01/08/2025
🪖 „Ispovest jednog vojnika koji ćuti – ali više ne veruje”
Poštovani,
Obraćam vam se kao neko ko je već godinama u službi. Moja dužnost je da ćutim i slušam, i to radim. Ali postoji i granica između poslušnosti i ravnodušnosti. Sve više kolega iz jedinice pokazuje znake unutrašnje potištenosti – ne zbog težine zadatka, već zbog osećaja da služimo nečemu što nije više jasno ni nama ni narodu.
Uvežbavamo pokrete, pratimo protokole, stojimo u stroju — a iznutra, mnogi od nas stoje u praznini. Ne govorim u ime svih, ali ono što osećam, ne osećam sam.
Nikada nismo potpisali vernost ličnostima, partijama, interesima. Zakleli smo se da štitimo narod i suverenitet zemlje. A danas je pitanje – da li uopšte imamo šta da branimo kada se o suverenitetu ne odlučuje u zemlji, već izvan nje?
Dok gledam mlade regrute kako marširaju u paradama, pomislim: da li znaju kome marširaju? A još češće: da li ja to još znam?
Ne tražim ništa za sebe. Ali tražim da nas više niko ne uzima zdravo za gotovo. Nećemo zauvek ćutati. I ćutanje je ponekad oblik glasa. I taj glas raste.
Znam da će neko možda ovo odbaciti kao „kukavičku poruku iz senke”. Ali i senka ponekad zna više od svetla.
Zato vam pišem.
Da znate da postojimo.
Da slušamo.
Da pamtimo.
S poštovanjem,
Jedan vojnik — ali pre svega: građanin.
---
