Удрч. Иако су ту вођене борбе против јединица Војске Републике Српске које су покушавале да их опколе, ове најјаче снаге 28. дивизије успјеле су да то спријече. Одбиле су нападе и, иако под сталном артиљеријском паљбом, наставиле кретање ка сјеверу према Зворнику.
Између четири и пет сату ујутру 15. јула, под окриљем ноћи и ране зоре, успјеле су без већих инцидената да пређу асфалтни пут на Црном Врху, који је био под контролом Војске Републике Српске. Након преласка Црног Врха, муслиманске јединице су кренуле ка Крижевачким њивама. Ту су се, током дана, поново окупиле и збиле своје редове. Одавде су кренуле у фронтални пробој линија одбране Војске Републике Српске у Баљковици...

Није ми јасно зашто су ове "камиказе", управо их је тако назвао Винко Пандуревић, командант Зворничке бригаде, која је у бици код Баљковице осјетила ту борбену способност удружених муслиманских јединица 28. дивизије, прихватиле да учествују у сценарију "геноцида" и да, попут папагаја, понављају ту ријеч, а били свједоци погибија својих сабораца у жестоком ратном окршају, можда и једном од најжешћих у рату од 1992. до 1995, практично борбама прса у прса код Баљковице?

(Доктор Драган Ђокановић, 26. 09. 2026)

