Most Srebrenica

18/06/2026

18/06/2026

"ЈА ЈЕСАМ МУСЛИМАН, АЛИ ИМАМ СРПСКЕ КОРЕНЕ КОЈЕ НЕ МОГУ И НЕЋУ ДА НЕГИРАМ.“

Историчар и публициста Салих Селимовић рекао је да он јесте муслиман, али да има српске коријене које не може и неће да негира.

– Кроз све што сам до сада написао, кроз књиге, публицистичке радове, научне, провлачи се моја тежња, моја жеља, да се широј публици презентује истина о поријеклу наших муслимана – истакао је Селимовић.

Он је додао да посебно наглашава – наших муслимана, не неких других, туђих, него наших муслимана.

– Често хоће да буде да су то турски муслимани, арапски муслимани, што није тачно. Нису то ни турски ни арапски муслимани, него – српски муслимани, и то у највећем броју. Дакле, највећи проценат наших муслимана је српског порекла и православне провенијенције! Не спорни нико да има и муслимана туског порекла, али, врло мало – нагласио је Селимовић.

Он је за видео продукцију портала „Искра“ рекао да се питање процеса исламизације на овим просторима сувише политизује.

– Настоји се да се муслимани одвоје од своје матице, од својих коријена, негирајући своје етничко порекло, да би се на тај начин отворио простор да се конституишу нове нације на овом простору. То је огромна штета, то је, да будем груб, глупо, јер, све подјеле кад-тад доводе до сукоба, неспоразума, непотребних ратних сукоба, страдања, а на задовољство наших заједничких непријатеља. То је трагедија мојих муслимана. Ја јесам муслиман, али, имам српске коријене које не могу и нећу да негирам – нагласио је Селимовић.

Он је рекао да старији знају истину, те да је приликом својих теренских истраживања у Полимљу, Бихору, по Сјеничко-пештерској висоравни дошао до закључка да су старији људи поштенији, причају отворено, искрено, не крију ништа, док је млађи свијет толико индоктриниран и заведен неком европском идејом о националној припадности балканских народа, као да нико не зна своје коријене.

Он је оцијенио да је млађи свијет незаинтересован, али да неће одустајати и да се треба борити и презентовати им све ово о чему говори да знају ко су, шта су и одакле су.

18/06/2026

ФОЧА 1941. ГОДИНЕ, ЗЛОЧИН УСТАША И ОСВЕТА СРБА

Злочини у Фочи, током љета 1941. године, изазвали су масовни збјег српског становништва у околне шуме и планинске предјеле (попут Зеленгоре и Маглића), што је директно утицало на брзо самоорганизовање и подизање устанка у овом крају. Ови рани догађаји покренули су суров спирални круг насиља и међуетничких одмазди који су обиљежили цијели ток Другог свјетског рата на подручју Горњег Подриња.

О чему се ради?

Након слома Краљевине Југославије у априлу 1941. године, Фоча улази у састав НДХ, чиме започиње системски прогон, пљачка и масовна убиства локалног српског становништва. Одмах по преузимању контроле у прољеће и љето 1941. године, усташки органи почели су са провођењем расних закона и декрета усмјерених против Срба. Први на удару нашли су се интелектуалци, свештеници Српске православне цркве, трговци и угледни домаћини како би се спријечио сваки вид организованог отпора. Први на удару нашли су се интелектуалци, свештеници Српске православне цркве, трговци и угледни домаћини како би се спријечио сваки вид организованог отпора. Стотине српских цивила из Фоче и околних села брутално су убијене. Честа пракса била је ликвидација жртава на мостовима или обалама ријеке Дрине, у коју су бацана тијела убијених Срба. Поред физичког истребљења, усташке снаге су систематски пљачкале српску имовину, палиле куће и скрнавиле црквене објекте.

"Сами мјештани, који су у великој већини муслимани, организовали су усташки логор. Први усташки логорник у Фочи био је Алија Гогалија, лађар. Међутим главни усташки вођа у Фочи у самом почетку био је Хајровић, старјешина среског суда у Фочи. Од других усташа наводим још и ова лица: Мујагу Кукавицу кафеџију, Лојо шустер, браћу Хатибовић трговце, Мухамеда Авдагића трговца...", једно је од свједочења.

Главни организатор усташке власти био је Реџеп Хајровић, адвокат. Хасан Татарагић, правник, ставио се у службу усташког режима, Хуснија Ченгић, Едхем Ханџић...

