28/09/2025
ВОЈВОДА ВОЈА ТАНКОСИЋ
Српски мајор због кога је дрхтао бечки двор
Војислав Танкосић је поживео само 35 лета, готово трећину свог века је провео на бојиштима, а био је актер свих бурних догађаја од Мајског преврата до Великог рата
За живота је постао митска личност, чему су подједнако допринели његови заклети непријатељи и верни саборци. Мајор српски и војвода комитски Војислав Воја Танкосић рођен је 28. септембра 1880. године у Руклади, селу између Уба и Лајковца. Поживео је само 35 лета, а готово трећину свог века је провео на бојиштима.
Био је актер свих бурних догађаја од Мајског преврата до Великог рата. Један је од оснивача и творац устава тајне организације „Уједињење или смрт” (1911), која се борила за ослобођење и уједињење свих српских крајева. Аустроугарска га је сматрала државним непријатељем број један. И мртвог га се плашила...
У вртлог историје загазио је још као млад потпоручник, учествујући у свргавању краља Александра Обреновића. У ноћи преврата, између 28. и 29. маја, командовао је водом који је стрељао браћу краљице Драге, Никодија и Николу Луњевицу.
Под династијом Карађорђевића 1904. отпочиње двогодишње герилско војевање на подручју Старе Србије, како се називала територија Санџака, Космета и Македоније. Тајне операције ради заштите српског живља од Арбанаса и Турака овенчалe су га славом и популарношћу, тим више што су чуда од јунаштва била у опреци с његовом ситном телесном грађом, због које су му још на Војној академији наденули надимак Шиља.
Затишје у Танкосићевом ратничком животу потрајало је до аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, октобра 1908. Упоредо са ширењем мреже својих људи у Босни, почиње да регрутује добровољце за рат који се чинио неминовним. Због тих активности Танкосићево име почиње да се редовно појављује у поверљивим дипломатским и шпијунским извештајима, а он и његове комите постају опсесија аустријске и мађарске штампе.
Међутим, до оружаног сукоба с Бечом проћи ће још шест година. У међувремену протутњала су два балканска рата – онај први, октобра 1912, започео је Танкосићев Лапски четнички одред, нападнувши Турке на караули Мердаре.
А онда се, на Видовдан 1914, догодио Сарајевски атентат. У Ултиматуму Аустроугарске, који је Београду уручен 23. јула исте године, између осталог је затражено „да се без икаквог одлагања ухапси мајор Воја Танкосић”. Њега је званични Беч оптужио да је организовао и наоружао групу припадника „Младе Босне”, који су извршили атентата на надвојводу Франца Фердинанда.
У настојању да избегне рат с царевином, српска влада наређује да Танкосић буде лишен слободе, а да се од Аустријанаца затраже резултати истраге спроведене у Сарајеву „ради даљег поступања”. Чим се рашчуло за хапшење, око штаба Дунавске дивизије на Торлаку, где је војвода био притворен, почињу да се окупљају његови четнички саборци.
Њих око 400, до зуба наоружаних, тражило је моментално ослобађање свог команданта. Министарски савет 26. јула доноси одлуку да Танкосић буде пуштен, уз образложење да Аустријанци нису поднели никакве доказе о његовој кривици. Два дана касније, Аустроугарска објављује рат Србији...
За Танкосића и његове четнике то је значило поновни одлазак на прве борбене линије, најпре у одбрани Београда на почетку рата, затим на Дрини, код Лознице, Крупња и Љубовије. Ратни извештачи царских новина малтене су сваког другог дана објављивали лажне вести о његовој погибији.
У октобру 1915. војвода Воја је водио своју последњу битку. Код Великог Поповића, десетак километара од Деспотовца, шрапнел му је пробио грудни кош. Сахрањен је у Трстенику, на тајној локацији.
Непријатељске снаге су 8. новембра 1915. заузеле Трстеник. Одмах је започела интензивна потрага за скривеним гробом. Окупационе власти су грозничаво настојале да угасе мит о неуништивом четничком команданту, за кога се у народу причало да је још жив.
До данас је остало непознато ко је издао где је Танкосић покопан, али се зна да је ради ексхумације и идентификације 16. децембра у Трстеник допутовао специјални агент пештанске полиције. Танкосићево тело је ископано и фотографисано, а о потврди његове погибије славодобитно је известила сва аустроугарска штампа.
Четири године након завршетка Великог рата, 8. октобра 1922, његови земни остаци пренети су на београдско Ново гробље и сахрањени уз војне почасти. Удружење старих четника покренуло је 1938. иницијативу да се Танкосићу у престоници подигне споменик.
Издејствоване су све дозволе и требало је да се обележје током 1941. постави на Вилзоновом тргу (данашњи Савски трг), али је избијање Другог светског рата осујетило тај план.
Важио је за једног од највећих јунака балканских ратова и Првог светског рата, одликован Карађорђевом звездом. Саборци су га пренели у Војну болницу у Трстенику из Игришта код Великог Поповића где је рањен. Упркос покушајима лекарима да га спасу, подлегао је ранама. Медицинско особље поскидало је све еполете које би могле да одају идентитет преминулог и потом је мајор у највећој тајности сахрањен, како се верује, негде на старом трстеничком гробљу.
- Аустријанци су после детаљне претраге и распитивања код месних власти, ипак,пронашли гроб и после стручне експертизе, утврдили да се ради о легендарном комити који им је толико загорчавао живот – истражује Милорад Белић, аутор књиге "Комитски војвода Војислав Танкосић".
Колико далеко је ишло то “загорчавање”, јасно је из извештаја аустријске и мађарске штампе, који 1915.године одушевљено пишу о смрти мајора Танкосића називајући га "демоном светског рата" и "подстрекачем убиства престолонаследника",мисливши на Сарајевски атентат.
- Верује се да је преминуо у Војној болници, а није познато до краја где је тачно била прва хумка - испричао је својевремено за “Новости” Градимир Николић, унук Милеве Николић, рођене сестре мајора Воје, аутор књиге "Мирно спавај,војводо".-Колико је био трн у оку Аустроугарима најбоље сведочи да су га ископали, фотографисали тело и објавили у новинама. То сведочанство чува се данас у Војном музеју.
