AVOX.

AVOX. Да невидљиви постану видљиви.

За њега кажу да је био је командант.Ја ти кажем - био је страх који иде испред човјека. Прије него што се појави он, ужа...
20/04/2026

За њега кажу да је био је командант.

Ја ти кажем - био је страх који иде испред човјека. Прије него што се појави он, ужас замирише.

Вјекослав Лубурић Макс. Месар.

Није то било да он уђе, па да га видиш, па да се престравиш.

Не.

Страх крене прије њега. Као хладан вјетар што се завуче у кости. Као мукла тишина која одједном усиса све гласове и звукове.

Кад се то осјетило, онда знаш да долази.

У Максовом Јасеновцу није се живјело. То је било мјесто гдје си сваки дан учио да чекаш свој ред да нестанеш, испариш.

А месар је био нешто 100 пута горе од тога. Није био само онај што наређује. Био онај због кога се и они испод њега такмиче ко ће бити гори.

Разумијеш ли то?

Он није морао ништа да уради. Довољно је било само да постоји, без да буде и присутан, па да се други претворе у оно најгоре. У монструме.

Сјећам се како су људи пишали и срали у гаће кад се спомене његово име. Сигурно не из поштовања. Већ од јебеног страха.

Његово име нико од нас није изговарао. Као да ће те и само изговарање довести на ред за клање.

Ниси знао кад ће те погледати. Ниси знао какав му је дан. Од његовог дана зависило је да ли ће данас бити твој посљедњи дан. Ниси знао ни зашто, нити је било важно.

И то је људе ломило. Нису се људи кршили због бола и страха. Нити од глади.

Човјек се ломи оног момента кад схватиш да више ниси власник свог живота. Кад схватиш да си у животу јер је неко тако одлучио. И кад схватиш да ћеш умријети због нечијег хира. Јер тако хоће.

Сломиш се кад схватиш да постојиш само до момента кад неко не пожели да више не постојиш.

А он… Дође. Гледа. Прође, па се врати. Кружи. И тада… Тада знаш да није добро.

Јер знаш да није дошао да види. Дошао је да одлучи.

И човјек се тада смањи. Завуче се сам у себе. Као вашка. Гњида. Као да ће, ако буде некако мањи, бити и мање видљив. Као да ће га то спасити.

Не спаси.

Ништа га не спаси.

Спаса нема.

Само остане тај неописиво гадан осјећај - да више ниси човјек, него нешто што за мање од минут може да нестане без трага. С прекланим грлом. Ако има среће да не буде предмет иживљавања.

И тако прођу године. И изађеш. Извучеш се. Жив си некако. Чудом. И онда ти људи кажу - „имао си среће“.

Каква срећа?!

Срећа је кад не знаш шта је Јасеновац. Кад га ниси упознао и кад ниси чуо о њему! Кад не знаш за месара!

Брате срећа је кад не знаш шта значи да ти име неко изговори и да ти срце стане. Срећа је кад можеш да заспиш без да се трзаш сваки минут и очекујеш да ти је то задњи сан.

Јебига, ја сам преживио… Или, заправо нисам преживио. Ја сам само остао.

И онда, једног априлског дана у штампи сам прочитао.

Мртав је.

Месара више нема.

И ту је нешто стало.

Није срце. Срце је већ одавно научило да трпи.

Стало је вријеме.

Стојим, гледам у чланак у новинама, а ријечи ми пролазе кроз главу као да нису моје.

„Мртав.“

И понављам то у себи.

Једном. Два пута. Десет пута.

Као да ћу, ако довољно пута кажем, коначно нешто осјетити.

А не осјећам ништа. И то ме страши више од свега.

Гдје је бијес? Гдје је радост? Гдје је оно што сам мислио да ћу осјећати, да ћу носити у себи ако тај дан дође?

Нема ништа.

Само нека празнина. Само нека тежина, као да су се све оне године сручиле у један тренутак и сјеле ми на груди.

И онда устанем. Па сједнем. Не могу да стојим.

Уста сува. Руке саме траже нешто да се ухвате, а немају за шта.

И онда крене. Не крену сузе. Не. Крену слике.

Једна за другом, као на филмској траци. Враћају се.

Лица која више не постоје. Гласови који су заћутали заувијек. Празни погледи. Мој празан поглед. Поглед моје мајке.

И тада схватиш - он је мртав, али све то није мртво. Све то живо је у мени. Све то дише са мном. Све то ме гледа у очи.

И онда, први пут, осјетим нешто што личи на олакшање… Али је горко, тешко, недовољно. Као да годинама гориш од жеђи, а онда ти неко да једну кап воде.

И тад ми кроз главу прође нешто што никад раније нисам знао да посложим у глави, а камо ли да кажем - СВЕ СЕ НА КРАЈУ САБИРА!

То је као жетва.

Сијеш - па жањеш.

Неко сије страх, неко глад, неко тишину... И мисли да ће вјечно гледати туђу њиву како је све празнија.

Али онда дође дан кад се коса окрене! Кад се поље преброји! Кад свака сијенка стане иза оног ко ју је направио!

Он је сијао смрт. Сијао је годинама. Системски, хладно, са садистичким поривима. Без трептаја и без икаквих емоција, осим једне која се одржавала у несхватљивој острашћености. Као да је туђом смрћу продужавао свој живот.

И на крају… Јебига, пожњео је оно што је посијао.

Али не све! Никад не може све.