Када су четници, јединице Павла Ђуришића, Петра Баћовића, Доброслава Јевђевића и Јездимира Дангића заузели Фочу почетком децембра 1941. године, кренуле се масовне освете. Убијено је око 2.000 муслимана јер су их припадници четничких одреда и њихови команданти сматрали колективно одговорним за претходни терор усташког режима над Србима.

(Доктор Драган Ђокановић, 18. 06. 2026)

17/06/2026

У ПОДРИИЊУ "МУСЛИМАНИ НУДЕ ОРУЖЈЕ У ЗАМЈЕНУ ЗА ДОБАР ПОСТУПАК"

„Усташе су почетком августа 1941. године блокирале Дрињачу и околна села (Зелиње, Ђевање). Похватане мушкарце, жене и децу затворили су у задружни дом. Мучења су трајала данима. Извештаји и каснији записници сведоче да су усташе у самом дому клале људе и пуниле бурад српском крвљу. Преко 100 Срба је тада зверски убијено, одсјечене су им главе, а тијела су бацана у Дрину или закопавана у масовне гробнице које је касније потопило Зворничко језеро.”

„У појединим селима, поред Црне легије и локална муслиманска милиција је имала задатак да пронађе свако живо српско биће, да га убије, спали или баци у Дрину.”

Мјештани са српске стране Дрине (из Мачве и Подриња) оставили су записе о ужасима које су гледали са обале. Описивали су како Дрина носи повезане групе људи – често мајке са завезаном дјецом у наручју – који су живи или полуживи бацани са стијена у ријеку у Бајиној Башти, Вишеграду и Зворнику.

Страдање Срба у Подрињу 1941. године представља почетак систематског геноцида који је спроводила Независна Држава Хрватска (НДХ) над српским становништвом на овом простору. Након окупације Краљевине Југославије у априлу 1941. године, Подриње је постало гранична зона НДХ према окупираној Србији. Због свог стратешког положаја и већинског српског становништва, ова регија је била изложена раним и масовним усташким злочинима чији је циљ био потпуно етничко чишћење појаса уз ријеку Дрину.

Масовни прогони и ликвидације цивила у Подрињу почели су већ у касно прољеће и љето 1941. године.Покољ у Дрињачи (август 1941): Један од најстрашнијих раних злочина у средњем Подрињу догодио се у Дрињачи код Зворника. Усташке снаге су, уз помоћ локалних сарадника, у задружном дому и околним локацијама масовно поклале и убиле стотине српских цивила из Дрињаче, Зелиња и сусједних села. Многе жртве су бачене директно у Дрину.

Током љета 1941. године, масовна хапшења и убиства виђенијих Срба, свештеника, учитеља и сељака спроведена су на подручју Сребренице, Братунца, Клотијевца, Скелана и Факовића.

Одмах по успостављању усташке власти, у Зворнику и Вишеграду су ухапшени и ликвидирани бројни српски домаћини. Репресија је била усмјерена на потпуно затирање националне елите, православних свештеника и уништавање цркава.

Злочини у Подрињу током 1941. године одликовали су се изузетном свирепошћу. Осим директних клања на кућним праговима и у импровизованим логорима (попут школа и задружних домова), жртве су бацане у ријеку Дрину. Ријека Дрина је већ тада постала једна од највећих масовних гробница српског народа.

Страдање из 1941. године било је тек први талас геноцида у овом крају. Већ почетком 1942. године, услиједила је офанзива Црне легије која је кулминирала стравичним покољем Срба у Старом Броду и Милошевићима у прољеће 1942. године, гдје је убијено преко 6.000 људи.

Прве акције четничких одреда у овом дијелу Подрињу започеле су у љето и јесен 1941. године. Четници су на самом почетку својих акција имали значајне и брзе војне успјехе. Почетни успјех био је омогућен масовним одзивом српског становништва, које се дигло на устанак како би се спасило од бруталног усташког терора и геноцида.
"Муслимани нуде оружје у замјену за добар поступак", пише у свом извјештају четнички командант мајор Бошко Р. Тодоровић.

