Pravo na život - Meri

29/09/2026

Данас у Крагујевцу, уз Аниног супруга, у борби да се утврди одговорност за њену смрт.

Породице не смеју да остану саме у борби за истину и правду. Правда за Ану.

28/09/2026

PRAVDA ZA ANU

Sutra, 29. septembra u 11 časova, u prostorijama Regionalne lekarske komore u Kragujevcu, Braće Poljaković 2b, biće održano saslušanje u vezi sa slučajem smrti Ane iz Jagodine.

Anin suprug već mesecima vodi borbu da se utvrdi puna odgovornost za Aninu smrt i da svi koji su eventualno načinili propuste u njenom lečenju za to odgovaraju pred nadležnim institucijama.

Pozivamo sve naše članove, pratioce i građane iz Kragujevca, Jagodine i okoline, koji su u mogućnosti, da se odazovu njegovom pozivu i svojim prisustvom pruže podršku njemu i njegovoj porodici.

Nijedna porodica ne bi trebalo sama da vodi borbu za utvrđivanje odgovornosti nakon smrti svog najbližeg.

Ne tražimo unapred donete presude. Tražimo da se svaki postupak ispita do kraja, svaki eventualni propust utvrdi i, ukoliko odgovornost postoji, da ona ne ostane bez imena i posledica.

Danas se ta borba vodi za Anu.
Sutra bilo ko od nas može zavisiti od toga da li sistem ume i želi da utvrdi odgovornost.

Ko može – neka dođe.
Da porodica zna da u ovoj borbi nije sama.

📍 Regionalna lekarska komora, Braće Poljaković 2b, Kragujevac
📅 29. septembar
🕚 11:00

PRAVDA ZA ANU.
ODGOVORNOST NE SME OSTATI BEZ ODGOVORA.

25/09/2026

Lako je voditi monolog pred kamerama i tuđe argumente nazivati „budalaštinama“.

Mnogo je teže sesti preko p**a ljudi koji imaju dokumentaciju za te argumente...

Povodom izjave ministra zdravlja Zlatibora Lončara, koji je rekao da već duže vreme poziva one koji kritikuju stanje u zdravstvu da iznesu svoje argumente, a zatim dodao da „nema odgovora, sem nekih budalaština“ i građanima preporučio da na takve kritike ne obraćaju pažnju, Pokret „Pra...

24/09/2026

Danas je ministar zdravlja Zlatibor Lončar rekao da već duže vreme poziva one koji kritikuju stanje u zdravstvu i tvrde da je nekada bilo bolje da kažu kada je to bilo, dodajući da „nema odgovora, sem nekih budalaština“.

Pošto ministar kaže da nema odgovora — Pokret „Pravo na život – Meri“ prihvata njegov javni poziv.

Spremni smo da mu, pred kamerama, saopštimo neke činjenice o funkcionisanju Hitne pomoći kojima se bavimo više od šest godina.

Nećemo razgovarati o tome da li je „nekada bilo bolje“.

Razgovaraćemo o tome kako sistem funkcioniše danas.

O broju poziva na 194 i broju ekipa koje se stvarno šalju na teren.
O kriterijumima po kojima građanin dobija ili ne dobija Hitnu pomoć.
O smrtnim ishodima nakon poziva za pomoć.
O načinu na koji se ti slučajevi ispituju.
O odgovornosti.
I o porodicama koje godinama pokušavaju da od institucija dobiju odgovore.

Ministar neka donese podatke Ministarstva.
Mi ćemo doneti dokumentaciju kojom raspolažemo.

Lako je voditi monolog pred kamerama, bez potpitanja i bez nekoga ko će iznete tvrdnje suočiti sa dokumentima.

Zato predlažemo drugačije:

Jedan sto. Kamere. Dokumenti. Pitanje po pitanje.

Ako su podaci i pitanja na koja godinama ukazujemo „budalaštine“, neka ministar pred javnošću pokaže šta je u njima netačno.

Termin i televiziju može da izabere sam.
Pokret „Pravo na život – Meri“ će se odazvati.

Poziv ste uputili, ministre.
Mi ga prihvatamo.

24/09/2026

„KAD STE POSLEDNJI PUT ČULI?“ — DANAS, MINISTRE.

Zlatibor Lončar danas pred kamerama pita:

„Kad ste poslednji put čuli u Beogradu da nije stigla na vreme Hitna pomoć, da je bio neki problem?“

U istom obraćanju kaže da nova vozila sada omogućavaju „adekvatne uslove“ u kojima može da se pruži „bolja pomoć“.

Pa hajde onda da postavimo jednostavno pitanje:

Ako adekvatne uslove obezbeđujemo tek sada — u kakvim uslovima je sistem radio do juče?

