10/06/2026
На данашњи дан 1942. године (око 5 часова ујутро), почела је велика њемачко-хрватска офанзива на Козару, Просару и слободне дијелове долине Сане. Пет дана прије напада, главнокомандујући офанзиве Фридрих Штал, објавио је „Проглас“ у коме се каже да на подручју офанзиве све њемачке и хрватске снаге подлијежу његовој команди, а преузео је и извршну власт на поменутом терену. Око 30.000 војника НДХ и њихових њемачких савезника опколило је планину Козару и кренуло у чишћење терена од партизана и српског становништва. Од укупног броја нападача, било је око 19.000 усташа и домобрана из реда хрватског и муслиманског становништва НДХ и око 11.000 Нијемаца. У Козари се налазило око 80.000 углавном српских цивила, а планину је бранило око 3.500 партизана. Већ у првом налети пали су Козарац, Приједор и Љубија и њемачко-хрватске снаге су се устремиле на саму Козару. Партизани нису примјенили партизански (герилски) начин борбе баш због великог броја цивила. Из тог разлога пружили су фронтални отпор за који нису били обучени, а и било их је недовољно. Цивили су се покушали сакрити у Козару зато што су у претходних 5 мањих офанзива видјели да непријатељ убија и пљачка цивилно становништво. Иако је било одређених информација и знакова да се спрема велика офанзива, партизанско руководство је било изненађено силином офанзиве и ухватила га је паника и дезорјентисаност. Тако су партизани сретали Шошу и остатак Штаба у покушајима да се сакрију, да оду далеко и од народа и од партизана. Највеће херојство показали су обични партизани и неки од команданата чета и батаљона, који су поднијели огромен жртве у покушају да одбране своје породице. И по броју бораца и по наоружању, била је то неравноправна борба.
Њемачки ратни дописник Курт Нехер истиче јунаштво партизанских бораца на Козари:
"Хитају за цијеви наших митраљеза прије него што су они могли да опале и један метак. Укочене руке на ужареној митраљеској цијеви било је посљедње што је преостало од фантастичне воље за уништењем. Партизани су ударили попут олује на наше заклоне и ровове. То је била борба без милости и сажаљења".
Партизани су покушали у два наврата да се пробију из обруча и то 3/4. јули и 4/5. јули, оба пута у реону села Горњи Јеловац, преко „Патрије“. Први покушај је био донекле успјешан и дио партизана и народа се успио пробити, док је у другом пробоју дошло до десетковања партизанских снага. Шоша је након неуспјелог другог пробоја издао наредбу да се оружије закопава и партизани разбијају на мале групе како би успјели избјећи непријатељске редове. Млађи борци су то углавном послушали, док су они старији одбили да закопају своје оружије. На ту долуку побунили су се команданти и комесари Трећег и Четвртог батаљона, али времена за друге одлуке није било. Потом на своју руку комесар Четвртог батаљона Милан Врховац и рањени комесар Првог батаљона Реља Лукић окупљају око 200 бораца са намјером да крену у трећи пробој. Међутим, изненађени од непријатеља који се брзо пробијао кроз Козару, морали су да се подјеле у групе у покушају да се извуку из обруча. Народ и рањеници су у већини препуштени својој судбини. Око 500 партизанских рањеника ликвидирано је у Козари, а око 70.000 српских цивила је заробљено. Укупно је у току читавог Другог свјетског рата страдало преко 43.000 цивила, од тога броја више од 90% су Срби, иза њих слиједе Роми и остали. Према досадашњим сазнањима, на Козари је страдало преко 13.000 дјеце до 15 година старости.
Партизански извори тврде да је из строја избачено више хиљада непријатељских војника (убијено, заробљено, рањено, нестало), док њемачка статистика каже да је борбена група „Западна Босна“ у периоду од 5. јуна до 31. јула 1942. године (офанзива је званично завршена 18. јула), имала 69 погинулих Нијемаца, 160 рањених и 7 несталих. На страни снага НДХ било је 445 погинулих, 654 рањених и 498 несталих.
Након офанзиве, штампа НДХ је објавила поруку Фридриха Штала, борцима борбене групе „Западна Босна“, гдје се истиче „вјерно савезништво оружја“ њемачких, хравтских и мађарских снага. Наиме, Мађару су били укључено у офанзови са 5 бродова ријечне флоте, која је патролирала ријеком Савом, настојећи да спријечи прелазак партизана са Козаре преко Саве.
Пропаганда НДХ је писала како је Козара пала, да су партизани уништени и слично, али то није било тачно. Иако је народ Козаре поднио огромне жртве током офанзиве, дио преживјелог народа и партизана, окупио се на „Палежу“ 19. и 20 августа на смотри преживјелих партизана. Ту ће Скендер Куленовић први пут рецитовати „Стојанку мајку Кнежепољку“. Треба рећи да је 19. августа био православни празник Преображење, тако да је поред смотре народ прослављао и празник. Скендер Куленовић је о томе догађао записао своје осјећаје: „Некакав невидљив звоник лебди горе у ваздуху и некаква глуха звона звоне, а овдје древна светковина…“