(Доктор Драган Ђокановић, 17. 06. 2026)

16/06/2026

НА СРБЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1990. ГОДИНЕ ПОНОВНО СУ НАСРНУЛЕ МУСЛИМАНСКЕ УСТАШЕ

Покољ у Корићкој јами у ноћи између 3. и 4. јуна (као и у ноћи 4. на 5. јун) 1941. године остао је запамћен по невјероватним причама људи који су успјели живи да изађу из бездана дубоког преко 30 метара. Усташе су жртве везале жицом у парове, ударале их маљевима или коцима у главу и гурале у јаму. Пошто су журили, многе су гурнули потпуно живе или лакше рањене.

"Везали су нас жицом, двојицу по двојицу. Мене су везали са мојим рођаком. Када су нас довели над саму јаму, чули су се само јауци и тупи ударци кундака и маљева. Усташа који је стајао поред мене ударио је мог рођака, и он је повукао и мене у понор. Падали смо у мрклу таму, ударајући о стијене. Срећом, пао сам на гомилу лешева која је ублажила пад. Жица на рукама ми је попустила. Око мене су људи јечали, дозивали мајке, браћу, умирали у најгорим мукама. Усташе су одозго бацале бомбе и пуцале у јаму да докрајче преживјеле. Једна бомба је експлодирала близу мене, али ме је заштитило тијело мртвог комшије. Провео сам неколико дана у тој гробници међу костима својих најближих, прије него што смо ја и још неколицина успјели, пузећи уз оштре стијене у потпуном мраку, да се извучемо ван.", свједочио је Јефто Гаћиновић.

"Најтежа је била тишина која би наступила након што би неко престао да дише. На дну јаме је владао несносан смрад од крви и барута. Воду смо пили тако што смо циједили капљице које су се сливале низ влажне зидове крашке стијене. Знали смо да ако останемо доље, угушићемо се или умријети од глади. Нас неколико који смо могли да се крећемо, помагали смо једни другима. Направили смо људски ланац, пењући се преко избочина на стијенама које су нам сјекле руке до костију. Сваки корак је значио ризик да поново паднеш на дно.", цитат је из свједочења Глигора Носовића.

Мухарем Главинић (син Мустафе), хоџа из села Главинића (Беговића Кула), био је један од главних организатора, логистичара и лични учесник у бацању српског живља у Корићку јаму. У судским документима описан је као човјек „најпокваренијег моралног владања“. Ћамил Крвавац и Велија Диздаревић, рођен 1900. године у Гацку, били су истакнуте локалне усташе у Гацку. Непосредно су учествовали у хапшењима најугледнијих гатачких Срба почетком јуна 1941. године. Осуђени су послије рата на најтеже казне.

Међутим, вође гатачких усташа и главни организатори покоља, попут усташког ројника Алије Чампаре, Хасана, Ибрахима и Ћамила Фазлагића, успјели су да избјегну суђење тако што су у мају 1945. преко Аустрије и Италије побјегли тзв. „пацовским каналима“ у иностранство. Алија Чампара, један од најекстремнијих локалних усташких вођа, ројник, који је био директно одговоран за масакре, завршио је у Сирији (Дамаск), гдје се смјестио већи број херцеговачких и босанских муслимана који су били у саставу НДХ формација. Иако су неки организатори попут Мемишаге Џубура погинули или заробљени на самом крају рата, дио политичког вођства милиције, укључујући појединце из фамилије Тановић (који су уз Џемала Тановића водили војне формације у Кули), успјели су да преко Рима и ватиканских веза за пребацивање добију азил у Турској и државама Сјеверне Африке. Осима познатих усташа из породица Фазлагић, Чампара, Тановић, Џубур, Башић и Сарић, усташки табор у Гацку и положаје у муслиманској милицији/усташама попуњавали су припадници фамилија из околних заселака који чине регију Куле: Мeмићи, Хабули, Сукићи, Џиделије, Чустовићи, Пашићи и Чимићи. Локални муслимани из ових породица чинили су језгро одбране такозваног „Малог Берлина“.

Ове породице су у емиграцији остале политички активне кроз усташка друштва (попут организација које је водио Вјекослав Макс Лубурић у Шпанији или Анте Павелић у Аргентини), а њихови потомци су се вратили у БиХ тек почетком 1990-их година.

(Доктор Драган Ђокановић, 16. 06. 2026)

11/06/2026

ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Да се не заборави... - ИСКРА

Ни после 80 година Срби нису пописали своје жртве у Средњем Подрињу и на ријеци Дрини. Када питате вјештачку интелигенцију о броју жртава бројке су релативне. Тако к....

