12/10/2026
https://www.facebook.com/share/p/1S7CL164W2/
ANATOMIJA JEDNOG IZDAHA
Rapsodija o nestajanju rodoslova, jezika i zemlje
„Sve što je visoko, usamljeno je i krhko; ali ono što je u podnožju, gnjili u mraku i zaboravu.”
I. PROLOG: DVA UDAHA, DVA IZDAHA
Kada čovek dolazi na svet, njegov prvi pokret jeste grčevita borba za prisustvo: pluća se rašire pod pritiskom hladnog vazduha, a krik novorođenčeta objavljuje da je materijalni ugovor sa svetom potpisan. Kiseonik, taj nevidljivi, prozirni okvir našeg fizičkog postojanja ulazi u tkivo i započinje sagorevanje koje nazivamo životom.
Kada čovek odlazi, proces je matematički obrnut, ali biološki neumitan. Prvo malaksava periferno tkivo; prsti gube toplinu, kapilari se zatvaraju. Potom otkazuju noseći stubovi organizma: bubrezi prestaju da prečišćavaju otrove, jetra utihne, srce usporava svoj ujednačeni ritam dok se ne svede na isprekidane, uplašene udarce. Na samom kraju, ostaje samo mehanika: poslednji, hrapavi izdah. Kiseonik napušta ćelije, vatrica se gasi, i telo predaje svoju formu hemiji raspadanja.
Ali, pitamo se u tišini noći: kako izdiše jedan narod?
Njegovo telo ne leži na belim čaršavima bolnice, niti ima lekara da izmeri njegov puls. Pa ipak, patologija je identična. Narod je složeni organizam sdan od miliona živih nervnih završetaka, a njegova krv nisu samo eritrociti, već reke, putevi, sećanja i, iznad svega, jezik.
Kada narod počne da umire, simptomi se ne pojavljuju na koži, već u tkivu morala, u osipanju rodoslova i u tišini koja polako osvaja njegove napuštene ravnice i brda.
II. SCENA NA PRAGU: ŠLJIVA I ANESTETIK
(Dramsko-prozni fragment)
U selu čije je ime zaboravljeno, pod krošnjom stare, krive šljive ranke, sede dvojica staraca. Preostali.
–Znate li, komšo, – reče mlađi, koji ima sedamdeset i osam godina – da su naši uvek govorili kako ćemo svi, na kraju, stati pod jednu šljivu?
Stariji ne odgovara odmah. On posmatra čašu bistre, žućkaste tečnosti koju drži u drhtavoj šaci. Rakija u njoj presijava se na poznom suncu kao rastopljeni ćilibar.
– Nisu to rekle Kremne, niti bilo kakvo proročanstvo, – promrmlja stariji. – To smo izmislili mi sami, da bi nam poraz izgledao kao sudbina. Lakše je reći da je upisano u zvezdama nego priznati da smo sopstvenu decu ispratili na autobuse, a sopstvene izvore prodali tuđincima za šaku lažnog srebra.
– A zašto baš šljiva?
– Zato što pod hrastom stoji ratnik, pod lipom pesnik, a pod šljivom leži pijanac koji čeka da mu plod sam padne u usta. Šljiva je naša crkva i naš odar. Ona nas hrani, ona nas opija, ona nam daje rakiju da zaboravimo da su nam kuće prazne, a groblja gušća od njiva.
Pod krošnjom te iste šljive ne leži samo drvo; pod njom leži anestetik za kolektivnu savest. Rakija je ovde sveta vodica bezbožnika, tečnost u kojoj se utapa stid.
III. PATOLOGIJA DRUŠTVA: KADA TKIVO ODUMIRE
(Refleksivna dijagnoza)
Ako osmotrimo istoriju, shvatićemo da smo samo jedna u nizu kulisa koje se ruše. Procenjuje se da je od početka civilizacije do danas izumrlo više od deset hiljada naroda i plemena. Gde su danas Sumerci, Hititi, Etrurci? Gde su drevni stanovnici usamljenih pacifičkih ostrva čije su poslednje reči izgovorene u prazno, bez ikoga da ih zabeleži?
Prvo dolazi fizička malaksalost. Egzodus nije samo statistika; to je ispumpavanje krvi iz arterija. Kada najvitalnije ćelije ode u tuđe organizme da tamo grade tuđe svetove, matica ostaje kao osušeno korito reke. Uništenje prirodnih resursa, trovanje vode, preoravanje zemlje radi prljavih tehnologija, jeste čin u kome bolesnik sam sebi seče dovod kiseonika radi trenutnog olakšanja.
Potom nastupa trovanje morala. U društvu koje odumire, najbrže bujaju najprimitivniji organizmi: novostvoreni milijarderi, ljudi bez zavičaja i bez stida, koji u rasprodaji sopstvenog naroda vide poslovnu priliku. Čovek prestaje da bude biće stvoreno po božanskom ili humanističkom obličju; on postaje resurs, trošak, glasački listić ili jeftina radna snaga. Kada stid nestane iz javnog govora, a besramnost postane vrlina, društvena struktura se ne pomera, ona se mrvi.
IV. REKVIJEM ZA JEZIK
(Pesma u prozi)
Ali najstrašnija je tišina koja dolazi na kraju jeste smrt jezika.
Jezik ne umire onda kada ga zabrane strani osvajači. O, ne. Jezik je najjači kada je zabranjen; tada se povlači u podzemlje, u uspavanke, u molitve i tajne rukopise.
Jezik umire iznutra, onda kada ga sopstveni narod napusti.
Prvo iz rečnika ispadaju složene, suptilne reči koje su nekada opisivale stanja ljudske duše: pokajanje, čast, milosrđe, pobožnost, zadužbinarstvo. Te reči postaju smešne, arhaične, nepotrebne u svetu brze razmene informacija. Potom se urušava sintaksa. Rečenica se skraćuje, postaje agresivna, svedena na komandu, reklamu i psovku.
Na kraju, jezik prestaje da bude zavičaj misli i postaje tek puka buka – šum u kanalu kroz koji se valja banalnost. Kada narod više nema reči da izrazi svoju patnju, on prestaje da postoji kao duhovni subjekat. On postaje etnografska eksponat-ljuštura, skup ljudi koji žive na istom prostoru, ali više nemaju zajednički san.
V. EPILOG: POSLEDNJI UDAH
U večernjem sumraku, dok senka stare šljive postaje sve duža i konačno se spaja sa mrakom koji dolazi sa planine, shvatamo gorku istinu:
Nijedan narod ne ubija drugi narod ako ovaj prethodno nije odlučio da izdahne.
Smrt nije došla spolja, sa barjacima i trubama stranih vojski. Smrt je ušetala tiho, na prstima, kroz napuštene škole, kroz zatrovane reke, kroz televizijske ekrane sa kojih se slavi beščašće, i kroz našu sopstvenu pristanak na to da budemo manje nego što smo bili.
Kao starac koji u bolničkoj sobi sklapa oči i više nema snage da povuče sledeći gutljaj vazduha, tako i jedno društvo na kraju jednostavno prepušta svoj prostor drugima. Kiseonik ostaje u vazduhu, ali nema ko da ga udahne. Šljiva ostaje na brežuljku, ali pod njom više nema nikoga, čak ni onih koji bi popili poslednju čašu za pokoj duše sveta koji je imao sve, a nije znao kako da sačuva sebe.