Оно што је посијао у нама - то не нестаје. То расте. Расте ноћима. У сновима, у кошмарима. У сјећањима.

У празним столицама за трпезаријским столовима.

Али.

Дошао је и тај дан, да и његово поље буде преорано гвозденим плуговима.

Да и његово име стане на крај једне реченице.

Јесте. Нема га.

Јесте. Бјежао је, крио се под туђим именима у далеким државама као обични пацов, али није побјегао. Бар није до краја.

Тачно. Стигла га је судбина. Стигаo га ке Илија Станић којем је вјеровао, с који је дограбио неку оловну водоводну цијев и смрскао му лобању.

Али!

Гдје су они? Гдје су они чија имена сам обећао да ћу памтити?

Гдје ми је мајка? Гдје су ми браћа? Гдје је 700 хиљада оних што нису дочекали да чују ову вијест? Шта је с њима?!

И ту те пресјече.

Као да те неко опет убоде камом. У утробу. И распори је.

Јер схватиш најтежу ствар.

Ниједна жетва, каква год била, не може да врати оно што је уништено заувијек.

Можеш убити убицу. Али не можеш вратити животе које је узео назад. Круг затворити можеш. Али не можеш нити један дан с вечери вратити на јутро. Не иде.

И онда устанеш. Полако. Као да носиш нешто тешко што нико други не смије да види.

И кажеш, више за себе него за друге. „Добро… бар знам да је и његова њива остала празна.“

И то је све. Нема славља и весеља. Све што има је само једна тиха, промукла истина - стигао га је крај какав је и заслужио. Чекићем.

А нас... Нас није стигао крај. Није ни заборав. Богу хвала.

---

И онда, деценијама касније - толико касније да се и само вријеме умори од чекања - стигне још једна вијест.

О камену изнад њега.

О томе да ће с гроба Макса Лубурића у Шпанији бити скинути усташки знакови под којима је сијао зло. И то по наредби државе.

Педесет. Шездесет година је прошло. Скоро читав људски вијек је прошао.

Толико је требало да се каже - не може јер је неприхватљиво!

Толико је требало да се један обични јебени камен натјера да говори истину! Да каже како је било.

Замисли ти то.

Он је давно умро. Они су одавно у земљи.

А изнад њега је деценијама стајало нешто што га велича и што уздиже његов злочин.

Као да зло може да има споменик. С могло је, видиш да је могло. Имало га је сине пуних 57 година.

И нико у Шпанији, нико у Европи, да каже - доста! А знали су сви ко је био Макс. Да се не лажемо, наравно да су знали. Штитили су га док су могли.

Шездесет година нико да стане на лопту и каже - е нећемо тако!

И сад, кад коначно кажу…

То реално и није нека побједа. Поготово не побједа добра над злом. Више је погодан политички моменат.

Упркос томе, ипак звучи као нека правда што касни више од пола вијека. Као правда која је дошла онда кад више нема ко да је осјети.

Као неко тихо, површно исправљање неистине у истину, али без присуства оних који су је највише платили. Животима.

Али није безначајно.

То значи да месару бар мртвом више неће дозволити да лаже. Сад више ни тај камен изнад њега не може да сакрије оно што је месар био.

Бар ће изнад његовог имена стајати оно што јесте - а не оно што је хтио да буде.

И јебига, ту опет осјетиш ону исту горчину.

Осјетиш је, јер бројиш у себи. Колико година је требало? Колико потрошених и изгубљених генерација? Колико живота да прође да би се истина вратила на један гроб једног злочинца?

И кажеш тихо, онако како се говори кад више нема снаге за било шта друго - јесте споро… Али бар није остало заувијек, ако ништа друго.

Бар за све оне који нису дочекали ни правду, ни истину, нити су дочекали овај камен да се исправи.

За све њих - нека бар сад стоји онако како треба.

Касно, али нека га.

Ваљда се више неће мијењати.

---

На данашњи дан у Каркахентеу убијен је Вјекослав Макс Лубурић. Злочинац и кољач недужних.

На данашњи дан 1999. Године, без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација, почела је НАТО агресија на СРЈ. Бомбардо...
24/03/2026

На данашњи дан 1999. Године, без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација, почела је НАТО агресија на СРЈ. Бомбардовање је званично почело у 19 часова и 55 минута, а прво је гађано подручје Косова и Метохије, Прокупља, Куршумлије и Црне Горе…

Прве ракете пале су на касарну у Прокупљу у 19.53 када је страдао војник Војске Југославије, везиста Бобан Недељковић, а неколико минута касније од томахавка у Прокупљу и Куршумлији живот је изгубило још 12 војника.

Такође, једна од првих жртава НАТО агресије био је и војник Саша Стајић, рођени Београђанин на редовном служењу војног рока.

Син јединац Душана и Милене Стајић погинуо је у првих неколико сати агресије приликом бомбардовања касарне „Милован Шарановић“ у Даниловграду у Црној Гори…

У Нато “интервенцији” страдало је 88-oро дјеце!

Током 79 дана иживљавања убијено најмање 3.000 а рањено и повријеђено више од 12.500 људи. Погинуло је, или нестало 1.008 припадника војске и полиције, од чега је 659 припадника војске, а 349 припадника полиције. Теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу којима 2.700 дјеце.

***

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дјечијих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 уништено.

Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета Србије, бомбардоване су двије рафинерије, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО први пут су тада употријебиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.

Аутобус Ниш експреса био је легитимна мета НАТО авијације. Погинуло је 40 људи.