09/06/2026

МУЏАХЕДИНИ СУ БИЛИ ПОНОС МУСЛИМАНСКОГ РУКОВОДСТВА ТОКОМ РАТА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Логор Каменица (познат и као логор „Гостовићи” или „13. километар”) био је главна база одреда „Ел Муџахедин”, смјештен у долини ријеке Гостовић, око 13 километара од Завидовића. На овом мјесту су током јула, августа и септембра 1995. године извршени вјероватно и најсуровији ратни злочини над заробљеним припадницима Војске Републике Српске и српским цивилима.

Дана 23. јула 1995. године муџахедини су заробили групу од 12 војника Војске Републике Српске код села Крчевине на Озрену. Прво су их држали у селу Ливаде, а онда их пребацили у логор Каменица. Претхидно су их везали конопцима за вратове и руке и тако везане вукли по земљи до једне напуштене куће у коју су их затворили. Наредног дана, 24. јула 1995, муџахедини су пред осталим заробљеницима одсјекли главу српском војнику Горану Стојановићу. Потом су све остале заробљенике натјерали да љубе одсјечену главу, након чега су је муџахедини окачили на куку на зиду просторије у којој су их држали. Међу муџахединима је било Арапа, али и локалних младића, Муслимана, који су им се придружили.

Од 11. до 17. септембра 1995. године током велике офанзиве Муслимана на Возућу, муџахедини су у селу Кестен код Завидовића од припадника војне муслиманске полиције ("Армије РБиХ") преузели око 50 до 52 заробљена српска војника и три жене. Заробљеници су одведени у логор Каменица. Све три жене су биле изложене премлаћивању и силовању (касније су пуштене). Заробљени мушкарци су звјерски мучени – судови су утврдили сјечење дијелова тијела, ломљење удова и чупање очију. Већини заробљеника су одсјечене главе, а тијела су након смрти масакрирана.

Процес проналаска жртава из логора Каменица био је изузетно тежак јер су припадници одреда „Ел Муџахедин”, а касније и поједини дијелови локалних структура, систематски прикривали трагове злочина премјештањем тијела. Одмах након рата, на самој локацији логора и у близини реке Гостовић, пронађена је примарна гробница са мањим бројем тијела. Већина ових тијела била је у ужасном стању, а патолози су констатовали да су главе биле одвојене од тијела оштрим предметима.
Највећи број жртава, након пада Возуће, пронађен је у масовној гробници на локалитету Стог у општини Завидовићи током 1997. и 1998. године. Из ове гробнице ексхумирано је 21 тијело.
Патолошки налази Војномедицинске академије (ВМА) и касније Института за нестала лица БиХ потврдили су да је на већини ексхумираних тијела са локалитета Стог и Каменица извршена декапитација (одсијецање главе). Код многих тијела главе никада нису пронађене, већ су у гробницама затечени само скелети од врата надоле. Неке од одрубљених глава пронађене су касније на потпуно удаљеним локацијама, закопане појединачно. И данас, неколико деценија након рата, одређени број припадника Војске Републике Српске који су последњи пут виђени живи приликом заробљавања код села Кестен и одвођења у Каменицу, званично се воде као нестали јер њихови посмртни остаци још увек нису лоцирани.

(Доктор Драган Ђокановић, 09. 06. 2026)