A dok ministar pita ko je poslednji put čuo za problem, istog dana građanin javno tvrdi da ga je Hitna pomoć odbijala uprkos ozbiljnim tegobama i da je do zdravstvene ustanove morao drugim prevozom.

Njegov slučaj tek treba proveriti kroz dokumentaciju.
Ali upravo tome institucije služe — da provere, utvrde činjenice i odgovore.

A odgovori su upravo ono što nedostaje.

Još 9. maja 20 porodica koje su izgubile svoje najbliže obratilo se istom ministru zbog navoda o neadekvatnim intervencijama Hitne pomoći, netransparentnim kontrolama i odsustvu odgovornosti. Mesec dana kasnije nijedna nije dobila odgovor Ministarstva.

ZATO NIJE PITANJE DA LI SE ZA PROBLEME „ČULO“.

Porodice govore.
Građani govore.
Mediji objavljuju.
Dokumenti postoje.

A onda pred kamerama slušamo pitanje:

„Kad ste poslednji put čuli?“

Ministre, građani su govorili.

PITANJE JE — ŠTA STE URADILI KADA SU GOVORILI?

24/09/2026

Ministar Lončar danas pita: „Kad ste poslednji put čuli u Beogradu da nije stigla na vreme Hitna pomoć, da je bio neki problem?“

U istom obraćanju kaže da nova vozila sada obezbeđuju „adekvatne uslove“ u kojima može da se pruži „bolja pomoć“.

Dakle, sam ministar praktično otvara pitanje na koje Pokret „Pravo na život – Meri“ godinama ukazuje: ako su adekvatni uslovi tek sada, kakvi su bili uslovi u kojima su građani pomoć čekali i neretko umiralo a da je nisu dočekali?

A onda, istog dana, građanin javno opisuje da ga je Hitna, prema njegovim navodima, odbijala dok je imao ozbiljne tegobe i da je do zdravstvene ustanove morao drugim prevozom.

I nije ovo prvi put da ministar može da „čuje“.

Još 9. maja dvadeset porodica koje su izgubile svoje najbliže poslalo mu je otvoreno pismo upravo zbog navoda o neadekvatnim intervencijama Hitne pomoći, zatvorenim kontrolama i odsustvu odgovornosti. Više od mesec dana kasnije nijedna od tih porodica nije dobila odgovor.

Zato problem nije što ministar „nije čuo“.

Porodice su mu govorile.
Građani mu govore.
Mediji objavljuju.
Dokumenti postoje.

Problem je što se na takve slučajeve ne odgovara, dok se pred kamerama stvara slika sistema u kojem problema gotovo da nema.

Novi saniteti su potrebni i dobrodošli.

Ali vozilo samo ne izlazi na poziv. Vozilo ne odlučuje da li će ekipa biti poslata. Vozilo ne sprovodi kontrolu nakon smrtnog ishoda. I vozilo ne odgovara porodici zašto pomoć nije stigla.

Ministre, nije pitanje kada ste poslednji put čuli da Hitna nije došla.
Pitanje je: šta ste uradili kada ste čuli?

19/09/2026

PAROLE SE MENJAJU. SISTEM OSTAJE ISTI.

Pred kamerama — obećanja.
Iza zatvorenih vrata — ćutanje.
Porodicama — pitanja bez odgovora.
Institucijama — odgovornost bez posledica.

Nova parola. Ista demagogija. Ista zatvorena vrata. Ista tišina.

Porodice ne žive od slogana. One znaju kako sistem izgleda kada se kamere ugase.

11/09/2026

10–15 DANA.
DVE GODINE ĆUTANJA.

Na današnji dan, pre tačno dve godine, 11. septembra 2024. ministar zdravlja Zlatibor Lončar obećao je da će lično proveriti šta se dogodilo u slučaju Merite Bekirovski i da mu je potrebno 10–15 dana nakon čega će biti održan novi sastanak.

🎧 Snimak postoji.

Prošle su dve godine.

Nije bilo drugog sastanka.

Nije bilo rezultata.

Nije bilo odgovora.

I nije zaboravio... Već 2. decembra 2024. dobio je dopis koji ga je podsetio na taj sastank i gde se tražilo da kaže da li je obećana istraga uopšte započeta, šta je preduzeto i kada će se dobiti odgovor.

Nikad nije odgovorio.

A onda je 9. maja 2026. čak 20 porodica koje su izgubile svoje najbliže zajednički zatražilo od ministra istinu, transparentnost i odgovornost.

Ni njima Ministarstvo nije odgovorilo. Skoro pola godine kasnije svih 20 porodica i dalje čeka odgovor.

TO VIŠE NIJE PREVID. TO JE OBRAZAC PO KOME OVA VLAST FUNKCIONIŠE.

Obećanja kada treba umiriti građane.

Demagogija kada treba sačuvati sliku sistema.