Зграда РТС у Београду бомбардована је 23. априла, када је погинуло 16 особа и исто толико рањено. Зграда Телевизије Нови Сад разорена је 3. маја, на Међународни дан слободе медија.

Амбасада Кине у Београду разорена је 7. маја 1999. године.

Последњи злочиначки НАТО пројектили на Србију су пали 10. јуна у 13:15, недалеко од Косовске Каменице.

По окончању агресије, власти у Београду само материјалну штету процијениле су на приближно стотину милијарди долара.

И није се поклекло!

ЗАТО ПАМТИ СРБИНЕ!

(на фотографији Бобан Недељковић са сином)

Рат је стигао помпезно, са свим обиљежјима. Становништво страхоте нису обишле. Омаршчани нису масовно погубљивани и убиј...
18/02/2026

Рат је стигао помпезно, са свим обиљежјима.

Становништво страхоте нису обишле. Омаршчани нису масовно погубљивани и убијани. Дешавало се то споро - као да се, по познатој мантри, зло наслађивало. Стратешки важно мјесто, кроз које је пролазила пруга Добрљин-Бањалука, држали су домобрани. Вјероватно због тога није било организованих клања, али је било нешто горе - појединачних, готово ритуалних убистава. Довољно да страх константно влада међу становништвом.

Тако су једног Милана, оца тек рођеног дјетета, само Бог зна због чега - вјероватно из чисте обијести - двојица домобрана, наоружана само пушкама, пребијеног и унакаженог, демонстративно провела кроз читаво село, пред очима стотина запрепашћених мјештана. Затим су га одвукли у неко стрњиште. Ту су га, без икаквог питања и суда, убили као пса и закопали. Гроб му никад није нађен, иако су се Омаршчани организовали да га пронађу.

Послије тога су у селу људи кришом, дуго и у невјерици причали о том непочинству, питајући се како је могуће да се нико није усудио да скочи, да отме недужног човјека из руку те двојице душмана и бар му покуша спасити живот. Страх од одмазде био је јачи од сваке помисли на отпор - и управо је тај страх владао селом као невидљиви господар.

Он је био једини мушкарац у кући. Хранитељ породице. Човјек тежак, како би се у селу рекло „умрли радник“, са својих четрдесетак година, широких плећа, крупних бркова и тихог гласа. Није био сиромах нити човјек без „коријена“. Напротив, био је прилично имућан, стабилан, од оних што стоје чврсто на својој земљи, које је поприлично имао. Отац му је оставио плодне њиве, воћњаке и једну храстову шуму у вароши - стару и густу.

Ту шуму је, причало се, око 1870. године садио његов ђед Гавро, својим рукама, жир по жир. Садницу по садницу. Та шума је у породици била нешто као аманет. Завјет. Живи траг предака. Зато ју је волио више од ичега. У њој је налазио мир, и онда кад га нигдје није било.

А већ на самом почетку рата, тај мир је заувијек нарушен.

Злослутно љето 1941. године било је врело као никад. Сунце је упорно пржило земљу. Једног уторка у двориште му је улетио комшија, задихан, унезвијерен.
„Шта чиниш?! Брзо похитај... Војска ти шуму сијече!“

На ову изненадну вијест занијемиo је. Није ништа питао. Само је зграбио сјекиру, као да иде у рат, и потрчао према гајићу. Колико га ноге носе.

На раскршћу га је пресрео Јовица - Хрват, ожењен Српкињом, човјек који је живио недалеко и који је, за разлику од комшија Срба, врло добро знао шта се спрема.
„Ђе ћеш?!“
„Да браним своје. Нек’ ме нема ако шуме нема!“

Јовица га ухвати за рукав, привуче себи као брата.
„Стани, човјече! То нису сељаци, дрвосјече - то су усташе. Заклаће те к’о животињу.“
„Пусти ме!“
„Ма послушај ме… Јебала те шума. Дрвеће ће поново израсти. Имаш малу дјецу - шта ће нејач ако те убију? Уразуми се. Ако одеш тамо, неће бити ни тебе ни шуме.“

На ове ријечи је заћутао. Знао је да Јовица право говори. Руке су му се тресле, од муке, од зле судбине, од страха. Сјекира је клизнула поред ноге у прашину.

Вратио се кући.

Шума је тог љета посјечена до земље. Ни пањеви нису остали. Као да су му душмани из земље ишчупали дјелић душе. Од тада је у себи носио празнину која никад није зарасла. И коју су наредни догађаји само продубили.

Наредних мјесеци страх и терор постали су свакодневица. Домобранске патроле су се појачале. Село више није дисало, него ослушкивало. Мушкарци који нису отишли у устанак - нестајали су. Крили се у штагљевима, по шумама, у јаругама и шикарама.

Тако је и он.

Као јединaц и хранитељ породице, од штаба је био ослобођен борбе у партизанима. Међутим, попут многих, добио је другачију обавезу коју је морао испоштовати, без поговора. Та обавеза носила је можда и већу тежину као ношење пушке. Задатак му је био да помаже партизанима тако што ће им обезбјеђивати храну и потрепштине. Морао је да одваја од гладних уста своје чељади, да прикупља по селу и да носи у планину.

Прихватио је то као дужност и неминовност.