08/06/2026

Šta piše Ibran Mustafić o Srebrenici
Vec 3 mjeseca sam nemalo konstantno u mojim Potocarima. Za to vrijeme otisao sam do grada Srebrenice 3 p**a, nebih li uspio sresti nekog mog normalnog, dostojanstvenog, pametnog sugradjanina ili sugradjanku, kako bih koju "prelomili" i "ljudeknuli". Od tri izlaska u Srebrenicu, njen "gradonacelnik" i poslanik u Skupstini RBiH iz najtezih vremena, utemeljitelj "demokracije", utemeljitelj suverenei nezavisne, "lider Muslimanskog" naroda, organizator svega i svacega sem veleizdaje, masovnih zlocina i masovnije pljacke nije uspio sresti "ziva" roba. Za to vrijeme, iz zivotnih potreba, otisao sam najmanje 30 p**a u Bratunac. Iako nastojim da se drzim na distanci, ipak se sretnim sa mnogo dragih osoba, ali i sa nekim koje moje oci nikad nebi zelile da me vide. Doduse, i preko telefona se rijetko sa nekim cujem. Ponajcesce sa k-dantom brigade Husom Salihovicem, pom. k-danta komande mjesta Fahrudinom Alićem i mojim prvim ratnim komandantom TO Srebrenica Suljom Hasanovicem. Naravno, ja u Potocatima, Huso kod Tuzle, a Faki i Suljo u Kraljevini Nizozemskoj.
Nije problem sto se u samoj Srebrenici nemas sa kim sresti, vec je problem sto u svojoj Srebrenici cujem o svojoj Srebrenici. Iako sam idejni i operativni utemeljitelj i "donosilac" Memorijalnog centra u Potocare, samo uspijem cuti na FB da se sastao neki pljackaski Organizacioni odbor za proslavu 11-tog jula. U "mrtvom gradu" i opstini na FB vidim neke "Dane mrtvog grada" - motorijade, K-UD-ovi sa svih strana, obilazak svetkovina, turniri, koncerti..... Na FB se iz Potocara stekne dojam da je "mrtvi grad" zivlji od Londona, samo ja to ne vidim. Morace reis donijeti fetvu da onaj ajet sa nisana: "ine recite da su oni mrtvi..." prenese i na "mrtvi grad". "I ne recite da je mrtvi grad Srebrenica mrtva. Ne, ona je ziva, samo ti to ne vidiš Mustaficu".
Sta mi od svega ostaje?!. Ostaje mi samo da u tuzi konstatujem sa sam ja najtragicniji borac za slobodu, demokratiju, nezavisnu i suverenu; najtragicniji poslednji gradonacelnik i poslednji poslanik Skupstine RBiH, najtragicniji predsjednik operativnog Kriznog staba za odbranu Bosne u Srebrenici; da sam ja poslednji srebrenicki bogumil koji je ostao u "mrtvom gradu i opstini", a da, pored srpskih zlotvora, najvece zasluge imaju: "prdi predsjednik predsjednistva RBiH, "prdi" genocidni pobjegulja-komandant "mrtvog grada" Nasko - pljackas, ubica, bandit, osvajač kote Karaula..., a da moji prezivjeli komandanti Suljo, Huso, Faki... traze negdje kutak nedostizne srece po bijelom svijetu.
Sretni vam Dani "mrtvog grada" i predizborna proslava 11-tog jula od poslednjeg srebrenickog bogumila, poslednjeg propalog utemeljitelja propale Alijine alkaponije i poslednjeg gradonacelnika Srebrenice u RBiH, kojeg bole sopstveni porazi, ali me bole jos vise notorne podvale i lazi od prdog prevatant-predsjednika predsjednistva ove skalamerije u kojoj na najbrutalnijim zlocinima, podvalama i prevarama "uziva" njegovih 4.000 hajduka, na celu sa sinom, snahom i svetim duhom iz Srebrenice koji uspjese jednu opstinu i njen grad pretvoriti u staniste duhova.

06/06/2026

Ima puno izdajnika u zemlji Srbiji

Knjiga Dragana Popovića „Gubljenje ljudskosti: Srebrenica kao istor...

06/06/2026

ПОСТОЈЕ ДРЖАВЕ КОЈЕ ВИЈЕКОВИМА НАНОСЕ ШТЕТУ СРБИМА!

Осим кршења Устава СРБиХ и Устава СФРЈ приликом гласања заа "Меморандум о суверености БиХ" 14. и 15. октобра 1991. године, оба наведена устава су прекршена и приликом гласања за расписивање референдума за независност БиХ 25. јануара 1992. године. Непоштовање устава и законских прописа настављено је и на самом референдуму 1. марта 1992. године.

Наиме, уставни и законски прописи СР БиХ налагали су да је за афирмацију и валидност референдумског питања потребно да на гласање изађе више од двије трећине грађана (66,6%), као и да исти проценат гласа потврдно. Међутим, званична излазност је износила између 63,6% и 64,31% (у зависности од извора). То значи да законски услов о двотрећинској већини укупног бирачког тијела за промјену статуса републике никада није испуњен, због чега је референдум правно био неуспјешан.

Због ових нерегуларности, Скупштина СР БиХ касније никада није формално прогласила независност на основу тог референдума.

Важно је знати да непријатељство према српском народу још увијек није престало! Земље које су прихватиле све ове нерегуларности и данас су присутне на нашој политичкој сцени, и нису одустале од наношења штете Србима.

(Доктор Драган Ђокановић, 06. 06. 2026)

Напомена: Фотографисано у Сокоцу - Република Српска