УДРУЖЕЊЕ ЗА ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ „ДОБРИЦА ЕРИЋ“
П О В Е Р Е Н И Ш Т В О П Р И Б О Ј
оснива се из следећих разлога :
Народ се на референдуму определио за своје једино национално писмо ћирилицу, па је она Уставом Србије именована као службено писмо. Такође је сада службени језик српски, док је у претходном Уставу то био српскохрватски језик.
Пошто је велики раскорак између уставног одређења ћирилице и њене заступљености у реалном животу, а медијски мрак у Србији онемогућава да се тај раскорак смањује, потребно је да се народ упозна са основним чињеницама везаним за страдање ћирилице и за окупацију Србије хрватском латиницом.
Ћирилица је десет вековно, прво и једино српско писмо којим је написано све што је вредно у српској писмености.
Уз веру и језик ћирилица је трећи стуб националног идентитета српског народа.
Ћирилица је најпрепознатљивији спољашњи симбол српства и државне суверености.
Над ћирилицом је почела насиље католичка црква њеном забраном одмах по великом црквеном расколу 1059.г. , а кроз историју су је забарњивали Марија Терезија, цар Фрањо Јосиф, Хитлер, Павелић и, наравно, комунисти, па не треба чудити да је српског писма у северном делу Србије мање од 2%.
Новосадским договором из 1954. први пут у Србији је српски језик преименован у српскохрватски ,а српски лингвисти су ћирилици увели конкуренцију у виду ове хрватске латинице, с намером да у коначном исходу то писмо међу Србима и превлада.
Исправљање велике грешке лингвиста почело је њеном заштитом у Уставу Србије из 1990.г. и то заслугом генијалног професора права академика Радомира Лукића.
Српски лингвисти бојкотују уставну позицију ћирилице тиме што јој не дају исто значење и у правопису српског језика, иако је народна воља записана у Уставу старија од њиховог мишљења.
Насиље комуниста над ћирилицом наставили су њихови наследници преименовани демократе и космополите, који у својству господара медија и даље третирају ћирилицу као нешто чега се Срби требају стидети заједно са целокупном својом прошлошћу.
Имајући у виду наведено, „Ћирилица“ Београд ће као и остала сродна удружења стално инсистирати на обавези државе да спроводи Устав по питању ћирилице, а не да ћирилица остане у Србији на нивоу фолклорног значаја. Она ће нарочито инсистирати на томе да власт обавеже увознике да рачунари морају имати ћириличку тастатуру и да се на ћирилици могу слати поруке путем мобилних телефона.