Дању се крио. Ноћу је ослушкивао. Спавао с једним оком отвореним, навучен на сваки шум и лавеж паса, на сваки корак, на сваки глас у даљини. Човјек који је имао кућу и породицу, живио је као да их нема. Као кер луталица. Сваке треће ноћи, кад село утоне у мрак, тихо и опрезно извлачио је и упрезао запрегу. Ишао је од куће до куће, без иједне ријечи, у мрклом мраку. Прикупљао жито, брашно, кромпир, сланину. Шаку по шаку, колико и шта ко има. Што остане од окупатора - ишло је партизанима. Нико од сељака није питао, сви су знали да је то обавеза и дужност.

И онда је, кроз Стојаковиће, преко блатњавих стаза, запрегом с упрегнутим воловима, све то вукао на Козару - партизанима у штабу доктора Младена. Под сјајем звијезда чуло се само звекетање дрвених запрежних точкова по каменитој калдрми. Волови су корачали споро, као да су и они знали колики је ризик и шта од њих зависи. Често се скривао у јарковима, под гранама, у напуштеним колибама. Једном је сатима лежао у блату док је патрола пролазила тик уз њега. Молио се Богу и дисао у земљу, да га не чују, да се не открије.

Једне ноћи у том беспућу, смрт га је скоро стигла.

Десило то изнад Стојаковића, недалеко од Светиње. Враћао се празном запрегом. Волови су корачали готово нечујно, као сјене, кроз тишину која притишће груди. Одједном - гласан повик запарао је мрак.
„Стој!“

Срце му је стало. Однекуд се запуцало. Чула се галама. Псовке.
„Жива га хватај!“

Кола запеше у блату. Није се могло побјећи. Пусти волове и скочи. Трчао је низ јарак кроз шуму, кроз трње. Метак му фијукну крај уха. Паде. Уста. Поново паде. Пузао је кроз козарску врлет и увукао се у некакву шкрапу. Буквално је престао да дише. Срце му је ударало тако јако да је мислио да ће га одати. Није имао куда.

Изнад њега у лишћу шуштали су кораци. Видио је свјетлост лампе и сјене повампирених усташких бојовника.
„Овдје је, сигурно! Не одустајте, тражите!“

Сатима је тако ћутао и молио се Богу, док се није утишало. Нису га нашли. Није одмах устао, дуго је лежао. Осјећао је како му срце лупа у празно, као да више није његово, као да је туђе. Тада је, како је касније причао, осјетио да се у њему нешто сломило. Нешто пуно горе од страха. Као да је дио њега остао у оној шкрапи, у мрклом мраку под Козаром.

Остао је без волова и запреге, али, срећом, није одао партизански положај.

Од тог дана више није возио.

Носио је врећу на леђима.

Мјесецима, све до почетка Козарске офанзиве.

Једне ноћи, пред кућу му бану човјек - крвав, прљав, задихан. Видјело се да је од нечега бјежао. По униформи закључи да је вјероватно партизан.

Увијек на опрезу, одмах је дограбио сјекиру.
„Ко си, шта хоћеш?!“
„Стојан се зовем… Покушали смо минирати пругу. Нисмо успјели, усташе су нас прозреле. Разбјежали смо се куд који… Гоне ме… Сакриј ме негдје, кумим те Богом…“

Незваном госту показао је према тавану штале.
„Пењи се. У сијено. Ни гласа.“

Обојица су лежали на тавану пуних десет дана. Јели су из исте чиније оно до чега су могли доћи у тој немаштини, с константном смртном пријетњом над главом.

Кад је одлазио, Стојан му је чврсто стиснуо руку.
„Пријатељу, спасио си ме сигурне смрти. Ако преживимо - вратићу ти.“

Рат се завршио.

Земља је била пуна гробова недужних. Пуна празнина, недоречености и ожиљака.

Пуком срећом, или вишом силом, он је преживио. Још већом срећом - преживјела су и чељад. Најстарији син, партизан, завршио је у логору Дахау. И он се, неким чудом, извукао. Породица је била на окупу.

Одмах тих година с најмлађим сином, на мјесту на којем се налазила посјечена шума - почео је садити нову. Исто као ђед му Гавро - дрво по дрво. Као да покушава да заметне неки нови живот. Године и деценије су се низале, а храстов гајић је растао - висок, здрав, прав. Као симбол да се послије смрти може и мора поново живјети.

Промијенио се систем. Комунисти су завладали и постали све и свја. Као и сваки систем, и овај је доводио своје људе. Стојан, партизан што је лежао с њим на оном тавану у сијену, постао је политички комесар, битна фигура. Као што иде, дошле су пензије, признања и одликовања за ратне заслуге. Чуо је то и он, и помислио да има право на некакву надокнаду за све што је прошао, и све што је ризиковао, и што је, вјерујући да ће им борац донијети слободу, одвајао од уста својој породици - ризикујући живот.

Сјетио се ријечи и обећања пријатеља Стојана након заједничког гладовања и скривања по таванима.

Једног дана дошао је код њега у канцеларију.
„Стојане, брате… Ја ништа пуно не тражим. Само неку ситну пензијицу, било какву. Радио сам, возио, ризиковао…“
Стојан гледа кроз њега.
„Разумијем те, али немаш папире. Нема те нигдје. Ни у списковима, ни у евиденцији.“
„Ал’ знаш ти, брате.“
„Знам ја… Али тако је како је. Правила се знају и морају поштовати.“
Стојан је на тренутак спустио поглед. Прсти су му се стегли око оловке, као да ће нешто написати. Није ништа написао. Само је вратио поглед на папире.