27/09/2026

Kada sam sa svojih nekoliko prijatelja i zrtava davne 1998. uspio definitivno "izdaju Srebrenice" vratiti u fokus interesovanja, podici narod i izvesti i "na ulice", jednu večer sam sam lezao u stanu u Sarajevu. Najednom je neko pokucao na vrata. Ustao sam i ne otvarajuci vrata upitao ko kuca?.
Dvije majke iz Srebrenice, moja istinska podrška, javile su se ispred ulaznih vrata. "Mi smo Ibrane, otvori", uslijedio je odgovor.
Otvorio sam, a one su usle jako usplahirene.
Necu ih citirati i originalno prepricavati njihovu pricu, zbog njih, zbog osobe koja je njima javila sta mi se sprema. Samo cu reci ono najvaznije: "U jednom stanu u Tuzli Orić i jedan njegova bitanga su dogovorili tu vecer novi, valjda i poslednji atentat na mene".
Posumnjao sam u vjerodostojnost, ali kad su rekle ko je u Sarajevu izvrsilac i kad su mi se poslozile sve kockice, vise nije bilo dileme". Atentat je iz Sarajeva išao iz vrha, od strane bAlije Izetbegovica preko jezgra srebrenicke ratne mafije do cuvenog sarajevskog kriminalca.
"Ti moraš pod hitno bjezati", rece mi prava srebrenicka majka koja je od citave porodice imala samo unuku.
Pod hitno sam nazvao mog Gaibiju, koji se obreo odmah, nabacao nesto stvari u kofercic, uzeo dokumente i krenuo "na put u neizvjesnost". Kako je bio najavljen veliki skup zrtava genocida u Tuzli, morao sam obezbijediti autobuse i Muji Murathodzicu, direktoru "Srebrenicaekspresa" sa sjedistem u Tuzli dati za gorivo iz svog dzepa avansa i pretposlednju marku sto sam u dzepu imao. Kako sad u bijeli svijet.?
Za 10 minuta smo Gaibija, ja i dvije majke krenuli prema Vogošći. Moja draga srebrenicka majka - sestra je pitala da li imam para? Zamolio sam je da mi da 1.000 maraka. Otisla je odmah i donijela 2.000. "Malo je hiljada, moras imati vise", samo je rekla. U autu, u suzama smo se rastali, a ja sam sa Gaibijom renoom 4 krenuo preko tada jako rizicne teritorije oko Mkronjic Grada za Bihac, a vec ranim jutrom sam bio u busu za Njemacku, a nakon toga u Holandiji.
Dok sam bio vani, misleci da je moj bijeg neminovnost za spas glave, grupa istinskih majki, antiMunira, odrzala je sastanak sa bAlijom u predsjednistvu gdje su bile decidne prema njemu: "Ibranov zivot je ovdje u tvojim rukama. Ibran se mora vratiti uz tvoje garancije, a bude li mu se ista desilo, "gorece i ova zgrada predsjednistva". Nazvale su me i rekle da moram se vratiti i da me cekaju.
Nakon mog povratka i mog mucnog sastanka sa Alijom, bunta u Sarajevu i na prostoru cijelog TK (nisu tada Naseri, Mandze, Zildze meni i mom narodu ni nosom mogli primirisati), ponovo su me zvali iz predsjednistva i molili da se trebam ponovo sastati, ali da je bAlija strasno zauzet i da bih se trebao sastati u kancelarijama SDA sa tadasnjim bAlijinim najlojalnijim potrckom Genjcom.
Pristao sam, znajuci sta je poenta svega.
Dosao sam, a Genjac je kasnio.
Znao sam da je u trci na relaciji SDA-Predsjednistvo i da su u toku konsultacije. Napokon je stigao "bez duse".
Nakon mog monolaga sa Genjcom, koji je trajao tri sata, o izdaji, "nestalim", o genocidu, o svim desavanjima, ubistvima, atentatima, pljacki, svim uvodnim radnjama na pripremi genocida, uslijedio je Genjcev odgovor: "Sa medicinske strane, kao ljekar ti kazem, tvoje rane i sve sto si prezivio je nemoguće prezivjeti. Ti si samo bozijom voljom ziv. Mi imamo za tebe jedan konkretan prijedlog. Mi imamo jedan tajni fond za pomoc nasim ljudima. Spremni smo ti dati u gotovini jednu veliku svotu, ali ti pored toga savjetujemo da napravis jedan privredni program cime zelis da se bavis i mi cemo ti pored gotovine obezbijediti najpovoljniji kredit u nasoj banci".
"Pa Halide, mi preko 3 sata pricamo o nestalim, o ubijenim, o genocidu, izdaji i svemu drugom, a vi meni nudite pare. Allahimanet Halide".
Uzeo sam svoju torbu, prebacio preko ramena i izasao iz kancelarije. Halid je ostao kao zakopan. Zavukao sam ruku u svoj dzep. U dzepu sam imao oko 20 maraka. Krenuo sam ka Titovoj i idući razmišljao: "Ja cu imati jedan veliki problem. Moj problem je to sto bi velika vecina mojih Podrinjaca, da se nasla u mojoj poziciji, umjesto sto bi prebacila torbu polupraznog dzepa i demonstrativno rekla Allahimatet, pognula kicmu do zemlje i pitala milostivo - koliko bi mi mogli dati u gotovini, a koliko u kreditu?".
Otisao i tako ponosno popio kafu, kiseku, slasno zapalio cigaru i "razbio" mojih 20 maraka. Zaista sam osjecao ponos i srecu.
Cvrsto sam odlucio:
"Protiv vas veleizdajnika, bandita, zlotvora svake vrste cu se boriti cijeli zivot. Zrtvovacu ga, jer ste vi najveca propast koja moze jedan narod i jednu drzavu zadesiti ".
Sitne i placene duše, licemjeri, podguzne muhe, koji samo znate nekom majku psovati i "govna" iz usta nevaditi, evo vam odgovora od "placenika", "izdajnika", koji je od Allaha dz.š. "osuđen" da doceka svoj cilj.
SDA će nestati. bAlija, bAkir, bNaseri, bBagra će biti najveca sramota ovog naroda kojim će istorija suditi, a Ibran će opstati i časno ovaj zivot prozivjeti.
ABd vas pocetak teske bolesti koja vodi ka ubrzanom smrcu je za sedam dana, a Ibran Mustafic ce se i dalje suditi u sudskom sporu koji traje 21 godinu, kako sa vama, tako i sa SDP-ovim govnetom od ministra koji vise NEĆE biti, kako bi ostvario samo moje zakonsko pravo koje mi pripada. Ni manje ni više, pa makar se sve zavrsilo u Strasbourgu.
A za šefa srebrenicke ratne i poratne mafije i njegove ubice pripremam posebno iznenađenje pred Tuzilastvom i S(m)udom BiH.
'Vuk na svoju ovcu ima pravo
Ko tiranin na slaba covjeka,
Al' SDA kanibalizmu stati nogom za vrat,
Ibrina je časnost neizmjerna".
Kupujte bandu, ubijenu djecu, ubijene sinove, dolmite mafijaske tajkune, neka i oni vas dolme, ali znajte jedno:
Domovina, Ibranov brat, Ibranova familija, ibranovi prijatelji i narod koji je ostao podignute glave, Ibranove patnje, za Ibrana nemaju cijenu, javno vam Majmunovićevsku mamicu jebem.
Sto rekli Huti - ko ste vi u mom zivotu da upravljate mojim zivotom.

Address

Glavna Bb
Srebrenica
75430

Telephone

+38138756471122

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when Most Srebrenica posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Shortcuts

Share

Category