Hako Duljević

05/10/2026

Rijetkost je sresti baš lijepu osobu, imovinski jaku, fizički snažnu ili da je na visokoj društvenoj poziciji, a da nije luda...

03/10/2026

Naša biografija nije samo ono što o nama piše na papiru.
Naša biografija je ono što radimo, kako to radimo, kakvi smo prema svojoj porodici, prijateljima i ljudima oko sebe, te koliko svojim djelima doprinosimo društvu ili mu, možda, nanosimo štetu.
Godina i mjesto rođenja, stečena zvanja, titule, funkcije, činovi i uniforme jesu podaci o nama. Ali u odnosu na ono prvo, nisu ni približno toliko važni.
Jer čovjekovu pravu biografiju, na kraju, ne pišu njegove titule i funkcije, nego njegova djela i trag koji ostavi iza sebe...

03/10/2026

TUZLA, VIDIMO SE!
U ponedjeljak, 26. oktobra, u 19 sati, u BKC-u Tuzla, budite dio našeg druženja.
Zajedno ćemo pogledati dokumentarni film „Hako“, a potom poslušati naše cijenjene profesore Isata Skenderovića i Izeta Šabotića.
A i ja ću, ako Bog da, uzeti mikrofon i nešto kazati… 😊

Bit će to prilika da se vidimo, družimo, razgovaramo i provedemo jedno lijepo veče zajedno.

Dobro nam došli!
Ulaz je slobodan.

01/10/2026

Nema nepoštenijih osoba od neradnika...

Samo kod nas ima da istovremeno imamo i mnogo nezaposlenih i žestok nedostatak radne snage. Oboje sigurno nismo ~ ili smo jedno ili drugo.
Pamtim vrijeme kada smo bili pravi rasadnik radnih ljudi, među najradnijima u svijetu.

Često razmišljam zašto smo postali tako neradni i kako smo došli do toga da za vlastiti nerad tako lako optužujemo druge.
Ljudi bez posla, poslovi bez ljudi, a mi odnekud očekujemo nekakvu pomoć - da nam neko nešto donese, riješi, pokloni...
A najprije bismo trebali zasukati rukave!

30/09/2026

30/09/2026

Nekad pomislim: najbolje bi bilo kad bi se mogle kupiti već razgažene cipele...
A onda mi naumpadne - pa i da mogu, bile bi razgažene po nečijem tuđem stopalu, a ne po mome.
E, takav je i život.
Nema ništa da dolazi samo od sebe, bez napora, niti ima života bez žuljanja. A upravo tim hodanjem i tim žuljevima, ma koliko ponekad boljeli, i cipele i život polako prilagođavamo sebi.

Zato valjda svako svoje cipele mora sam razgaziti...

29/09/2026

Većina ljudi, iako ima kvalitetno viđenje ili mišljenje o nečemu, uglavnom šuti.
Možda je to ponekad mudro, možda i nije, ali od šutnje, barem tako ja mislim, naše društvo nema mnogo koristi.
Moj društveni angažman, jer javno iznosim brojne stavove, ponekad bude propraćen provokacijama, pa i uvredama.
Međutim, sve je to minorno, i brojčano i po značaju, u odnosu na lijepe, dobronamjerne i zdravorazumne komentare, pisma i poruke koje svakodnevno dobijam.
Nevjerovatno mnogo dobrih ljudi javlja mi se sa svih krajeva našeg Balkana. Ljudi koji razmišljaju, koji imaju šta reći i koji svojim riječima potvrđuju da još uvijek ima mnogo više dobrote, razuma i ljudskosti nego što nam se ponekad čini.
Jednu od takvih poruka želim podijeliti s vama:

"Hako znam da će možda zvučati malo čudno, ali već neko vreme imam potrebu da Vam napišem ovo. Tinejdžerka sam iz Beograda....i često imam osećaj da malo drugačije gledam na ljude i stvari oko sebe. Ne umem baš najbolje da objasnim šta je to, ali dok slušam Vaša predavanja vase podkaste dok citam vasu knjigu nekako osetim tu dobrotu i ljudskost koju je danas teško pronaći.

Ne pišem Vam ovo zbog nekog posebnog razloga, samo sam želela da znate da Vaš rad nekome stvarno znači. Ima nešto u načinu na koji pričate i gledate na ljude što mi uliva neku nadu i podseća me da dobrota još postoji.
Hvala Vam što to prenosite kroz ono što radite. Želim Vam od srca da ostanete takvi kakvi jeste."

Hvala još jednom i ovoj mladoj djevojci na javljanju i lijepim riječima...🤍

29/09/2026

Došla jedna nana sa sela da neko vrijeme živi u gradu. Nije prošlo mnogo, a ona se naljutila na svoje nove komšije.
„Šta je, nano, šta se desilo?“, upitah je.
„Kako šta je, sine! Odoh im na kahvu, a oni zasjeli, niti da se kako treba pozdrave, niti da ustanu, niti mjesta da mi naprave da sjednem...
A ja, sine, dok sam na selu bila, kad bih ušla u štalu, krave bi me pogledale kako treba. Neka bi i ustala, a ako ništa drugo, barem bi repom mrdnula!
A ove moje komšije ni to ne umiju...“

28/09/2026

Ljudi su se toliko odrodili, ohladili i isprepadali jedni od drugih da, kada im pokažeš iskren gest dobrote, umjesto da mu se obraduju, prepadnu se.
Uhvati ih nekakav grč, postanu sumnjičavi i odmah se pitaju: „Šta li ovaj hoće od mene?“
Kao da smo došli u vrijeme u kojem je dobrota postala toliko rijetka da nam više nije prirodna, nego sumnjiva.
A ja smatram da činjenjem dobra, manifestujući ga na svakom koraku, mi zapravo šaljemo poruku svim dobrim ljudima. Svakome ko u sebi nosi dobro, na neki način se javimo i kažemo: „Tu sam. I ja vjerujem u dobro.“
Dobri ljudi se tako prepoznaju, pronalaze i ohrabruju jedni druge.
Zato dobro ne treba skrivati niti ga se stidjeti. Treba ga pokazivati, širiti i činiti kad god nam se pruži prilika, jer svako učinjeno dobro nekome vraća vjeru u čovjeka.

Možda nam nikada nije bilo potrebnije da jedni drugima pokažemo da još uvijek ima ljudi koji čine dobro, tek tako, ljudski, bez računa i bez interesa...

27/09/2026

Prijatelje ne pronađeš. Njih ti Bog pošalje... ❤️