Тежак га је гледао изгубљено, у невјерици. Полако је ставио је капу, окренуо се и ухватио за кваку. Рука му се задржала дуже него што треба, као да је заборавио куд је кренуо. Онда је изашао. Без ријечи.

Никад више послије тога није питао, нити ишта тражио.

Те ноћи није спавао. Сједио је у мраку. Није осјећао ни љутњу, a ни тугу. Само некакву тешко објашњиву празнину. Покушао је у себи дозвати лице оног Стојана с тавана, уплашеног и гладног - али није могао. Као да су то била два различита човјека. Тада је схватио да се неке ствари не губе у рату, него послије њега.

Сљедећег дана дуго је стајао пред младом шумом коју је посадио. Гледао је здрава храстова стабла која су расла право. Први пут у животу није га бољела судбина ове шуме. Бољело га је нешто друго, за шта је мислио да је много горе - неправда. И издаја.

Цијели рат носио је туђе животе на леђима, ризикујући сопствени. Никад није питао коме треба, које је ко вјере, нити шта ће добити заузврат. Мислио је да правда постоји. Мислио је главом поштеног, неисквареног сељака - да неко памти, као што је он памтио. Мислио је да постоји неко људство и чојство у том свијету. Тог дана схватио је да га нема.

Није га поразило то што није добио пишљиву пензијицу. Поразило га је то што је истина прећутана. Што се неком може дати живот, а онда на то заборавити. Као гумицом избрисати. Што дуг може постојати, а да се не признаје. Што га тај систем сигурно има у папирима, али их његова жртва не занима. Бољело га је то што је сажвакан и пљунут. Као сплачина.

Онда се сјетио оног Јовице који му је на почетку рата спасио живот, не дајући му да брани гајић. О њему је мислио често - с неком тешко описивом захвалношћу, јер је знао да без тог човјека не би било ни њега, ни породице, ни шуме која је поново никла из пепела. Шуму је, између осталог, посадио и због њега - да служи и као живи споменик једном добром дјелу. Јовицу више никад није видио, нити је сазнао гдје је завршио. И то му је остало на души - као некакав дуг који га је мучио.

Тог дана дуго је гледао у шуму. И као да је први пут видио и схватио - дрво расте само. Помисли како дрво и не зна ко га је посадио. Само расте јер мора - и ћути. И први пут му се учини да је и он цијели живот радио исто исто тако - вукао, носио, давао и ћутао. А кад је дошао ред да му се нешто врати - остао је сам на вјетрометини, згужван и понижен.

Од тог дана је утихнуо. Никад више о томе није причао, нити је иком ишта помињао.

Радио је на имању, бавио се пољопривредом, гледао своја посла, добио унучад. Сви су се снашли. Једино што, од тог дана, више није вјеровао. Није вјеровао да је свака фигура с људским ликом - човјек. Није вјеровао у обећања, нити у тај неки ред. А поготово није вјеровао у систем који је од Србина направио обичног комунисту, бездушника и интересџију. Нешто се у њему угасило, као што се угаси жижак на ватри кад га не „зачакараш“.

Године и деценије су пролазиле. Шума је расла, постала велика, густа, зелена, здрава, прелијепа. Као симбол једне породице која је под њеним крошњама одрастала и ширила се, исто тако здрава.

Поштени тежак је дочекао дубоку старост и пао у постељу. Чекао је крај.

Једног дана, у двориште његове куће уђе човјек. Сиједа коса. Бркови уредно подшишани. Сиво одијело. Кравата правилно завезана.

Стојан.

Не представи се, само одмјерено упита његовог сина:
„Могу ли… Код њега?“

Ушао је. Овај је лежао, скоро мртав, на издисају.

Стојан приђе кревету.
„Брате, јесам ли закаснио?“

Тишина.

„Мучило ме је од оног дана. Дошао сам да те питам… Можеш ли ми опростити?“

Отворио је очи. Гледао га дуго, директно у зјенице. Без мржње. Уморно.

И онда - затворио је очи и окренуо главу према зиду. Без ријечи. То је био одговор Стојану.

Стојан је остао замишљен, као да је преслагао мисли. Није успио да скине бреме са сопствене душе, а због тога је дошао. Окренуо се и изашао ћутећи. Кажу да је био загледан у даљину кад је одлазио.

Неколико дана након ове посјете, тежак је умро. Тихо, као што је и живио. Окружен породицом, комшијама и пријатељима који су га вољели.

На сахрани, међу свијетом, неко је наводно примијетио човјека у сивом одијелу како стоји подаље, уз ограду гробља. Није пришао да се опрости, нити је запалио свијећу. Послије сахране се окренуо и отишао низ пут, сам.

Кажу и да се те јесени, први пут откако је шума засађена, једно храстово стабло у средини гаја осушило. Без разлога, само се угасило. Нико није знао зашто.

Стари су говорили да се дрво понекад осуши кад нешто остане недоречено, кад се умори од прећутаног.

Храстов гајић и деценијама послије тога наставио је да расте и шири се.

Све прећутано он и даље памти.

Питање није увреда. Није ни оптужба. Више је позив да се погледаш у огледало. Огледало никад не лаже. Увијек ти покаже о...
13/02/2026

Питање није увреда. Није ни оптужба. Више је позив да се погледаш у огледало. Огледало никад не лаже. Увијек ти покаже оно од чега бјежиш.

Па имаш ли мјеру, брате Србине?