Zataškavanje kada treba utvrditi odgovornost.

I okretanje leđa porodicama čim se prašina slegne.

Obmane, ćutanje i izbegavanje odgovornosti nisu incidenti koje gledamo poslednjih godina — postali su način na koji se vlast odnosi prema građanima kada od nje traže istinu.

To nije greška sistema. To je način na koji ovaj sistem funkcioniše.

25. oktobra, kada budete stajali pred glasačkim listićem, setite se i ovoga.

Setite se ministra koji je čoveka gledao u oči, obećao mu odgovor za 10–15 dana — a dve godine kasnije nije odgovorio ni njemu, ni porodicama koje su ga ponovo molile da država utvrdi istinu.

Setite se ljudi koji su pomoć tražili na broju 194, porodica koje su posle smrti svojih najbližih tražile odgovore i institucija koje su im umesto odgovora ponudile ćutanje.

Poslušajte snimak.

A onda sami odgovorite na pitanje kakvu državu želite.

Onu u kojoj građanin mora godinama da moli institucije da mu kažu istinu — ili državu u kojoj institucije polažu račun građanima, postupaju po zakonu i odgovaraju za svoj rad.

Mi svoj odgovor znamo.

A 25. oktobra svaki građanin će dati svoj.

10/09/2026

Kada dođe vreme da biramo, ne biramo samo imena. Biramo i kakvu državu želimo.

Državu u kojoj roditelj, nakon smrti deteta, ne mora godinama da moli institucije da mu kažu šta se dogodilo.

Državu u kojoj smrt pacijenta nije predmet ćutanja, prebacivanja odgovornosti i zatvorenih vrata.

Državu u kojoj porodica ima pravo da zna istinu.

Ema je imala četiri godine. Otišla je u bolnicu na operaciju i kući se više nije vratila. Njena majka i danas traži odgovor na najteže moguće pitanje:

„Šta se dogodilo mom detetu?“

Pokret „Pravo na život – Meri“ zato ovu poruku ne upućuje samo građanima.

Upućujemo je i svima koji će tražiti njihovo poverenje:

Ne obećavajte samo bolju budućnost. Recite šta ćete učiniti da porodice konačno dobiju istinu o prošlosti.

Jer iza svakog predmeta, svakog medicinskog izveštaja i svakog broja protokola postoji nečiji život.

Postoji dete.
Postoji majka.
Postoji porodica koja čeka.

25. oktobra, setite se Eme. 🕊️
Ali setite se i svih onih čija pitanja još nemaju odgovor.

Istina nije privilegija. Odgovornost nije stvar izbora. ⚖️

PRAVO NA ŽIVOT – MERI
Istina nije privilegija. Odgovornost nije stvar izbora. ⚖️

03/09/2026

🚨 ZA DIJALIZNE PACIJENTE NEMA PREVOZA. ZA KOMERCIJALNE POSLOVE — IMA KAPACITETA?

Dijalizni pacijenti iz Beograda javno svedoče da poslednjih dana ostaju bez organizovanog prevoza i da se, posle 4–5 sati dijalize, kući vraćaju taksijem ili gradskim prevozom.

To nije „neprijatnost“.
To je ponižavanje teško bolesnih ljudi.

Istovremeno, Zavod za urgentnu medicinu Beograd obavlja komercijalne poslove, dok je na računu sopstvenih sredstava za prvih osam meseci evidentirano više od 14,3 miliona dinara uplata. 💰

Zato pitamo vrlo jasno:

❓ Kako za pacijente nema prevoza, a za poslove koji Zavodu donose sopstvene prihode postoje vozila, ljudi i vreme?

❓ Koliko vozila i zaposlenih je angažovano na komercijalnim poslovima?

❓ Ko donosi odluku da pacijent posle dijalize traži taksi, dok se javni resursi koriste za poslove koji donose novac?

I još važnije:

ZAŠTO MINISTARSTVO ZDRAVLJA I ZDRAVSTVENA INSPEKCIJA OVO TOLERIŠU?

Da li su proveravali kako Zavod raspoređuje vozila i zaposlene?
Da li su proveravali da li komercijalni poslovi utiču na dostupnost prevoza pacijentima?
Da li su utvrdili ko ima prioritet kada nema dovoljno kapaciteta?

Jer ako inspekcija zna za ovakvu praksu i ćuti — onda više nije pitanje samo odgovornosti Zavoda.

Onda je pitanje odgovornosti celog sistema koji to dopušta.

⚠️ Pacijent koji je upravo proveo pet sati na dijalizi ne sme biti manje važan od posla koji donosi prihod.

Ako za bolesnog čoveka nema vozila, a za komercijalni posao ga ima — to nije nedostatak kapaciteta. To je izbor prioriteta.

🚑 Prvo pacijent. Pa tek onda profit.