10/01/2026
Običaji kod Roma
Dolazi Vasilica!
VASILICA (VASILI)
Autor: ing. Nenad Jašić- izvod iz knjige “Stari niški Romi”
Vasilica je praznik svih niških Roma. Slavi se 14. januara na dan Svetog Vasilija Velikog. To je pravoslavna Nova godina. I ako su stari niški Romi muslimanske veroispovesti, ovaj praznik slave po tradiciji koja potiče još iz perioda pre dolaska Turaka na ove prostore, kada su niški Romi bili pravoslavne veroispovesti. Stari niški Romi su Vasilicu slavili i posle II svetskog rata, kada je, sve negde do sredine 80-ih, bilo zabranjeno javno obeležavanje ovog pravoslavnog praznika u Srbiji.
Za Vasilicu se kolje isključivo živina: ćurke, guske, kokoši, pevci i drugo. Može da se kolje neograničen broj živine, prema veličini i materijalnom stanju porodice kao i prema broju gostiju koji će biti na slavi, ali je najvažnije da broj zaklane živine bude teko (neparan). Živina se kolje 12. ili 13. januara uveče, neki to čine 13. ili 14, pre svitanja u zavisnosti od nasleđene tradicije u porodici. Klanje živine obavlja domaćin sa još jednim članom porodice koji mu pomaže. Živina se kolje satarom na trupcu, pri čemu se glava živine okreće prema istoku. Oni koji obavljaju klanje moraju biti čisti (okupani). Ovaj čin ima karakter obreda i predstavlja ostatke paganskih verovanja kod Roma. Velika je radost da živina bude što deblja jer će, onda se veruje, i godina biti berićetna. Zato se nekada živina kupovala mnogo ranije. Guske i ćurke su se kljukale projenim valjčićima (hapovi), tako da za Vasilicu budu ugojene na diku i ponos domaćina.
U pojedinim starim niškim porodicama, kao i u porodicama iz leskovačkog kraja, prisutan je prastari običaj da se lome teleće noge za pitije, pri čemu se peva obredna pesma. Uveče, 12. januara, na trupcu, domaćin lomi teleće noge i peva: “But sastipe lelega me dajake me dadeske. Te bićhaven lelega mi kudelja. Zerem phagava lelega te pakhore.” Pesma se peva ptici štrku, rodi, od koje se traži da pošalje zdravlje i sreću za celu porodicu - u protivnom će joj polomiti krila.
Na Vasilicu, 14. januara, ujutro, sa badnjakom koji je okićen zlatnicima i sa krčagom sa sveže zahvaćenom vodom, polaženik ulazi u kuću. Kuću prska svežom vodom, a ukućane lupka po glavi okićenim badnjakom i svežnjem novčanica uz čestitku: “Bahtali Vasilica”, kod Arlija, i “Bahtalo Vasili”, kod Gurbeta, što znači: “Srećna Vasilica”, uz otpozdrav: “Ov sasto” (Da si živ i zdrav). Polaženik je obično neko dete iz komšiluka ili iz rodbine. Ono se daruje novcem i slatkišima. Vodi se računa da polaženik bude isti kao i prošle godine da bi godina bila srećna i berićetna poput prethodne.
Uveče, 14. januara, pravi se večera. Od jela se za ovu priliku sprema čorba, punjene paprike sa živinskim mesom i podvarak. Pored toga za predjelo se služe i pihtije, a kao desert - tatlije, baklave i ostali slatkiši. Pije se vino i rakija. Prvog dana se na večeru ne zove niko. Slavi se u krugu porodice. Romi iz Čair-mahale te večeri pale za stolom pet belih svećica u plitkoj posudi sa brašnom (Za Boga, Vasilicu, večeru, zdravlje i posao). Zatim otvaraju kućna vrata i dozivaju Vasilicu da im uđe u dom rečima: “Avaj, avaj gudlije Vasilice! Ake, isi amen šapatka, marikli…” (Dođi slatka Vasilico! Imamo šotku, imamo pitu…). Na sto stavljaju sve što je pripremljeno za večeru, obavezno uz so i papriku. Zatim se međusobno blagosiljaju gledajući se preko stola: “Dikheja li man? Dikhav tu. E, Akava berš te dikhea ma, đi berše te na dikhea ma” (Evo, ove godine te vidim, a dogodine neka trpeza bude tako obilna da te uopšte ne vidim sa druge strane stola.).
Drugog dana Vasilice se odlazi u goste. U mahali se organizuje druženje kod nekog od uglednih domaćina. Okiti se pečeni ćuran i nosi se kroz prostoriju pri čemu se peva šaljiva pesma: “Davaj davaj Vasilico! Ko služi neka se ne tuži.” Zatim se pevaju pesme u čast domaćina i ostalih gostiju.
Trećeg dana praznika, pravi se pilav ili pasulj sa živinskom iznutricom za ručak. Mesi se pogača u koju se stavlja zlatnik ili metalni novčić. Za ručkom ukućani lome pogaču. Smatra se da će onaj kome pripadne novčić biti cele godine srećan i taličan što se tiče novca.
Za Vasilicu se u nekoj od gradskih kafana pravila “zabava”. Pre II sv. rata je to bilo u hotelu Palas (sadašnji Union). To je bilo zajedničko veselje gde bi svaki domaćin doneo svoje jelo i piće. Jelo se posebno, a veselilo se zajednički uz muziku, igru i pesmu.
Posle II sv. rata ovaj praznik se takođe grupno slavio. To se obično činilo posle 14. januara, prve naredne subote. Manifestacija je održavana u organizaciji tadašnjeg KUD-a “Iba Ademović” koji je kasnije prerastao u Društvo za nauku, kulturu i socijalna pitanja “Rom” iz Niša. Održavana je u eminentnim niškim hotelima pod nazivom “Romski bal”. Ulaznice su prodavane zajedno sa konzum-kartama. Za ovu priliku je pripreman i prigodan program, sa čitanjem romske poezije, uz romske pesme i igre. Naročita atrakcija ovih večeri bilo je biranje romske lepotice za tu godinu. Romsku lepoticu je birao žiri sastavljen od lokalnih opštinskih funkcionera, koji su bili počasni gosti na ovim manifestacijama, jer se smatralo da će oni, pošto su na funkciji a nisu Romi, nepristrasno obaviti svoj zadatak. Kasnije su manifestaciju organizovala i druga romska društva. Tako je “Romski bal” sa biranjem romske lepotice postao deo proslave ovog tradicionalnog romskog praznika.
Vasilicu pravoslavnu Novu godinu nisu prestali da slave, čak i u periodima kada je to od lokalne vlasti bilo izričito zabranjivano. Takođe slave i ostale pravoslavne slave, i to uglavnom kao zavetnu slavu, posle ozdravljenja od kakve teške bolesti domaćina ili člana domaćinstva. Ponajviše se slave Sv. Nikola, Sv. Arhangel Mihailo i Sv. velikomučenik Dimitrije - Mitrovdan .