Имаш ли мјеру кад псујеш сестру, кад се кунeш у мајку. Кад се заклињеш у све своје и све свето, а сутра погазиш ријеч као да ни постојала није. Имаш ли мјеру кад те слава понесе, па заблудиш и помислиш да си већи од живота, већи од судбине, већи и од самог Бога? Имаш ли мјеру Србине кад те заболи, па бол претвориш у отров који разара, а који просипаш по свима. И по најрођенијима.

Човјек без мјере прво изгуби самог себе. Послије такве трагедије све остало иде лако. И по реду.

Мјера је узда на тој звијери која чучи у теби. Мјера није повлачење, него контрола. Овладавање собом самим. Мјера није страх, него снага воље. Оно што ти говори да не мораш сваки пут ударити да би побиједио.

Мјера је кад можеш да сломиш, а нећеш. Кад можеш да мрзиш, а бираш да волиш. Кад можеш да узмеш, а ипак дајеш.

Данас је најлакше бити звијер. Лако је викати, пријетити, пљувати, ударати се по прсима и бити силан. То може свако. Није лако остати човјек кад крв проври. А проври често. Тешко је стати кад те гурају и разапињу. Али од свега је најтеже рећи „доста“ - самом себи. Е тада треба "одмјерити".

Погледај око себе Србине. Сви су паметни. Сви све знају и сви о свему без стида причају. Таламбусају празне приче. Говоре велике ријечи. Сви нешто бране, а нико ништа не чува. Сви се у част куну, а образ за марку продају. Вјеру за вечеру. Сви би да буду потомци јунака - а њихову жртву не цијене. Нити разумију. Мјеру немају.

Али, имаш ли ти мјеру, брате Србине? Имаш ли је кад судиш пријеко. Кад истину не знаш, ал' ипак пљунеш. Кад правду тражиш, а на освету мислиш. Кад о вјери причаш, а у срцу мрзиш. Кад три прста дижеш - а три ријечи одржати не можеш. Нити знаш.

Ђедови ти нису били велики јер су се у прса бусали. Били су велики јер су знали гдје је граница. Јер су знали докле се иде, и ни педаљ више. Знали су да је човјек без мјере - карикатура. Да сила без образа неминовно постаје најобичнија срамота. Да је човјек без мјере - исто ко без душе.

Љубав се не мјери пјесмом кад се попије. Ни заставом кад се маше. Ни причом кад се хвали.

Љубав се мјери оним што се ради кад је тешко. Кад нема признања и аплаудирања. Кад нема публике. Кад си сам са собом, и кад не можеш побјећи од својих мисли и онога што стварно јеси. Тим се љубав мјери.

Зато те не питам јеси ли довољно јак - наравно да јеси. Не питам те јеси ли поносан - знам да и то јеси. Не питам ни шта си претрпио - врло добро знам твоју жртву.

Србендо, ја те питам - имаш ли ти мјеру? Имаш ли је?

Без мјере, снага ће ти се претворити у суровост. У бездушност. Понос ће ти се извитоперити у сујету. Ону курву која ће те завести и заслијепити. Вјера ће ти се претворити у голи интерес. А ти ћеш се претворути у сјену која дише, а појма нема зашто живи.

Ако мјеру имаш - пред олујом си стамен. Јер знаш да си несаломив. А ако је немаш - непријатељ ти не треба, сам ћеш себе сломити, без испаљеног метка.

И запамти, брате Србине - није пропао онај који је пао бранећи своје. Пропао је онај који је изгубио образ, па пристао да живи без части и без стида - као да никад није ни знао ко је, нити чији је, нити одакле је.

Свак’ је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека!

Пронађи мјеру Србине. У свему.

Био је човјек који никад није каснио. Буквално нигдје. Ни на посао, ни на састанке, ни у банку, нигдје. Нигдје осим у со...
11/02/2026

Био је човјек који никад није каснио. Буквално нигдје. Ни на посао, ни на састанке, ни у банку, нигдје. Нигдје осим у сопствени живот.

У зграду општине први пут је ушао још у вријеме кад су се документи прекуцавали Ремингтоновим писаћим машинама, кад су се регистратори и фацикле редале по полицама као цигле којима се зидају неки бескрајни зидови у администрацијама, кад се турска кафа кувала у џезвама, а пила из заједничких канцеларијских филџанчића.

Тек свршени правник имао је двадесет пет година, кравату која га је стезала око врата и несносно му сметала, и имао је оно увјерење да улази у нешто велико, озбиљно и трајно. Заправо, да улази у мјесто кроз које се не пролази - него у којем се остаје. И остао је.

У почетку је гледао старије колеге, своје менторе, како раде исте ствари које су радили и јуче, односно исте оно које ће радити и сутра. Без постављања сувишних питања. Без жеље за било каквом промјеном. Као сат који заправо и не мјери вријеме, него само упорно врти казаљке. Врло брзо је схватио да тако треба. Не таласати. Ћутити и радити. Систем воли такве - тихе и марљиве. Радишне.

И тако је и Ранко постао дио механизма.

Један мали, калибрирани, поуздани точкић. Окретао се сваки дан у истом смијеру, истом брзином, без грешке, па и оне најмање. И тако годину за гидином. Био је поносан на то. Сматрао је да је важан. Да без њега нешто не би функционисало. Да ред постоји јер га он чува. И кад год би неко погријешио - он би га исправио. Кад се не би стизало - он би продужио радни дан и надокнадио. Кад би нешто запело - он би тражио, и увијек налазио рјешење. Не зато што је морао, него зато што је вјеровао да тако треба.

Држао се оне чувене - не таласај! Заправо је сматрао да је то смисао.

Године су се низале. Нанизало се тридесет пет. Ходник којим је долазио до канцеларије увијек је мирисао исто - на устајали линолеум, влагу и јефтини дезодоранс који прикрива мирис зноја напаћеног тежака. Неонке су на стропу трепериле и зујале, а папири шуштали ко суво лишће у јесен.

И свако јутро исти филм.

Откључа врата канцеларије. Његов сто га чека, у истом стању како га је оставио јуче у пола 4. Папири и предмети уредно сложени. Сједа, узима печат. Туп - туп - туп. Потпис. Спајалица. Фасцикла. Даље. Папири путују од канцеларије до канцеларије као да бјеже од смисла, али он их враћа у ред. Ред је био Ранкова религија.

Колегиница преко пута понекад би се пожалила:
- Опет ме притисак убија…
Реално, никад га није измјерила.
Секретарица из канцеларије преко пута:
- Још мало ће пензија…
Исто је говорила петнаест година, и никако - ништа. Стално исто, репетирање.

Нови шефови су долазили, смјењивали се, гледали своја посла. Ранко би на сваку наредбу или додијељен задатак климнуо главом. Радио је своје. Није питао превише. Није коментарисао. Није постојао.

Био је савршен службеник. Способан, тачан и функционалан. Човјек који никад није помислио, а камо ли рекао “ово нема смисла.”

А административни систем баш такве обожава.

Не воли систем оне паметологе који нон-стоп нешто питају. Не воли ни оне гласне који би мијењају. Не воли ни оне "храбре" који би да таласају. Систем воли тихе, равнолинијаше, предвидљиве. Оне који долазе на вријеме, одлазе на вријеме, мисле у границама прихватљивог и очекиваног и никад не иду главом кроз зид. Систем воли оне који не троше драгоцјену енергију на “зашто”, него само на “како”. То су они који не праве проблеме - него их педантно слажу у фасцикле и регистраторе.

Такви не шкрипе. Не запињу. Не питају. То су они који подмазују механизам својим животићима.

И управо зато их систем издашно награђује - не нарочито новцем или слободом, него осјећајем да потребни. Напросто им "подваљује" рутину умјесто сврхе. Даје им ред умјесто смисла. Даје им илузију да су важни, да без њих нешто не би функционисало, да без њих не би било реда, да су дио нечег већег.

А заправо - само су савршено уклопљени зупчаници. И те како замјењиви. А наш вјечито озбиљни и послу посвећени Ранко је то знао. Или је бар мислио да зна. И то је разлог због којег никад није помислио да „ово нема смисла.”

Додуше кажу да се једном насмијао на неку глупаву шалу неког колеге. Онако кратко и искрено, људски. Тог момента у канцеларији је настала непријатна тишина. Сви су га погледали као неку кардиналну грешку у тек написаном рјешењу. Од тада више није ни покушавао да се смије.

А код куће - још строжи ред. Као друга смјена истог посла, само без плате. Имао је ритуале, мале кућне прописе и неписана правила која су беспоговорно поштована. Чај у 19.00, увијек од нане са супеном кашиком шећера, иста шоља, исти начин за кружење кашичице која струже о ивице. Ако би неко случајно милиметар помјерио шољу - примијетио би. Ако би чај каснио - вече би била “поремећена”.

Затим РТРС-ов Дневник у 19:30. То се морало гледати. Ако би случајно нестало струје - Ранко би сједио у мраку и нешто као чекао, јер ред је морао постојати, па макар не било свјетла. Папуче паралелно посложене, "под шпагу". Даљински од телевизора и антене поравнани на лијевој страни стола. Кокошија супа се не једе док не почну вијести. Ако касне вијести - касни и супа. Ред мора постојати, па и у тањиру. Тако је било код Ранка.

Годишњи одмори су га смарали. Морао је да их користи јер је у предузећу било такво правило. Првих пар дана на годишњем ходао би по кући као човјек који је заборавио шта треба да ради. Кад би с породицом отишао на љетовање, а сваке године су ишли у Сутоморе у исти хотел, свако јутро би устајао прије 7, гледао на сат и питао “шта ћемо сад?” Као да за слободно вријеме треба упутство за употребу. Тих десет дана били би тешка мука. Једва би чекао да се врати на посао - да се врати реду, распореду, познатим и предвидивим стварима.

На боловање никад није отишао. Човјек никад није био болестан. Заправо није имао кад. Глава може бољети, леђа могу шкрипати, али посао не смије трпити. Сматрао је да је здравље - стићи и доћи на посао. И долазио је константно и редовно, без минута кашњења.

Жена би га понекад упитала:
- Хоћемо ли негдје вечерас, бар да прошетамо?
Он би кратко одговорио:
- А гдје би ти шетала, мајке ти?
И тако би конверзација умрла. Заправо, угушила би се тишини и неподношљивој уредности - као уосталом и све у његовом животу.

Дјеца су му одрасла уз „само да завршим ово“. Затим су се разишла. Свако на своју страну.

Син је отишао у Њемачку. Кад су причали једном приликом рекао му је:
- Тата, тамо се ради пуно, нема непотребног трзања.
Ранко је само климнуо главом. То је била ствар коју добро разумије. Предобро.

Али, кад би му син рекао да с дјевојком викендом планинари, да га то опушта, Ранко би се збунио. Јер шта ћеш на планини без икаквих обавеза? Обична глупост и губљење времена.

С кћерком се повремено чуо телефоном:
- Како си, тата?
- Добро сам. Радно.

Ранко би тако одговарао. Радно у шездесетој.

А онда је дошла пензија.

Не као награда за деценије ринтачења. Више као нестанак струје, гашење свјетла, мотање каблова.

Свечана сала општине. Пластичне чаше. Јефтини сок од јабуке, нека ракија брља које углавном има у свакој канцеларији. И доскочице његових сада бивших радних колега. Флоскуле које увијек звуче исто и отрцано - "вриједан", "узоран", "легенда", "дугогодишњи допринос". Класика, поклањају му неки сат с посветом. Смијешно и иронично - сад кад има времена колико год хоће, добио је сат. И то је увијек смијешно, не само у његовом случају.

И онда заједнички закључак свих њих:
- Е добри наш Ранко, сад ћеш нспокон да одмориш!

Ранко се зноји. Хладан зној му избија по челу и низ боре клизи до очију. Зноји се јер не зна - јбт, од чега да одмори?!

Први понедјељак у пензији буди се у 6.10. Аутоматски, без будилника. У тишини сједи на ивици кревета. Нема оног смрдљивог ходника. Нема папира. Нема зујања. Гледа жену које се управо пробудила. Она гледа њега. Двоје странаца које дијеле просторију и овај отрцани старомодни намјештај.

Сљедећих дана покушао је да пронађе хоби. Одлази у продавницу рибарске опреме. Зидови с лијеве и десне стране пуни штапова. Збуњено гледа у блинкере.
- Пецате ли? Упита продавац.
- Не.
- Па што онда купујете штап?
- Не знам... Немам појма...

Врати се кући без штапа. Попишан схвати да то не може на силу.

Ноћима сања печате и предмете. И онда унезвијерен почне долазити пред општину. “Само сам пролазио”, прокоментарише кад види неког познатог. Први дан је стајао пет минута, као да чека некога ко не долази. Други дан је сјео на клупу испред општине. Трећи - већ је било бегенисано његово мјесто на истој клупи, лијева страна, у хладу испод дрвета.

Само сједи и гледа улаз.

Улазе нервозни људи, стежу оне папире као да су за њих судбински везани. Излазе равношни или љути, псују државу, систем, ред, судбину, вријеме - све редом псују и богарају. Он их посматра као неки бивши фудбалер у пензији који гледа туђу утакмицу. Зна гдје ће лопта, али јбг - не може никако да утиче на игру.

Некад је био филтер између свих тих људи и система, односно хаоса. Зид. Човјек који је могао да испуца ону познату “фали вам један папир”, и тим оправданим мини-безобразлуком држи читав свијет под контролом. Сад је само неки тамо лик што сједи на клупи.

Људи пролазе, обилазе га, понеко га погледа крајичком ока. Једна жена скоро запне о његове ноге:
- Јој, извините…
Он се трзне, помјери ноге, и онда се читав помјери још мало улијево, као да је заузео туђе мјесто. Скупља кољена. Увлачи рамена да не смета. Да не заузима простор који више ионако није његов.

Један нервозни човјек стане:
- Раде ли овјере?
Ранко инстинктивно отвори уста. Па стане.
- Не знам…
Човјек га погледа као ону бетонску канту за смеће и оде даље.
Портир га је једном примијетио и упитао:
- Шефе, откуд ви?
Он се благо насмијао:
- Ма у пролазу…

А заправо - није пролазио. Намијерно и циљано је дошао.

И онда, једне вечери, задубљеног у мислима на истом оном каучу у дневној соби - истина га пресијече. Без неког повода, само га штрецну. И Ранко постаде свјестан болне и страшне чињенице - није радио да би живио. Живио је да би радио.

Осјећања почеше да надиру и мрве му онај оивичени разум. Схватио је све. Али касно. Схватио је да није био вриједан - био је послушан. Да није био дисциплинован - него једноставно уплашен. Схватио је и да заправо није волио ред - него се бојао хаоса, јер у хаосу мораш бити жив и показати иницијативу. Схватио је да је посао замијенио за живот, јер посао има правила, а живот непрестано поставља питања. Посао се завршава у пола четири сваког дана. Живот никад.

И схватио је да је требао понекад да зајебе систем.

Ништа велико, никакав лоповлук и малверзацију, већ оно ситно. Људски. На примјер, да побјегне с посла без разлога. Да продужи паузу за кафу за петнаест пишљивих минута. Да се прави луд кад га питају гдје је био. Да једном каже „не могу стићи данас“ и да стварно не стигне - јер забога има живот. Требао је бар једном да оде кући у подне и ником ништа. Да оде кући и проведе вријеме са својом дјецом. Са својом женом. Да буде обичан човјек. Да сједне у парк и гледа голубове као идиот. Да потроши радно вријеме на глупости које немају никакву сврху.

Ранко је схватио и оно најбитније - систем те памти само онолико колико си трајао. Систем не памти ко си био.

Нажалост, за Ранка је било касно, прекасно. Живот му је прошао у заблуди.

И зато бар ти немој као Ранко и пробај да зајебеш тај систем и буди човјек.

Бар једном, безазлено.

Због себе.

Address

Prijedor

Website

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when AVOX. posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Shortcuts

Share

Category